Zaceli me Danijele Štajnfeld premijerno na Paliću

Potresan dokumentarni film glumice i rediteljke Danijele Štajnfeld “Zaceli me” (Hold Me Right), u kojem je progovorila o posledicama koje trpe žrtve i počinioci seksualnog nasilja, premijerno je prikazan na 27. Festivalu evropskog filma Palić, a zasnovan je na intimnim svedočenjima osoba koje su preživele seksualni napad, uključujući i nju samu.

Film “Zaceli me” kombinuje svedočanstva osoba koje su preživele seksualni napad i sekvence iz njihovog kasnijeg života, postavljajući pitanje šta se može smatrati oporavkom. Autorka filma, koja živi i radi u SAD, crpi snagu iz empatije jer je i sama, kao mlada glumica u Srbiji, bila žrtva seksualnog nasilja.

Njeno ostvarenje, nastalo u američkoj produkciji, a premijerno prikazano u regionu na onlajn Sarajevo film festivalu, publika 27. FEF Palić imala je priliku da vidi 18. septembra u okviru selekcije Novi evropski dokumentarci kao specijalnu projekciju, na poziv programskog direktora FEF Palić Miroslava Mogorovića.

“Zaceli me” istražuje posledice seksualnog napada putem intimnih svedočenja iz prve ruke koja otkrivaju kulturu seksualnog nasilja koja pogađa i žrtve i počinioce. Film prepliće pojedinačne portrete i stvarne sekvence koje nas vode putevima onih koji su preživeli nasilje, postavljajući pitanja o tome šta znači i da li je moguće izlečenje. Nakon što je izgubila sposobnost da bezbedno govori o napadu na sebe, Danijela Štajnfeld je pronašla hrabrost da svoju priču podeli kroz proces susreta i intervjua sa žrtvama poput nje same.

Miroslav Mogorović i Danijela Štajnfeld, FEF Palić, foto: Ivica Vojnić

Nakon projekcije u bioskopu “Abazija”, autorka se poklonila publici, prijateljima i rođacima koji su prisustvovali premijeri, a u razgovoru sa Mogorovićem navela je da se jako raduje zbog premijere baš na Paliću, jer taj festival razume autorski film i posvećuje mnogo pažnje novim temama, nudeći nove perspektive i poglede publici.

“Ovo je za mene posebno emotivan trenutak, jer je moj tata rođen u Subotici, moja baka je tu živela, i deo moje porodice još uvek tu živi. Ovde sam kao mala provela puno vremena i jako sam vezana za ovaj kraj. Srećna sam što je mnogo meni dragih ljudi videlo moj film, i raduje me što ću moći da čujem njihove utiske i da osetim njihovu podršku”, navela je ona.

Prema rečima Danijele Štajnfeld, rad na filmu trajao je tri godine, i prošao je kroz vrlo kompleksne produkcijske izazove: “Počelo je od ideje da snimim kratki film koji bi bio platforma za osobe koje su preživele silovanje. Želela sam da se izrazim kroz njihove glasove i priče. Razgovarala sam sa oko sto ljudi, intervjuisala 40 žena i muškaraca žrtava silovanja, i odabrala nekoliko centralnih ličnih priča. Ostale priče čuju se u animiranim segmentima filma kao ‘hor’. Od početka sam imala jasnu viziju, i nisam želela da intervjuišem stručnjake, poznate ličnosti, kao ni da govorim o statistici, jer sve to dehumanizuje iskustvo žrtava, koje je po meni najvažnije čuti. Znala sam i da ne želim senzacionalizam, kao ni forenzičku analizu zločina, jer se u takvim narativima iz fokusa takođe gubi priča žrtve”, rekla je ona.

Danijela Štajnfeld i Miroslav Mogorović, FEF Palić, foto: Ivica Vojnić

“U tom periodu radili smo bez većeg budžeta, sa studentima filma, volonterima i poznanicima, takozvanom ‘štap i kanap’ metodom. Tek nakon snimanja i preslušavanja tih intervjua, silina svedočenja tih ljudi učinila je da dobijem energiju i odlučim da napravim veliki film – film koji ne osuđuje nikoga, film koji nije senzacionalistički, ljudski film koji se obraća gledaocima sa željom da i oni kroz iskustvo gledanja dožive i razumeju naše priče”, dodala je Danijela Štajnfeld, koja je priliku da ispričaju svoju stranu priče dala i počiniteljima, osuđenicima za seksualno nasilje i silovanja: “Nakon intervjua sa žrtvama silovanja, odlučila sam da intervjuišem i seksualne prestupnike i silovatelje. Smatrala sam da je važno da se i njihov glas čuje, imajući u vidu da je u većini slučajeva reč o sasvim običnim ljudima, uzornim očevima ili muževima, članovima porodice i prijateljima, koji nisu monstrumi. Želela sam da nam objasne zbog čega rade to što rade, kao i da govore o posledicama sa kojima su se suočili nakon što su izvršili silovanje. Najteže je bilo pronaći počinitelje spremne da javno pričaju o tome. Ja sam u sebi pronašla empatiju za te ljude, i želela sam da se to vidi i na filmu. Za mene je to bio najvažniji momenat: u trenutku kad sam se suočila sa njima i počela otvoreno da razgovaram, počelo je i moje zaceljenje”.

Autorka filma Danijela Štajnfeld snagu crpi iz empatije jer je i sama, kao mlada glumica u Srbiji, bila žrtva seksualnog nasilja: “Ja nisam htela da u filmu govorim o svom iskustvu, jer nisam želela da sa drugima delim svoju priču. Ali sam u jednom momentu shvatila da je lični ugao veoma bitan, posebno za gledaoce. Želela sam da im pojasnim da do zaceljenja dolazi onog trenutka kada se žrtva oslobodi i ispriča svoju priču bez straha. To je veoma teško, jer većina žrtava silovanja živi u strahu od silovatelja, osude društva i nerazumevanja okoline. Za mnoge žrtve zaceljenje počinje upravo u momentu kad se tog straha oslobode i progovore o svom iskustvu. Od tog trenutka moć je u njihovim rukama. Film je bio u završnoj fazi montaže kada sam zahvaljujući savetu reditelja i prijatelja Daga Lajmana odlučila da ispričam svoju priču”.

Palićki festival predstavio je do 18. septembra više od 130 filmova, podeljenih u 15 sekcija, uključujući Glavni takmičarski program sa 12 ostvarenja.

Najboljim filmom 27. Palića proglašen je norveško-švedski “Nada” rediteljke Marije Sedal, dok je za režiju nagrađena Agnješka Holand za film “Šarlatan”, češko-irsko-poljsko-slovačku koprodukciju. U programu Paralele i sudari pobedio je poljski film “Ubij, pa napusti grad”, u režiji Marijuša Vilčinskog.

*Naslovna fotografija: Zaceli me (promo)

(SEEcult.org)