Vreme u gradu
U toku priprema za izložbu "Gradske metamorfoze" Bobe Mirjane Stojadinović u Umetničkoj galeriji "Nadežda Petrović" u Čačku (14.12.2012 - 20.1.2013), kustoskinja Una Popović pružila je oslonac autorki odgovarajući na njena pitanja. Problematizujući pitanje odnosa prema (Beo)gradu, umetnica i kustoskinja su neminovno problematizovale i pitanje umetničke produkcije danas i ovde, kao i moguću nelagodu i nepomirljivost sa okolnostima rada u oblasti umetnosti i kulture.
Boba Mirjana Stojadinović: Kakva je tvoja pozicija na ovdašnjoj sceni (društveno, ekonomski, politički, etički)?
Una Popović: U mom kustoskom radu, koji započinje negde oko 2005. godine, dosta toga se promenilo i jasnije pozicioniralo kako je samo moje istraživanje, edukacija i praksa, koja je postepeno usledila, mene više odredila u interesovanjima i profesionalnim namerama. Vremenom, sarađujući sa lokalnom i internacionalnom umetničkom i kulturnom scenom, počinje i promišljanje sopstvene pozicije kao kustosa. Ako gledamo celokupno društvo kako funkcioniše, kako funkcionišu ideologije i kako se unutar istog reprodukuju odnosi proizvodnje i eksploatacija, sopstvena pozicija se uvek menja i transformiše. Često se čuje da je pozicija kustosa pozicija moći, kustos je taj koji nekoga bira, pozicinira u sistemu. Međutim, ne bih se složila da je to strogo pozicija moći. To pretenciozno zvuči. Takođe, sistemski ona je ovde, u Srbiji, toliko irelevantna, usled i potpune (ne)strategije oko i unutar kulture da ona i nema uslova da to bude. Ali kustoska pozicija jeste društveno, politički i etički odgovorna kao što svaka druga profesija to jeste ili bi trebalo da bude. U Srbiji su već godinama osnovni muzeji zatvoreni radi rekonstrukcije, ne postoji ozbiljan umetnički časopis, akvizicije za institucije gotovo da nema, sistem školovanja je prevaziđen, a finansiranje za kulturu se svodi uglavnom na podršku raznih festivalskih i turističko zabavnih varijanti. Zbog svega toga angažovanost i aktivizam umetnika i kustosa postaje dodatno društveno odgovorna uloga, jer se ovde, nažalost, celo delovanje u kulturi bazira uglavnom na individualnim željama, strategijama i entuzijazmu. Simptomatično je da u Srbiji ima sve više pojedinačnih inicijativa ka potrebnim umetničkim i kulturnim organizacijama i udruženjima. Tako i vidim svoju ulogu, uvek je pitanje saradnje jednih i drugih. Trudim se da budem saradnik, a ne arbitar. Kako je moja kustoska praksa usmerena pre svega na savremenu umetničku produkciju, ona i jeste na taj način „relaciona“ društvena aktivnost. Ta aktivnost podrazumeva informisanost, praćenje, analiziranje pojava, događaja, trendova, tokova u široj kulturi, sociologiji, antropologiji. Umetnost jeste danas pre svega socijalna antropologija, ona je to postala još od 1970-ih. U odnosu na to, kustoska praksa jeste politična, jer kroz razne modele „kustosiranja“, predstavljanja javnosti, ona aktivno učestvuje u dodatnom analiziranju tih pojava, stavova i ideologija. Kustoska praksa nosi veliku odgovornost upravo i zbog aspekta „javnog“ rada koji nastoji da komunicira sa brojnom publikom. Po meni, jedan od važnih delova svake izložbe jeste njen „život“ kroz različite manje programe, kao što su javni intervjui sa umetnicima, organizovane diskusije, konferencije, radionice i sl. Na taj način se „emancipuje“ javnost i umetnost približava širim masama.
B.M.S: Kako održavaš svež pogled na umetnost? Odakle dobijaš informacije o trendovima u umetničkim i kustoskim praksama?
U.P: Kroz inostrane časopise, sajtove i blogove. Danas je sve dostupno onlajn i to jeste prednost. Institucija savremene umetnosti jeste mašinerija onlajn dostupnih informacija, knjiga, časopisa, fondova, rezidencija, aplikacija. Ali i dalje mislim da je lično upoznavanje sa drugim sredinama i okolnostima u kulturi jako bitno, i za kustose i za umetnike. Upoznavanje sa kustosima, umetnicima, teoretičarima iz drugih sredina, jeste vrlo bitno, jer ćemo iz tuđih okolnosti mnogo naučiti o svom radu. A opet, kada i razumemo situaciju naših opozitnih partnera, saznaćemo da mnogi dele slična mišljenja i interese i da su nam strategije iste.
B.M.S: Kako razvijaš svoj autorski pečat van matične institucije u kojoj radiš? Ima li života van institucije? Da li misliš da je to za tebe uopšte neophodno?
U.P: Pozicija kustosa u instituciji nikako ne sme biti pasivna, već obratno. Često ćemo čuti kako se kritikuju kustosi koji rade u institucijama, kao ljudi koji su se tu ustoličili i vrte stvari po depoima. Činjenica je da delovanje u instituciji ima svoje zakonitosti, principe pa i svoje automatizme. Međutim, muzeji savremene umetnosti danas pretenduju da budu aktivni činioci kulturne industrije i postaju mašine za produkciju umetničkih događaja, odnosno fleksibilne, multiprogramske i multimedijalne institucije. Svaki od raznih kategorija kustosa, bilo da je to freelance kustos ili onaj koji radi unutar institucije, muzeja i galerije, koristi sistem koji mu se nudi i nameće (način traženja finansija za programe je drugačiji, sistem ljudi i saradnika je već često formiran u odnosu na poziciju u kojoj se nalazite) i to ga dodatno i formira. Posledice institucionalizacije su brojne, one imaju i pozitivne i negativne strane, kao i rad van institucije. Pozitivne su - dobar kvalitet umetničke produkcije i produkcije izložbi, od konceptualnog osmišljavanja do finalnog dizajniranja izložbe, rad sa stručnim timovima unutar institucije kao organizovanim sistemom koji pomaže kreativnom, kvalitetnom, ali i kvantitativnom, organizovanju većeg broja programa, a kao negativna strana ili više kao posledica današnje sve veće ekonomizacije kulture, kustosi u institucijama postaju prevashodno kustosi menadžeri ili kustosi organizatori, jer najveći deo posla utroše na administraciju, popunjavanje aplikacija ili animiranje fandera. Ova svedenost kompleksne aktivnosti profesije kustosa, stavlja ga u poziciju organizatora, dok su njegove realne kreativne sposobnosti u drugom planu. Čini se da kustosi, ovde mislim na globalnu situaciju, više ne kreiraju ideologiju institucije, već se utapaju u zatečeni sistem i prate već nametnut ideološki model. Stoga čitav moj rad u Muzeju savremene umetnosti i osmišljavanje i organizacija programa Salona MSU teži da bude kreativan i da se sam galerijski prostor kroz programe pozicionira kao dinamični javni prostor otvoren za aktuelne produkcije, kulturne i socijalne debate, kroz interaktivnu participaciju publike, umrežavanje sa drugim kulturnim činiocima itd. Mislim da kustos muzeja mora uvek da promisli o potrebama lokalne zajednice i internacionalnog modela i na taj način doprinosi dobroj slici muzeja i učestvuje u građenju lokalne umetničke scene. Na svaki svoj projekat pri Muzeju gledam kao doprinos instituciji (i usled institucije) i kao svoj lični. Ne mislim da institucija nužno ograničava vaš rad, već rad unutar nje može da doprinose i napravi dobar program instituciji (ipak je to posao kustosa muzeja), ali da se napravi i za svoje „zadovoljstvo“. O dobrom projektu „daleko se čuje“ time se razvija i vaš pečat izvan matične institucije. Takođe, naravno da ima „života“ posle institucije, to raznolikost i dinamičnost profesije istoričara umetnosti i te kako omogućuje.
B.M.S: Kako se sećaš seče platana na Bulevaru? Da li možeš da se setiš kako je tebi to tada izgledalo? Da li imaš neki odnos prema tome?
U.P: Bulevar je moja omiljena ulica u Beogradu, a snažni platani su izgledali kao neki krvotok grada, davali su anatomiju ulici. Sećam se, kada sam šetala po Bulevaru nakon seče, po rasutoj piljevini, i bio je neki siv, melanholičan dan kakvi znaju samo biti u Beogradu, da sam zapravo prvi put videla zgrade koje se nisu ranije mogle videti od raskošnih platana, i ulica mi je izgledala tužna i ružna. Kao da je neko podigao roletnu. Ono što nekako posebno pamtim jeste napor mladića koji se borio da se očuva platan broj 198. Sam, tiho, bez agresije. Bilo je nešto epsko u toj njegovoj borbi, romantične „don kihotovske“ prirode, sam protiv svih. Kroz takav senzitivan odnos prema gradu, kakav i ja imam prema Beogradu i još nekim gradovima (npr. svom rodnom gradu Splitu) gde volim ulicu, drvo, detalj na zidu, grafit, uvidela sam da je to oblik borbe koliko za prostor, toliko za širu ideju i lični prostor. Naravno, mnogo toga govori i ono što se desilo naknadno. Gradska vlast koja je napravila konkurs za doprinos od strane građana za nove platane, pa su na taj način „velikani“ dobili pločice sa urezanim imenima kako bi se svi sećali koliko su određeni voleli prirodu i drveće, a koliko je jedna konstanta borba za to bila nevažna.
B.M.S: Na koji način praviš vezu između ovog rada koji je posvećen posečenom drveću (DOB, Čačak) i mojih prethodnih radova? Koje linije misli i prakse su tebi bile najzanimljivije, koje su ti najviše „davale“?
U.P: Odnos između prostorne i društvene imaginacije, mogućnost tranformacije prostora u mesto, mogućnost aktivnog fizičkog prisustva da pretvoriš u prostorne naracije ̶ jeste glavni fokus tvojih dosadašnjih radova, koji su po meni dodatno jezički precizno sprovedeni upravo i upotrebom i korišćenjem raznolikih medijskih formi, site specific instalacija, teksta, zvuka, fotografije i drugih medija. Izložba „Rez“ u Domu omladine u Beogradu i izložba u Umetničkoj galeriji „Nadežda Petrović“ u Čačku su više od samog bavljenja sudbinom drveća u gradu, jer govore i o društvenom odnosu prema mestima, prirodi prema gradu, grada (kulture) prema prirodi, pa i ličnom utisku grada. Slušajući nedavno tvoje vođenje ulicama Beograda „Autobiografija šeta gradom“, gde si publiku sprovela kroz bivše prostore, mesta, ljude, situacije koji su na tebe uticali i koji su ti bili važne za tvoj dalji rad, zapravo slušajući otvoreno tvoju radnu istoriju, postao mi je jasan kompleksni odnos između tebe kao umetnice i mesta u kome živiš i deluješ. Lična interpretacija i senzitivno promišljanje o okolini, naznačili su način na koji radiš - iskreno i nekompromisno. Izložbe u Beogradu i Čačku govore više o kulturi nego o prirodi. Mislim ovde na prirodu i kulturu kao antropološke pojmove. Ako su posečeni platani bili simbol Beograda, kao što je i fikus star 37 godina i dugačak 30 metara u Domu kulture u Čačku (koji se kao jedinstven na Balkanu upravo zato čuva i neguje), to dosta govori o onome drugom koji takvu matricu zastupa. Smisao u kojem se priroda koristi i šta ona predstavlja u datom trenutku za čoveka iz kulture, možemo odrediti ako se usmerimo na sledeće pitanje: kome se i zbog čega priroda ili prirodno suprotstavlja u datom kontekstu? Preciznije, čovek prirodu posmatra i upoznaje samo posredstvom svoje kulture. On o prirodi razmišlja i stvara sliku o njoj onako kako mu formira njegova kultura koja podrazumeva „mrežu verovanja, znanja i postavljenih ciljeva, tako da čovek ustvari deluje u okvirima kulturnih predstava o prirodi, a ne u okvirima stvarne strukture prirode“. Dakle, obe izložbe govore o onome šta nam se dešava pred očima, a šta nije u prvi mah razumljivo zašto, šta je neotkriveno, šta ima uzroke i posledice negde drugde, duboko skrivene. I u tvojim ostalim projektima ti upravo koristiš ove modele otkrivanja ili neposrednog suočavanja.
B.M.S: Ti si se i sama bavila gradom:
Kakav je tvoj odnos prema Beogradu?
U.P: Beograd je moj najomiljeniji i najneomiljeniji grad.
B.M.S: Kako bi u pet reči/pojmova opisala Beograd?
U.P: Jedna od meni dragih knjiga o Beogradu jeste „Beograd za početnike“ Bogdana Tirnanića iz 1983, koju sam skoro otkrila, a čini mi se da je još uvek aktuelna, jako realna, duhovita i ironična. To je Beograd, to su ljudi koji čine Beograd, zbog toga je on i neodoljiv. Preuzela bih neke pojmove iz ove knjige: „Stil života“, „Grafiti“, „Pijaca svih ideala“, „Bacite đubre ako vas ne mrzi“, „Imaginarni muzej“.
B.M.S: Vreme u gradu?
U.P: Često čujem od ljudi oko mene da su umorni. I verujem u to, sa puno opravdanja, jer sadašnjica ubrzava tempo, sve je u brzoj transakciji, razmeni, brzoj informaciji. Sve je u ekstremima i paradoksima, izopačenostima. Čini se da jedini izvor življenja predstavlja izolovano i angažovano.
B.M.S: Prostor u gradu?
U.P: Postaje vrlo promenjiv, kao simptom vremena.
B.M.S: Ljubav u gradu?
U.P: Lepa, najlepša, kao i u prirodi.
B.M.S: Šta je alternativa gradu danas/za tebe?
U.P: Priroda, ili paradoksalno, još veći, luđi grad, neka SF metropola. Inače, jako volim prirodu, ali i ogromne gradove, megapolise. Što je veće prostranstvo, to se bolje snalazim.
B.M.S: Kako se nosiš sa politikom u svojoj profesionalnoj praksi? Koliko ona utiče na tebe?
U.P: Politika nesumnjivo utiče na sve nas i ona, naravno, određuje tokove i u kulturi. Stručnjak u oblasti društvenih nauka i kulturologije mora biti u velikoj meri upućen i razumeti svet politike. I globalna i lokalna politika regulišu pravce i smernice kretanja savremene umetnosti. Ono što me više zabrinjava jeste da u Srbiji nema precizne i konzistentne kulturne politike. Krizna vremena, česte promene političkih pozicija, dovele su do različitih pristupa unutar kulture. Sistemsko interesovanjo za kulturu i umetničke institucije nije na zavidnom nivou i svi oni koji deluju u ovoj oblasti su prepušteni sami sebi. Delovanje unutar polja savremene umetnosti naročito podrazumeva delovanje pod nepovoljnim uslovima. Takođe, svaka promena ovde se podrazumevala kao „novi početak“ uz poništavanje svega onoga što je bilo ranije i planovi novih „vizionara" dovodili su do toga da se realne promene dešavaju mnogo sporije nego što smo svi očekivili nakon 2000. godine. Usled svih okolnosti, jedino što predstoji jeste aktivna borba i da u domenu onoga u čemu delujemo direktno intervenišemo u polje zvanične kulturne politike.
B.M.S: Kako se lično odupreti sistemskom nasilju?
U.P: Najbolje je uvek ostati dosledan sebi. Proteklih godina mnogo toga smo prošli. Ratovi, promene, nesigurnost je postala sve veća i prisutnija, sve je to doprinelo da postanemo jedno šizofreno društvo. Iako svi mi težimo nekom trenutnom impulsivnom delovanju kao odgovoru na datu situaciju, ipak mislim da je potrebno ostati miran i ispitati svoje emocije i poziciju racionalnije. Rešenje nije ni povlačenje, ni uzvraćanje nasiljem, niti kukanje na opšu situaciju. Najbolje je, kada uprkos svemu, ostaneš dosledan sebi i radiš ono što želiš, hoćeš i voliš, bez kompromisa, prevashodno sa samim sobom. Izlazi uvek postoje i često oni (izlazi) pronađu nas.
B.M.S: Da li umetnost generiše načine odupiranja sistemskom nasilju? Kako gledaš na sve prisutnije načine političkog/društvenog delovanja u okvirima umetnosti, kao i aktivizam kroz umetnost? Koje su mogućnosti izražavanja odnosa prema javnom domenu u umetnosti, a da se ne upadne u kliše već navedenog aktivizma, političkog i socijalnog delovanja, pomodarstva generalno?
U.P: Umetnost je uvek bila politična, uvek je reagovala, generisala, kritikovala, „javno analizirala“. Umetnost danas je potpuno politična; angažovano podrazumeva potrebu da se menja svet. Ona se u umetnosti ostvarivala u različitim vidovima - od političkog, tj. kroz političke sisteme prikazivanja i delovanja, aktivizma, anarhizma, pa do angažmana u samom umetničkom mediju. Angažovani umetnici su bili i Mone, kada je naslikao „Malog frulaša“ reagujući na realističko slikarstvo, ili Teodor Žeriko kada je naslikao „Splav Meduze“ kao pitanje nemarnosti francuske vlade u vezi sa brodolomom francuske regate Meduza. Ako pod pojmom angažovano podrazumevamo umetnike koji izražavaju svoju veru u promenu sveta, onda kao produkt toga, na umetnost 20. veka možemo upravo gledati kao na kulturni proizvod koji se menjao i formirao usled raznih istorijskih i političkih okolnosti. I filozof Valter Benjamin označava pojam kulturnog proizvoda upravo ovako: „Ne postoji dokument kulture koji istovremeno nije i dokumenat varvarstva“. Umetnost danas nije samo promenila svoju formu, ona nije više (samo) umetnička kategorija, već je sve više kulturno delo, društveni događaj. Svodi se sve više na konkretno delovanje, performans, intervenciju, hepening, definiše se kao vrsta akcije koja deluje interdisciplinarno i tako postaje prepoznata i u drugim poljima. Međutim, ma koliko ona kritična sama po sebi bila, mislim da umetnost nije sposobna da napravi veće promene u današnjem svetu. Umetnost jeste ogledalo društva u kojem nastaje i umetnici stalno imaju potrebu da reflektuju društvene okolnosti u kojima žive, ali ona ipak nema preteranu moć u smislu nekih konkretnih promena. Tu je mnogo veća uloga i položaj medija. Ali zato, umetnost jeste sposobna ili primorana da upravo radi opstanka generiše taktike otpora, praksi, novih oblika i mogućnosti delovanja. Ona može suptilno da emancipuje javnost. Danas, kada je referenca vrlo bliska - life imitates art, art imitates life - i kada se u umetnosti namerno prenosi deo svakodnevnice, teško je izbalansirati da li je sve što se nudi jeste i treba da bude umetnost. Takođe, kako su političke teme intrigantne, bavljenje radnicima, manjinama, balkanskim pitanjem itd. sada sve više postaje in i tu se lako upada u kliše. Prisutan je i izvestan „autizam“, delovanje po modelu „kako se očekuje“, bez ikavog suživota sa onim što se predstavlja. Izlaganjem u galeriji određenih pitanja i tuđih problema, isti ne samo da postaju besmisleni, već predstavljanje izgleda naopako i tendenciozno, i prevashodno govori o samom onom koji ih predstavlja. Često se postavlja pitanje da li neosnovano govori.
B.M.S: Govoreći o oblicima moći, koliko govorimo i o nemoći?
U.P: Uvek govorimo i o nemoći. Ona je prisutna i vrlo realna kod svih nas. Ali, kada već govorimo o pozicijama, zanimljivo je uvek ispitati sopstvenu poziciju i preokretati stalno sagledavanje. Možda nam se čini da smo trenutno u poziciji nemoći, ali nemoć ne mora uvek da označava definitivnu slabost kao konačnu nemogućnost da se nešto promeni. Naravno, za to su potrebni određeno znanje, iskustvo, sposobnost, poznavanje situacije. Recepcija kao praksa gledanja zahteva stalno menjanje pozicija, „toposa sa kojih gledamo, to je i jedini uslov da ostanemo slobodni“, neuhvaćeni u pogledu.
