Vertikala u napuklom društvu
Teatar Mimart, jedno od prvih alternativnih pozorišta na prostoru bivše Jugoslavije, realizovalo je u proteklih 30 godina više od 50 predstava i nekoliko stotina performansa kojima je pokušalo da ukaže na probleme u društvu i da utiče na promene na bolje.
Povodom jubileja Mimarta, osnivačica i rediteljka tog teatra Nela Antonović govori u intervjuu za SEEcult.org o razlozima bavljenja neverbalnim teatrom, razlikama u uslovima rada nekada i sada, posledicama finansijske krize na umetničku produkciju, publici, kritici, medijima - trodecenijskom traganju za, kako kaže, “vertikalom u napuklom društvu”, u kojem je očigledno samo da je kulturna politika “vezana za politiku”…
- Kako je izgledao početak Mimarta pre 30 godina?
N.A: 1984. smo se okupili na neformalnoj sceni Studentskog kulturnog centra da uradimo nešto čime ćemo iznenaditi Beograd. Pošto smi bili prva alternativna grupa - imali smo iskustva kolega recimo iz Slovenije ili Nemačke, ali bilo smo iznenađeni odnosom publike, jer je u SKC došlo 600 ljudi na prvu našu premijeru. Bavili smo se konstrukcijom dekonstrukcije, zapravo nekim rastom iz pepela, slomom ideološkog društva i nastajanjem nekog novog Ikara koji će nam pružiti neku budućnost. A sve to vreme imali smo jednog političara koji je pričao, neverbalno naravno, o političkoj situaciji, o problemu komunikacije, jer su nestale veze. Slušalice su visile sa plafona…
Već u drugom projektu smo se bavili nekim istraživanjem nas i našeg odraza, ne samo umetnika, nego i građana u odrazu polomljenog ogledala. To je bila predstava “Unutar ogledala”, gde smo sve svi nekako idejno skupili da pokažemo da svaki čovek ima neku svoju masku, da treba da ih skinemo, podignemo… To je bila prava alternativna, jer nam je operska pevačica (Katarina Antonović) zapevala iz poslednjeg reda, a u to vreme, takva intervencija je bila vrlo neuobičajena. Imali smo i veliku čast da u tim počecima sa nama radi Mario Marzidovšek, čuveni kompozitor koji je negde tada sarađivao sa Lajbahom (Laibach), pa nam je dao tu neku ritmičnu notu, neku mantru, neki militari da kažem ritam, koji je nama budio potrebu i želju da uradimo nešto novo.
Unutar ogledala, 1988. Foto: Kaktus
U kasnijim projektima tragali smo za načinom kako da plasiramo dobru aktivističku ideju kroz neverbalni fizički teatar, što je bilo naravno teško, jer publika najviše voli reč, izrečenu misao na sceni, jer to nju opušta. Međutim, verovatno je još Sofokle primetio da je publika spavajuća ako se ne uvede ona maska slepog ili gluvog, tako da je meni bilo zanimljivo da pokažemo sve to isto kroz neverbalnu priču, ne zato da bismo kasnije pobegli od “intervjua” – pitanja tipa: “Šta je to vama značilo?”, pošto smo išli često na razgovore, što bih ja rekla “intervjue”. Na primer, pojedinci su nas pitali: “Šta vama znače one crvene naočare na kraju?”, “Zašto se vi smejete?” i takve stvari. Ne, nego da bi u stvari na jedan drugačiji način telom ušli u fenomen, jer smatram da sve ono što se dešava oko nas - znači sve političke, ekonomske, društvene, sve te promene, kojima smi mi odolevali kroz godine, u stvari utiču, i da svako telo pamti sve što nam se dešava i da neminovno nosi reflekse toga što je tada, u tom vremenu. I naravno, tu je i predviđanje budućnosti koja je, na žalost, u našim predstavama imala realizaciju. Konkretno, sećam se “Slobodnog pada”. Kada smo 90-ih uradili tu predstavu i igrali među prvima na Balkanu u blatu do kolena i kada smo divan padobran beli, čisti, bacili na pod kao suštinu – da ćemo se razbiti, da je taj padobran samo u našoj mašti i da je realnost nešto sasvim drugo, a to je blato. Jer, u suštini, dno nema granicu.
Slobodan pad, 1995. Foto: Đorđe Tomić
Što se tiče “Rotkvi struganih”, mislim da je to jedan od najozbiljnijih - da kažem aktivističkih projekata, jer se iza jedne velike maske krio lik Slobodana Miloševića (tadašnjeg predsednika Srbije), a mi smo govorili o magu rotkvi, o gorčini rotkve, jeli smo rotkvu, strugali crvenu rotkvu da bi nam ruke bile krvave, a jeli belu na kraju, punu gorčine. Mislim da je ta predstava, koja je u sebi sadržala elemente nenormalno jakog vatrometa na sceni, bila nekih 20 dana pred bombardovanje.
Predstavu “Lutanje plavetnilom” sam, u stvari, povezala sa političkim traganjem. Nikada nisam bila član, naravno (nijedne partije), međutim naravno da me neke vrlo zanimljive ideje koje vuku napred inspirišu. Ja sam kritičar, ali uvek čovek pokušava da vidi korak unapred, a to je ono čime se bavi i pozorište. I to “Lutanje plavetnilom” je bilo možda zanimljivo sa aspekta mašte, koja je u pozorištu i umetnosti glavna stvar. Naravno. tu postoje nerealne situacije, nerealni događaji. Uvek se desi neka čudna atmosfera. Još kao dete sam razmišljala kako mogu da prođem kroz zid, ja sam to uspela sa laserom, već u to vreme. Laser je pravio kao zidove, u stvari kad malo bolje pogledaš kao publika - ti vidiš da su to izolovani ljudi u svojim prostorijama, koji prolazi iz jedne u drugu, bivaju odnešeni, pomereni, spuštaju se penjači…
Lutanje plavetnilom, 2003, Foto: Lidija Antonović
Sve je to bila neka simbolika, jednostavno istraživanje procesa. A kad će doći i da li će te neko podržati u smislu da ti kaže: “Uuu, sjajno radiš!”, to uopšte nije važno. To će doći možda kad umrem, onda će se neko setiti da kaže: “Ova žena je uradila preko 50 predstava, uradila toliko performansa…” Međutim, i ta igra reči, koja postoji u govoru, postoji i na sceni. Mi se bavimo tom interpunkcijom pokreta. I ljudi to prepoznaju. Kod nas publika nikad nije ravnodušna – ili se oduševi, ili joj se ne sviđa. Postoji nekoliko nivoa te dvosmerne komunikacije.
- Komunikacija kroz neverbalni teatar je osnova celokupne produkcije Mimarta. Zašto ste se opredelili baš za neverbalni teatar?
N.A: Odlučila sam se za neverbalni teatar jer sam pre svega bila plesač kod Smiljane Mandukić. Međutim, kada sam krenula u neko svoje istraživanje, okupila sam grupu ljudi koji su iz različitih oblasti umetnosti. Najviše mi je pomogao Nikola Šindik, koji je bio performer i istoričar umetnosti, koji me je upoznao sa Draganom Grbićem koji je tada bio pantomimičar. I onda smo, sedeći jedne večeri u “Manježu”, odlučili da uradimo nešto novo, drugačije, da ne bude plesno, nešto čime bismo fizičkim, neverbalnim teatrom mogli da utičemo na one koji gledaju. To nam je bio cilj, s tim što smo se u prvih deset godina više uživeli u tom nekom istraživačkom radu, dok smo se u srednjem periodu baš bavili art aktivizmom, što i govore predstave “Sunce zađe”, “Institut za promenu sudbine”, “Krug” i “Slobodan pad”… To su bili baš simbolični nazivi kojima smo želeli da pokažemo da umetnost želi jedan napredak misli građana. Na žalost, poslednjih deset godina, pošto dugo radim sa mladima, sve se svelo na neku tržišnu komponentu. Uvek su to priče o novcu i zaboravilo se na ono iskreno traganje umetnikovo i onaj konkretan cilj. Ja sam se trudila da sve ove godine uvek radim sa profesionalcima koji imaju amatersko srce, koji žele da nešto urade, da rade na sebi, ali da isto tako uključimo i gledaoce, da radimo sa mladima…
Institut za promenu sudbine, 1998.
Poslednja faza nam je želja da primenimo to neko dugogodišnje znanje i da u kontekstu savremene evropske pozorišne prakse delujemo u različitim oblastima – od inkluzije do pozorišnih ljudi, do mladih, studenata i građana. Među prvima smo ovde i radili community art.
- Da li su mladi podjednako spremni da učestvuju kao ranije i da li to zavisi od opšte društvene atmosfere?
N.A: U suštini, iskrenost mladosti u nekom istraživačkom pogledu je ista. Međutim, mi živimo u društveno-ekonomskom vakuumu. Da bi dokazao da postojiš kao umetnik ili želiš da istražuješ ili da uradiš projekat koji će neko podržati, zapravo je užasno teško. Država nema uvek fokus na ono što mi zapravo radimo.
I kada iz ovog otklona pogledam šta sam sve radila za ovih 30 godina, zapravo je uvek bilo nešto što je ozbiljno, što je želelo da ukaže na neki drugačiji način, na neku nepravilnost, da poboljša život nekoga, da učini nešto sa mišlju, svešću građana, počev od građana, a samim tim i države. Jer, javni prostor je zapravo naš prostor. I to je ono što je meni poslednjih deset godina (u fokusu). A zapravo mi još od 1988. godine radimo na ulici. I ranije je bilo začuđenih pitanja i danas, međutim ta neka glad za performansom na ulici verovatno je prestala zbog svih onih naših (protestnih) šetnji za vreme Miloševića. Sada, sa slobodnom mišlju, da kažem u jednoj demokratskoj sredini, zapravo se isto dešava što i na početku. Pošto sam veliki kritičar, zapravo ja sve ovo radim da bi mi ljudi postavljali pitanja, i onda svaki put analiziram sa saradnicima - šta je to i koji je to način da bismo privukli pažnju države uopšte ne samo na umetnost kojom se ja bavim, nego uopšte na jednom kulturnom nivou. Šta se to dešava da se to nekako sve više i više se zaboravlja? Gledam mlade – scenu mladih savremenih umetnika. Ako ne postoji neka njihova samostalna promocija, uopšte se ne prate. Šta će s njima biti sutra?
Performans "O vodi", povodom Dana vode, u okviru obelezavanja 30 godina Mimarta, 22.3.2014.
Zato smo u okviru obeležavanja 30 godina Mimarta napravili u SKC-u festival autoperformansa “Spot 30”, gde su mladi, neafirmisani performeri dobili priliku da pokažu svoj odnos prema telu. Zadala sam im jednu rečenicu Ive Andrića koja je u suštini odgovor na vaše pitanje: “Telo izbačeno u prostor izloženo je stotini uticaja, ali je ipak samo u svojoj stalnoj težnji da bude ono što je”. To je ono što je suština – kad radiš nešto – samo radi, rezultati dolaze tek kasnije. To pokušavam da kažem svim mladim generacijama sa kojima dolazim u kontakt.
- Pre 30 godina zamislili ste društvo u kojem bi neverbalni istraživački teatar zauzimao ravnopravno i važno mesto u sistemu kulturnih vrednosti, gde se ceni kontinuitet rada, održivost, originalnost i kvalitet. Koliko smo se za ovih 30 godina približili ili odmakli od vizije takvog društva?
N.A: Činjenica je da 30 godina razmišljamo o tome i kada smo počinjali sasvim je drugo razmišljanje bilo zašto to radimo. Bavili smo se tom nekom idejom na neki način - da otvoreno kažem – ideologije, protiv koje smo u nekom smislu radili naše projekte. Na primer prvim projektom “Urbis Ludus”, gde smo se bavili pitanjem konstrukcije dekonstrukcije. Do danas se zapravo nije mnogo promenilo, osim toga što su naši ciljevi i ideje i fenomeni okrenuti prema nekim drugačijim vrednostima. Jer, u suštini, ceo proces Teatra Mimart je zasnovan na istraživanju fenomena oko nas. I samim tim, kada se bavite neverbalnim fizičkim teatrom, koji prevazilazi sve barijere, vi koristite telo kao glavni subjekat na sceni.
Boje privida, 1990. Foto: Kaktus
A istorijski gledano, kada smo sredinom 80-ih krenuli, drugačija je potpuno bila priča prema performansu i prema telu. Ljudi su podržavali i želeli da vide što više takvih radova. Onda u jednom periodu, kada je bio rat i kada se telo nije poštovalo na Balkanu, bilo je veoma teško raditi fizički teatar. Znači - telesni govor u odnosu na realnost koja nas je zatekla. Jer u suštini mi uvek ideju plasiramo korak napred i onda kroz nekonvencionalnu rutu istražujemo taj fenomen i želimo da gledaocima, građanima pokažemo zapravo šta je to što bismo mi voleli i želeli da promenimo.
- Mnogim predstavama preispitujete i smisao same umetnosti i mogućnosti inovacija u umetnosti. Koliko su ta istraživanja uslovljena finansijskim mogućnostima produkcije i da li je danas teže, uprkos tehnološkom razvoju i mogućnostima upotrebe i spoja različitih medija?
N.A: Pitanje je vrlo kompleksno i nekako ne bih poredila, s obzirom da smo u vreme kada smo počinjali imali veliku podršku. Postojali su sponzori, donatori, znači ljudi koji su pratili savremenu umetnost i koji su nam omogućili da pre svega realizujemo projekat, da putujemo… Mi smo jedna od retkih grupa koja je od 1988. dosta putovala po Evropi. I u onom periodu kada nismo mogli baš da izlazimo, kada je sve bilo limitarno, kada smo bili pod embargom, mi smo dosta putovali. Slali smo i naše video radove na festivale, tako da smo bili prisutni.
Dar, 2005. Foto: Imre Szabo
Međutim, sada, nekako je veoma teško da čovek pronađe sredstva. Ja imam dve producentkinje, jednu organizatorku, plus ja, koja imam ogromno iskustvo, ali veoma je teško naći novac. Država – bilo da je u pitanju Ministarstvo ili Grad, naravno da pomaže, ali to je stvarno skroman novac za produkciju koja bi se realizovala. Mislim da je osnovni problem to što ima veliki broj institucija koje donose projekte koji ne zaslužuju novac koji dobijaju. Kvalitet ne znači koliko je projekat skup, kvalitet projekta zavisi od toga kakav je on uticaj ostavio na društvo, jer to je suština savremene umetnosti - da je ti primeniš i da uradiš još nešto. I tako da se mi uvek snalazimo, ali je ostalo nešto isto, a to isto je moja potreba i saradnika da uradimo nešto drugačije, nešto novo, pa makar i bez novca, što nam se desilo u prošloj godini.
Međutim, povezivanje sa drugim umetnicima i sa nezavisnom kulturnom scenom nam je omogućilo da saznamo za neke divne tragače smisla po Srbiji, što ranije nismo baš toliko znali – uglavnom smo gostovali po pozorištima, a sada smo se nekako povezali i mislim da je to veoma važna stvar, jer nije važno da mi zajedno mislimo, važno je kako ćemo da delujemo i šta ćemo da uradimo u odnosu prema državi. Znači, kakav će naš stav biti. Da dokažemo da smo veoma sposobni, da imamo fantastične ideje… Jer, zapravo dešava se na neki način mentalna prostitucija u umetnosti. Ljudi prodaju svoje duhovne ideje, a zapravo je to nešto što je najvrednije kada je u pitanju umetnički kreativni proces.
Odabrani se bude, 2011, deo evropskog projekta Wake up
- Koliko su važni evropski i drugi strani fondovi i koliko njihovi tematski i drugi uslovi predstavljaju možda i ograničenje za umetnike?
N.A: Naravno, zavisi od projekta do projekta. Mi smo već nekih 6-7 puta učestvovali i kao partneri i kao voditelji. Međutim, moram iskreno da kažem - ja imam dvostruko razmišljanje u vezi sa tim. Pre svega, veoma je važno da te ti programi podržavaju i da možemo finansijski da egzistiramo i razvijamo neku ideju. Takođe je važno to što možemo da radimo na nekoj do-edukaciji, razmeni informacija, iskustava, a ne na nekom uskom nivou, lokalnom, već na međunarodnom. To strašno dobro doprinosi nekom razvoju misli, kulturnoj politici… a samim tim deluje i kao odraz ponovo u lokalnoj sredini. Međutim, s druge strane, nekako mi se čini da uglavnom dobre ideje dolaze iz zemalja ex-YU. Ako je neko imao vremena da analizira - najbolji projekti definitivno, sa najboljim idejama, ili su inicirani sa našeg Balkana ili kao deo projekta vrlo mnogo utiču na neko usmerenje. Ne znam trenutno kakva će situacija biti dalje, ali za (program Kultura) 2007-2013 mislim da je bilo obostrano traganje. I što se tiče Evropske komisije, i nas svih umetnika u celoj Evropi, jer kada se sretnemo, svi mi imamo isti stav. Znači, mi postajemo deo tržišta. I to je nešto što nam je malo problem. Govorim to samo sa umetnikove strane, a što se tiče putovanja, razmene, ti grantovi nam omogućavaju da putujemo, da učestvujemo, da vidimo nešto novo… Jer, nije svejedno da li sediš ovde i izguglaš da vidiš kako izgleda neki muzej, neka umetnica ili performans, ili to sve doživljavaš u kontekstu razgovora, direktno.
- U predstavama Mimarta važna je simbolika, znakovi. Mnoge predstave bave se ili su inspirisane narodnim umotvorinama ili istražuju rituale, običaje… Koliko publika prepoznaje tu simboliku, s obzirom da je reč o neverbalnom teatru?
N.A: Kada radim neku predstavu ili kada sednemo svi - pomenula sam malo pre da mi idemo nekako u budućnost - istražujemo, predviđamo, a opet nikada ne znamo šta će da se desi. I ta nekonvencionalna putanja našeg procesa rada nas dovodi u neverovatne situacije, gde stvarno na neki način saznajemo o nečemu, i o nama, i o društvu.
Daljina neka samo nama namenjena, 1995. Foto: Đorđe Tomić
A uvek su me zanimali ostaci arhetipova, rituala i kultova i običaja kod nas na Balkanu. Ne da bih se sad ja bavila njima i primenjavala konkretno, vraćala neku priču… Međutim, oni su suština nas, oni su u našim korenima. Ta mitologija je užasno bogata i uvek sam se čudila kako nema više predstava ili filmova o tome. Uvek sam pokušavala da na neki način, u nekoj od predstava obradim neku takvu temu, kao što je bila tema o Suncu, o jednoj pesmi sa Homolja Svetlane Stević, koja je pevala i u stvari dozivala jutro, jer je mrak. Nama je to odgovaralo u kontekstu postojeće političke i društvene situacije, koja je bila potpuno nepredvidiva. Uradili smo, znači, jedan ritual koji je potpuno komunicirao s publikom, sa 99 odsto ljudi, bez obzira da li su za mene, za takvu stvar. To je potpuno bilo čitljivo. Znači, ne mora sve da bude jasno.
Ono što je zanimljivo kod nas je to što uvek imamo tri priče paralelno – kao kiku kad pletete – uvek je jedna ispod, a ove dve se isto razvijaju. I onda ljudi koji sede mogu da prate ili tu političku notu, koja je direktna i koja pokazuje simbolima na neki od problema, na koji pokušavamo da ukažemo. Onda postoji ta duhovna nota i ta neka priča, koju mi pričamo. To je lična priča, to su naši životi. To su naše situacije, a opet nepredvidive zbog toga što se nešto sasvim deseto desi na sceni. Kao što Čehov uvodi uvek nekog trećeg, ovde, u neverbalnom teatru, uvek se nešto dogodi – ili padne drvo odozgo i isto se poremeti situacija. Na tom principu gradim projekte i dramaturšku priču.
Kadmo kralj, Grad teatar, Budva, 2007. Foto: Lidija Antonović
- Mimart sarađuje od početka sa mnogim umetnicima, kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene. Da li postoji neka razlika u tom pogledu?
N.A: Krenuću od toga šta je isto, meni je to zanimljivo. Zapravo, institucije i nezavisni sektor imaju istu potrebu da od nas očekuju da budemo brzi, efikasni i profesionalni. To je ono što je jednako za njih. Što se tiče institucija, smatram da su procedure veoma dugačke. Ja razumem da procedure donose dobrobit u jednom smislu – nekog postavljanja sistema vrednosti, neke evidencije, međutim, mislim da to treba skratiti, jer na nezavisnoj sceni se ljudi veoma lako dogovore isto na profesionalnom nivou, ali to ide veoma lako, brzo, razumljivo, bez prepreka… Ako ima prepreka, vrlo se brzo reše. Znači, veoma je lako ostvariti saradnju, pa čak i kada se ne slažemo. Već sam pomenula, meni je mnogo lepše i zdravije da radim sa ljudima u grupi koji nemaju isto mišljenje kao ja. Stvarno se divim pojedincima, izvinjavam se i kolegama i svima koji se tako okupljaju, ali ja ne mogu da okupim istomišljenike, jer onda ne bih ništa uradila. Ja volim tu neku intervenciju u razmišljanju, jer onda dolazi do rezultante. Mislim da nezavisna scena i pojedinci i mnogi odatle upravo to i rade. Čak i ta neka razlika, koja dolazi do granice i mislimo da će se već nešto desiti, da ćemo se posvađati, doprinese jednom realnom, neverovatnom iskoraku i onome što je nama cilj – da imamo isti stav i da delujemo zajedno prema državi.
Performans SOS, u okviru kampanje "Kultura u protestu" Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, 2013. Foto: Lidija Antonović
- Kako vidite stanje u kulturi danas, posebno u pozorišnoj umetnosti i koliko se ono razlikuje od vremena početka Mimarta i ranijeg uspona BITEF-a i sazrevanja svesti o važnosti pozorišta i savremene umetnosti uopšte?
N.A: Ja sam veliki kritičar i prema sebi i prema drugima. Verovatno zato što sam sa nepunih 14 godina počela da gledam BITEF. Imala sam tu privilegiju da sam sve vreme pratila i verovatno sam negde između teksta i pokreta i pronašla taj neki put koji zapravo govori o tome nekom drugačijem odnosu izbora predstava nekada i sada. Sećam se dobrih predstava, koje smo gledali po nekoliko puta. Moram da budem iskrena, jeste da volim neverbalni teatar i da se time bavim, ali volim da pogledam i dobru dramu, volim da pogledam dobru predstavu, ali ne mogu da gledam predstavu gde postoji tekst, a knjiga mi je mnogo draža. Kao da mi neko čita uspavanku pred spavanje. Tako se osetim. Jer, tu samo ide ravan tekst, a to se sve više dešava. Možda ljudi nisu svesni… Drugo, tu su tela koja lažu. Ne znam šta se dešava na našoj sceni što se tiče dramskog teatra, ali interpunkcija tela ne postoji više. Govori se tekst, laže se, a ja nekako, pošto se bavim tim aspektom govora tela, meni to užasno smeta.
Što se tiče alternativne scene, nekako kao da su i oni skromni. Možda sam i ja, ali ne govorim o tome. Ja se ne opravdavam, ali znam šta radim poslednjih deset godina. Možda je to i kod drugih alternativnih, pa ne smem nikoga da pohvalim, ili pokudim. Ovo je jedna faza potrebe i želje da se primeni znanje koje smo stekli i da se ta pozorišna praksa u stvari realizuje, da društvo dobije, da ima neku dobrobit. Ja se samo bojim da smo svi došli u tu fazu i da se sve manje posvećuje pažnja onoj magiji pozorišta – da ja, kada izađem, da još ne mogu da pričam sa prijateljima 15 minuta, da me nešto uzbudi, da dobijem želju da pročitam neku drugu knjigu ili da objasnim sebi neku situaciju. Sećam se, kada smo bili mladi, svi smo išli na predstavu i onda sedimo još četiri sata i pričamo šta ko misli. Sledećeg dana svi smo pročitali kritiku, došli smo da rasravljamo o tome, u petak smo se dogovorili da svi gledamo film… Imali smo tu kritičku misao koje je nekako sve manje. Možda smo se i mi svi nekako povukli i već nam je svega dosta.
Krug, 1994. Foto: Đorđe Tomić
Konkretno, ja već posle 30 godina nekakvog da kažem šizofrenog traženja puteva, uz jednu veliku ljubav, jedan veliki vetar koji mi neka priroda daje u leđa, ja kažem da tražim tu neku vertikalu u napuklom definitivno društvu, napuklom smislu, gde kulturna politika se zna samo da je vezana za politiku. Radili smo neko istraživanje publike gde niko zapravo nije znao šta to znači. Većina ljudi bi možda i volela da nešto sazna, ali nekako kao da smo zaboravili na kulturne potrebe, kulturnu naviku... Ja mislim da je tu problem. Sećam se, kada sam bila na jednoj specijalizaciji u Norveškoj, ljudi ujutro pričaju o tome koliko su predstava pogledali prethodne noći. Meni je to bilo fascinantno. Oslo je mali grad, otprilike kao naš Dorćol, a ima preko 300 pozorišta. I njima je – umesto našeg rialitija i drugih emisija, da ih ne pominjem, njima je bitno da budu deo informacije koju stiču preko jednog od vidova pozorišta.
E sad, da li će se nešto promeniti… Pomera se sigurno, ima fantastičnih mladih ljudi, ali nešto čega se sećam iz sredine 80-ih – nekako smo svi znali za sve. Ne umem to da objasnim. Možda i sada neko traga, ali jednostavno je oguglao da se eksponira. Znam fantastične mlade ljudi, koji su završili fakultete, koji su nešto sticajem okolnosti uspeli negde u svetu i onda, naravno, postaju priznati i kod nas. Ali nije stvar samo priznanja. Oni danas žele i da prodaju svoju umetnost, naravno, jer od toga treba da žive. Ali nekako kao da se svi okreću egzistenciji. Nema više onog nekakvog ideološkog cilja – ako bih poredila ono vreme i današnje.
- Kakva je uloga medija u tome i da li bi danas novi, internet mediji, pa čak i društvene mreže, na koje se na neki način prebacuje kritička misao, mogli da utiču da dođe do određenih promena?
N.A: Mislim da je velika uloga medija, samo se pogrešno fokusiraju. Samo pojedini mediji se bave problematikom neformalnog da tako kažem prostora savremene umetnosti, koja je veoma važna. Kritička misao na nekim blogovima je toliko jaka da sam ja po celu noć tamo… Mene zanimaju ti mladi ljudi kojima je stalo da saznaju još nešto. Naravno, kao kada odeš na pijacu, možeš kupiti predivnu jabuku i trulu. Tako zavisi kako medij odabere šta će da plasira. I drugo, postoji veliki problem manipulacije, što je naravno prisutno u danasnjem vremenu. Ne samo političke, nego i medijske, tako da možda to na neki način usporava tu genijalnu ideju efikasnosti razvoja savremene misli, savremene nezavisne scene, kulturne politike, informacija, komunikacije sa državom, komunikacije među ljudima… Sve se to uglavnom zasniva na nekim ličnim odnosima, ali zato ja stalno i govorim da je mreža u bilo kom smislu umetničkom jako važna.
Numerik, 1995. Foto: Đorđe Tomić
- Povodom jubileja, organizovali ste u SKC-u i izložbu fotografija iz prve dve decenije i prikazali ste arhivske TV i video materijale. Koliko je važno očuvanje te istorije?
N.A: Stevan Vuković i ja smo želeli upravo da napravimo presek i razliku TV aktivnosti, TV emisija i podržavanja savremene umetnosti nekada i sada. I veoma nam je uspelo. Ljudi koji su došli su bili iznenađeni. Druga po redu naša predstava, to je 1987. godina, a na velikom dnevniku kao prva informacija, pa tek onda idu političke vesti. To je ono što je zanimljivo. Kao najava ide, Branka Krilović govori: “Na neformalnoj sceni SKC-a pojavila se nova grupa...” S druge strane, zanimljivo je to što ja nisam uzimala snimke od pojedinih kuća, nego je to naša arhiva. To je arhiva umetnika koju smo skupljali na tehnološki neprimerenim aparatima u to vreme. Prebacivani su sa VHS-a ili “osmice” kroz generacijski različite medije i aparate i tako smo dobili veoma patinastu istorijsku priču. Naravno, nismo upotrebili sve, ali smo se trudili da obuhvatimo neke kultne emisije. Na primer, TV Art je radila specijalne emisije o savremenim umetnicima. Te emisije više nema. Na TV Politici bila je emisija “Kulise i lože”… Drugo, ranije se dešavalo – radimo projekat, dođu nam ljudi na probu, najave, naprave čak i spot. Mi smo imali spotove za jedno 20 predstava do recimo, čak i 1994. Sami mediji su imali, da tako kažem, obavezu, sami su se interesovali, sami su imali za cilj da najave nešto što je drugačije. Šta se desilo u politici televizijskih kuća ja ne znam, stvarno mi nije jasno, ali od 1995. do danas sve manje i manje je emisija o kulturi, sve su kraće… Zanemarili su jednu ideju da je televizija veoma jak medij i da 90 odsto ljudi sve informacije sazna odatle. Konkretno, stariji ljudi ne koriste Fejsbuk, a kada se pojavi neka emisija na televiziji, oni saznaju o nečemu. I to je zanimljivo bilo što su kod nas dolazile sve generacije. Ja i radim sa svim generacijama. A kada prijavljuješ projekat pitaju i koje će ciljne grupe biti, a mi nikada ne znamo ko će da se pojavi… Recimo, nama dolaze i mladi do 20 godina. To je za mene apsurdno, jer ja sam ipak neka starija generacija. Da li zato što radim sa mladima ili se bavim možda nekom provokativnom tematikom koja njih u ovom trenutku dotiče?
- Mnoge predstave Mimarta predvidele su nešto će se desiti ili su ukazivale na ono što se možda ne vidi, a što može da dovede do nečega. Šta bi danas, u Srbiji, bilo inspirativno za neku novu predstavu?
N.A: Uh! Mislim – sve isto što smo već radili. Nekako mi se čini, ali stvarno, to iskreno govorim, da zapravo postoje ta neka kruženja, da se slične situacije stalno dešavaju, a da smo mi nekako Bermudski trougao, gde ljudi nestaju, gde ideje nestaju, gde se svašta dešava… Prosto, nemam utisak da je nešto mnogo drugačije. I to me užasava, naravno. Naziv nove predstave na kojoj radimo, povodom ove tri decenije, zove se – pa ima veze sa situacijom, “Plivati uz reku”. Nigde nećeš doći, ali dobro, održavaćeš se, poslednjim atomima snage…
Video snimak intervjua nalazi se OVDE
Razgovarala: Vesna Milosavljević
(SEEcult.org)
Intervju sa Nelom Antonović deo je video produkcije projekta “Abeceda nezavisne kulture”, koji SEEcult.org realizuje sa Kulturtregerom i Kurzivom iz Zagreba, a posvećen je očuvanju i povećanju vidljivosti intelektualnog i umetničkog rada nastalog na nezavisnim kulturnim scenama u regionu. Projekat se realizuje uz podršku Balkanskog fonda za umetnost i kulturu (Balkans Arts & Culture Fund - BAC).
Projekat su podržala i ministarstva kulture Srbije i Hrvatske, sekretarijati za kulturu Beograda i Zagreba i Zaklada Kultura nova.
