Sarajevska aktivistkinja i novinarka Kristina Ljevak, jedna od učesnica serije intervjua nastalih u okviru Muzeja korupcije, govori o koruptivnoj praksi na Balkanu kao o sveprisutnom i sveprožimajućem fenomenu. Smatrajući da bi samo čudo moglo sve da promeni, Kristina Ljevak navodi da se čak i vreme drugačije doživljava u regionu nego u ostatku sveta, pa je na delu večna privremenost. I sama se okušala u pokušaju promena iznutra, prihvativši poziciju v.d. generalne direktorke TV Kantona Sarajevo, ali je ubrzo shvatila da je reč o okoštalom sistemu, čiji mehanizam čine i visoko pozicionirane ličnosti, ali i podjednako važni "mali kotačići", koji zajedno čine savršeno tlo za korupciju... Iako smatra da je i dalje najveći strah od rata, veruje da je tako nešto nemoguće, jer više nema resursa ni u pogledu ljudstva, ni kapitala.
– Odeljenja Muzeja korupcije su Ličnost, Vreme, Institucija, Podaci, Jezik i Kultura. Ako korupciju čitamo kao ljudsku pokvarenost, moralnu nesposobnost pojedinca da čini stvari za dobrobit zajednice, na koji način je prepoznajete u pojedinim odeljenjima?
Kristina Ljevak: Vjerujem da su mogućnosti neiscrpne i da bavljenje korupcijom s ironijskog aspekta nameće složen zadatak, upravo zbog nepregleda tema i potkategorija. Kada bi se pravila klasična muzejska struktura posvećena korupciji, onda bi to sigurno bila najveća muzejska zgrada na Balkanu. I ne samo na Balkanu, ali zadržimo se na ovim prostorima. Dakle, sa najviše angažovanih stručnjaka i stručnjakinja, sa najviše pododeljenja, a da toga na dnevnom nivou uopšte nismo svesni. Jer, korupcija je postala nešto kao vremenska prognoza ili pijačni barometar. Ona je sveprisutna i sveprožimajuća, uz izostanak naše elementarne odgovornosti prema onome što ona sve podrazumeva. Zato je pred vama vrlo uzbudljiv, vrlo kompleksan zadatak, a verujem, s obzirom na sam koncept i njegovu zanimljivost, da će i nazivi pododeljenja biti itekako atraktivni.
– Ako je korupcija postala kao vremenska prognoza, da li vreme na Balkanu drugačije protiče? Da li se mi kao periferija vrtimo u onome kako nas drugi definišu?
Kristina Ljevak: Mi smo, bar u ovom postratnom periodu, u večnoj privremenosti. Mi uopšte nemamo odnos da je ono što je bilo 1996. godine, ako je to prva godina formalnog mira, danas već prošlost. Nama je to i dalje sadašnjost. Nama je period rata od 1992-1995. pokriće za sve. I zbog toga, između ostalog, nemamo odnos prema protoku vremena, kao i prema činjenici da ćemo još malo, pa u ovom prividu mira, tranzicije i posttranzicije, provesti jednako vremena koliko se provelo u SFR Jugoslaviji nakon Drugog svetskog rata.
Mi se tim vremenom i dalje bavimo zato što nam je lepše, lakše - neko zbog vlastite mladosti, neko zbog bolje prošlosti, neko zbog objektivnih razloga zbog kojih jeste bilo bolje. Tako da, objektivno, vreme na Balkanu jeste posebna kategorija i sigurno nije ono što važi za neki drugi deo sveta.
– Da li je uopšte više važno to što živimo u prošlosti, onoj o kojoj se snimaju romantizovane serije na celom Balkanu? Drugi svetski rat je, bez obzira na partizanske filmove, mnogo manje definisao naše roditelje, nego što poslednji ratovi definišu nas i našu decu.
Kristina Ljevak: Zato što je taj imao pobednika.
– A ovde su svi gubitnici. Ko su dobitnici? Ne mislim da su to pojedinci koji voze skupe automobile i gomilaju stambene kvadrate, oni koji imaju par miliona nečega.
Kristina Ljevak: Meni je nejasno samo jedno - zašto se ne zaustave?! Da li postoji trenutak kada neko kaže – OK, učestvovao sam u ratu koji je zapravo bio raspodela imovine, ili sam neka druga generacija onih koji su bili na izvoru kapitala u ratu i imam određene privilegije zbog toga. Sad je dosta, sad više ne moram dalje da tlačim one koji su mi potčinjeni, sada mogu nešto uraditi za dobrobit ovog društva. Naravno da to zvuči utopijski, da niko od tih ljudi neće videti grešku u svom ponašanju, a kamoli da u tom ponašanju nešto treba i korigovati. Ali, zaista me zbunjuje to da niko od njih nije u stanju da kaže – ovo do sada je bilo dovoljno, ovo neće potrošiti ni treća generacija mojih naslednika, sada bih mogao bar da prestanem da kradem. Ako ne činim ništa dobro, da barem prestanem da činim loše. To se, naravno, neće desiti, na Balkanu može samo čudo da se desi, pa da se sve ovo promeni.
– Nadamo se uvidu u to da li su veliki učitelji korupcije, tzv. kolonijalne sile, pa i glavni kolonizator Balkana – EU, nas korumpirali ili smo mi šampioni koji njih treba da učimo? To je sada predmet istraživanja.
Kristina Ljevak: Mislim da je nas lako bilo korumpirati, zbog toga što smo prešli iz specifičnog društvenog uređenja u ovo neartikulisano, formalno kapitalističko. Ako zanemarimo korupciju na visokom nivou, ako se zadržimo na običnim malim ljudima, njih je bilo, ili nas, lakše korumpirati, zbog toga što većina ljudi nisu navikli da računaju na vlastite kapacitete, vlastiti rad i angažman, na ono što je iskorak iz jednog radnog mesta do penzije, sigurnog odmora, plaćenih osam sati rada dnevno... U strahu za to malo egzistencije, najlakše je bilo odlučiti se za kompromise. Čak se ne mora decidno reći ni „pristajem na korupciju“, jer je i ta zbirka kompromisa, koja je uključena u živote ljudi, takođe vrsta korupcije. Kao da dajemo deo duše da bismo zauzvrat dobili šačicu nečega, privida sigurnosti.
– Sve je usitnjeno, svedeno na pojedinca, nema definisanih društvenih klasa, nema solidarnih pokreta, nema sindikata, i sad jedan treba da bude zviždač!? Zašto svi mi siromašni nismo zviždači?
Kristina Ljevak: Posebna dimenzija, a vezano za korupcju u našem društvu, jeste, na koji način - a to bi trebalo ovi mentori odozgo da regulišu - zaštiti ljude koji se odvaže da prijave korupciju. Ko nijma garantuje bilo šta nakon tog čina? Ko im pomaže da posle finansiraju advokata? Poneko bude zaštićen, tek toliko da bi se njima potom mahalo kao zastavicom. E da bi se pokazalo na jednom primeru kako građansko društvo funkcioniše. A ne funkcioniše. Sve to ne znači da ja podržavam saučesništvo i da plaćam usluge koje su već plaćene, ne kažem da bih ćutala kada bih o nečemu svedočila. Ali, s druge strane, razumem strah ljudi koji nisu spremni da reaguju jer su videli šta se nekome u istoj situaciji već dogodilo.
Često pominjem našu prvu Povorku ponosa kao jedan od najuspešnijih aktivističkih događajau BIH. Pa i u segmentu nužne solidarnosti različitih obespravljenih. Ovde većina radnika i radnica, i kad se bore za svoja prava, ne podržavaju LGBT populaciju. Sa Povorkom se desio pozitivni iskorak koji je podrazumevao da se sindikat tekstilnih i uslužnih delatnosti solidarisao s povorkom, pružio podršku, prepoznavajući da su i oni sami diskriminisani, a njihovi LGBT prodavači i prodavačice i dvostruko diskriminisani, prepoznali su prostor unutar koga bi i oni trebali da se solidarišu.
To jeste bio iskorak, ali ne verujem da će postati i redovna praksa. Ali, bez te nužne solidarnosti svih obespravljenih, mislim da zviždači mogu samo da zvižde i ponekad posluže kao primer pozitivne prakse, onda kad neko od njih u ukupnom profilu odgovara ovima koji ih štite. I tu postoji selekcija.
– Da li se korupcija u međunarodnoj zajednici na Balkanu očitava samo kroz finansiranje?
Kristina Ljevak: Zanimljivo je da određene međunarodne oranizacije medije kontinuirano pomažu 25 godina, a da se nikakav pomak nije dogodio. Imamo niz takvih takvih primera. Nedavno sam, sticajem okolnosti, gledala serijal koji je emitovan neposredno nakon rata u Bosni i Hercegovini, a koji je USAID finansirao. Elem, u jednoj od epizoda neko od međunarodnih predsavnika, čini mi se šef međunarodne krizne grupe tada, rekao je nešto neobično iskreno - mi nećemo živeti posledice vaših pogrešnih odluka. Neverovatno mi je da niko tog čoveka nije ozbiljno čuo tada. Zaista, oni se menjaju, ljudi iz međunarodne zajednice, njima je ovaj prostor sigurno mnogo atraktivniji za život i privremeni rad od nekih drugih ugroženih delova sveta, koji nemaju četiri godišnja doba, more, reke, planine, kao što je to kod nas. Ovo je idealan prostor za četvorogodišnji mandat, sa primanjima koja oni imaju i troškovima života, neuporedivo nižim u odnosu na zemlje iz kojih dolaze.
I zbog čega se svake četiri godine ne bi menjala garnitura koja će se ovde brinuti o mirenju?! Sa ili bez rezultata, najčešće bez rezultata. A dodatni je problem, šta bi bilo da su otišli. Danas, iako je rat najveći strah, mislim da za rat više nema resursa, ni ljudskih, a ni kapitala.
– Posle rata za jugoslovensko nasleđe, za resurse i kapital, dolazimo u stanje „mirenja“ od kog deo međunarodne zajednice veoma dobro živi. Da li korupcija postoji u društvu da bi se finansirale antikoruptivne kampanje? Takav sistem perpetuira korupciju. Da li je formiran kako bi korupcija nesmetano postojala? U njemu se ne traže rupe u sistemu, već se donose zakoni koji pljačku omogućavaju.
Kristina Ljevak: Slično je i ovde. Što se mirenja tiče, Dino Mustafić je divno rekao – prestanite da me mirite sa onima sa kojima se nikada nisam ni svađao. A verovatno je mislio na konferencije, radionice, seminare, tribine i sva ona mesta koja postoje od 1996, pa do danas, na kojima se okupljaju istomišljenici i na kojima se nikada nije zadesio neko ko misli drugačije. I to jedan od paradoksa. S druge strane, teško da ćemo u tom celom procesu pomirenja imati priliku da sedimo i razgovaramo sa onima koji se zaista jesu svađali.
– Jedno od polazišta Muzeja korupcije oslanja se i na uvid Zorana Gavrilovića koji je rekao da se „protiv korupcije ne bore institucije i NVO već pojedinci u institucijama i nevladinom sektoru“. Kakav je vaš uvid u korupciju pojedinca, iz ličnog iskustva?
Kristina Ljevak: Neko moje prethodno iskustvo, a videla sam da nije usamljeno, podrazumevalo je da sam dala otkaz na jednom sigurnom, relativno privilegovanom poslu, zato što se nisam slagala sa uređivačkom politikom kuće. Čvrsto sam verovala da će moj odlazak poslužiti drugim ljudima da reaguju (jer ja više nisam imala kapaciteta da išta uradim osim da dam otkaz), da će oni koji su ostali možda i sami otići, pa će onda barem, taj moj odlazak izazvati bilo kakvu pažnju. Ništa od svega toga nije bilo. Očekivali su isto što i ja, ali ta očekivanja nisu bila realizovana. Zanimljivo je posmatrati te ljude koji ostaju, a koji su bili jednako nezadovoljni, pa pod različitim izgovorima, od kredita do male dece, ostaju i podnose sve. Oni će vremenom, da bi im bilo bolje, postati bliski sa, uslovno rečeno, neprijateljima. Taj izostanak elementarne solidarnosti je strašan, u svim segmentima, od radne sredine pa nadalje.
– Bili ste v.d. generalna direktorka TV Sarajevo?
Kristina Ljevak: Samo pola godine. Postavljena sam politički od partije koja je svoj predizborni program kreirala tako da je obećavala da će imenovati ljude iz struke. Zbog njihove normalne građanske orijentacije, zbog nevladinog pristupa politici, pomislila sam da je zaista reč o mojim istomišljenicima i da će ispuniti ono što su obećali. Upravo je njihova spremnost na korupciju bila linija našeg razdvajanja. Onog trenutka kad ja nisam prihvatila ucenu, dolazi do problema među nama. Za tih šest meseci uspela sam da vidim neke stvari koje ranije nisam imala prilike da vidim. Govorim o malim kotačićima koji čine taj mehanizam. Zbog toga sam pominjala sistem iz kog smo prešli i čije kotačiće nastavljamo, savršeno je tlo za korupciju. Posmatrala sam te, uslovno rečeno, obične, male ljude koji rade nekakve pomoćničke poslove u direkciji jedne televizije. To su profesionalno ljubazni ljudi, navikli na promenu direktora i direktorica, koji nemaju nikakav lični angažman, oni su vrlo fini prema svim političkim orijentacijama.
Postavljenik bez socijalne inteligencije može posmisliti da je sva ta ljubaznost prisutna zbog njega, može pomisliti da je sve zbog nega. Dešavalo se ljudima na ozbiljnijim pozicijama, da odlepe. Ne mogu realno da sagledaju zbog čega su svi ti ljudi toliko ljubazni. A ljubazni su zato što na kraju meseca dobiju platu za to. I što veruju da im od te ljubaznosti plata zavisi. Ima nešto što je odnegovana servilnost, strah od autoriteta, čak i kada se autoritet ne ponaša tako da izaziva strah. Kamo sreće da je bilo manje problema, pa da sam imala više vremena da posmatram sve te socijalne interakcije unutar jedne tako beznačajne kancelarije, kao što je kancelarija direktorice jedne kantonalne televizije. To je nivo Studija B u Srbiji, nema nikakvu veću težinu, pokriva širi krug Sarajeva. Ako je bilo toliko problema zbog te pozicije na kojoj sam ja bila, koliko je problema na pozicijama s većim budžetom?!
– Ono što mi možemo jeste da satirično reagujemo i da pozovemo umetnike da reaguju. Ali, možda sve to ispadne tragično, poput primera koji si navela.
Kristina Ljevak: Ima li kategorije linije manjeg otpora u Muzeju?
– Mogla bi da se provlači kroz sva odeljenja. To je možda nedostatak ličnosti, ali tome smo svi skloni. Evo, ja prvi. Ako može lakše, ja ću lakše. Možda bi i muzej mogao da žvi od ucene! Jednostavno, ako želite da se ne nađete u muzeju, platite njegovo održavanje! Uostalom, nas već lažno tuže za „pokušaj ucjene“.
Kristina Ljevak: Institucija muzeja u današnjem društvu jeste zanimljiva. Muzej bi trebalo da podrazumeva naš odnos prema prošlosti i sadašnjosti, a trebalo bi da bude i korektiv za budućnost. Od nedavno imamo Muzej optičkih iluzija (MOI), koji postoji i u Beogradu i Zagrebu, a imamo situaciju da je Zemaljski muzej BIH, kao najstarija istraživačka institucija, bio zatvoren. I on je muzej – slučaj, a kad se MOI otvorio svi su potrčali da se uslikaju. Nešto što u nazivu ima iluzija, i u sadržaju ih ima, atraktivnije je od činjenica. Nama se svašta nešto desilo. Kao da nas je neko ubacio u veliki blender, smiksao nas, i eto nas sad.
– Ne samo ovde. Sva istraživanja u svetu govore da muzeji uživaju veliko poverenje ljudi, ali da to više nikoga aktivno ne zanima. Postali su potpuno irelevantni.
Kristina Ljevak: Mi živimo u vremenu eksplozije muzeja, pa i korupcije, ali to je rezultat prethodnih praksi, pitanje je šta će ostati, sve postoji samo jedan dan.
– Posao muzeja je da radi za zajednicu. Mada, mi smo sa svim nasleđem uradili najgore (od fabrika do muzeja), pljunuli smo na domove kulture. To je sramotno. Slično je i u Rumuniji i Ukrajini, kao da je u pitanju socijalističko nasleđe koje niko ne želi.
Kristina Ljevak: Drago mi je da se konačno korupcijom bave kreativci iz našeg miljea. Drago mi je da će u vašem slučaju to podrazumevati i vizuelizaciju koprupcije zbog toga što sam se, razmišljajući o vašem projektu, setila jednog crtanog serijala koji je emitovan krajem 90-ih na BIH televizijama, finansiran od neke međunarode organizacije. I kako se ovde po imenima zna ko kom entitetu pripada, da bi to izbegli ti neki loši kreativci su serijal nazvali Ovaj i onaj u borbi protiv korupcije.
To je trebala biti animirana strip forma, ali je to neko još i loše ilustrovao. I onda borba protiv korupcije postane karikatura same sebe jer se, onda niko ne bavi korupcijom već analizom tog proizvoda koji bi trebalo da nas podstakne na razmišljanje i naše, eventualno, reagovanje na korupciju.
*Razgovor je vođen u februaru 2020. u knjižari Buybook u Sarajevu, u okviru serije intervjua Muzeja korupcije sa relevantnim sagovornicima iz regiona o različitim društvenim fenomenima koji mogu biti posledica korupcije. Razgovori su doprineli i objavljivanju "Ilustrovanog vodiča kroz korupciju za početnike", a učesnici su zastupljeni i u dokumentarnom filmu o Muzeju korupcije, u režiji Marije Aranđelović, koja potpisuje i montažu.
(SEEcult.org)