Zaharov: Istorija nas ničemu ne uči
Umetnik Vadim Zaharov iz Rusije, koji već godinama živi i radi u Berlinu, oštro osuđuje rusku invaziju na Ukrajinu, što je pokazao i protestom ispred ruskog paviljona na otvaranju 59. Bijenala u Veneciji. U intervjuu za SEEcult.org, Zaharov govori o situaciji na ruskoj kulturnoj sceni, razlozima zbog kojih smatra da treba bojkotovati sve ruske zvanične događaje u kulturi, kao i o drugim posledicama aktuelne politike čije korene vidi u kontinuitetu sistema vladavine KGB-a.
– Održali ste protest protiv rata u Ukrajini ispred ruskog paviljona na proteklom Venecijanskom bijenali, koji nije ni otvoren takođe zbog protesta kustosa i umetnika protiv ruske invazije Ukrajine. Kakve su bile reakcije na tu Vašu akciju i njihovu odluku, pored nekoliko tekstova u međunarodnim medijima za umetnost? Da li je neko u Moskvi reagovao, s obzirom da ste predstavljali Rusiju na Bijenalu u Veneciji 2013?
Vadim Zaharov: Bio sam u Umetničkom savetu Paviljona Rusije i kada su umetnici i kustos odbili da učestvuju, podržao sam ih i napustio Savet uz sledeće pismo:
Dragi članovi Umetničkog saveta Paviljona Rusije u Veneciji, potpuno podržavam apsolutno ispravnu odluku Aleksandra, Kirilsa i Raimundasa. Ujedno objavljujem da dajem ostavku na članstvo u Savetu zbog ruskog vojnog napada na Ukrajinu. Ne mogu da učestvujem u bilo kakvom kulturnom događaju koji predstavlja Rusiju u ovo teško vreme. Moja zemlja je prekršila sve međunarodne zakone i kao ruski građanin odbacujem agresivnu politiku moje zemlje napuštanjem Saveta.
Vadim Zaharov, umetnik
To nije bila umetnička akcija‚ to je moj stav kao građanina Rusije. Pridružujem se u ovom slučaju akciji umetnika i zauzimam građansku poziciju. Od kada sam objavio na Fejsbuku fotografiju na kojoj stojim ispred ruskog paviljona sa posterom sa natpisom protiv rata, reakcije su uglavnom tu i bile. Većina je podržala moj gest, ali bilo je i nekih čudnih komentara. Na primer, umetnik Haim Sokol, koga sam smatrao pristojnom osobom, napisao je: "Vadime, to je glupo!“ Nisam čak ni razumeo na šta je tačno mislio – da li na to što sam napisao da je ovaj rat sramota za Rusiju, ili to što sam tražio bojkot zvaničnih ruskih događaja. A u zvaničnim medijima je bila potpuna tišina! Strah i cenzura su odavno već počeli!
Izjava Vadima Zaharova ispred ruskog paviljona na 59. Bijenalu u Veneciji, 2022.
– Naveli ste kasnije u izjavi za medije da „svako mora da odluči sam kako da se postavi u odnosu na rat u Ukrajini koji je počeo 2014. godine i dostigao krvavi klimaks 2022“. Da li ste očekivali i pre februara da će rat početi i mislite li da je mogao nekako da bude sprečen?
Vadim Zaharov: Nikada nisam imao bilo kakve iluzije o Putinovom sistemu, ali čak ni ja nisam očekivao rusku agresiju na Ukrajinu u ovom obimu. Mislio sam da će se nastaviti lokalni konflikt koji je počeo 2014. Rat je mogao biti izbegnut da je za vreme Perestrojke obavljena lustracija, da su dosijei otvoreni i da je došlo do pokajanja zbog lenjinističko-staljinističke represije. To znači da ne govorim o 20 godina Putinove vladavine, već o istoriji sovjetske Rusije dugoj od više od jednog veka. To što imamo danas je nastavak vladavine KGB-ovskog sistema potisikivanja pojedinca i vaspitavanja ruskog naroda u duhu ropske svesti.
– Naveli ste da je Vaš protest u Veneciji bio protiv rata i kulturnih veza ruskih vlasti. Na šta ste mislili kada ste pomenuli kulturne veze? Kakve su one?
Vadim Zaharov: Protiv sam bilo kakvih zajedničkih zvaničnih događaja sa Rusijom. Čak i da Ruski muzej ili Tretjakov galerija ili Puškinov muzej organizuju izložbe koje bi pokazale kako je “dobra” umetnost ruske avangarde, francuskih impresionista ili bilo čega drugog. Svi takvi događaji daju legitimitet Putinovoj Rusiji. Zato razumem kada Ukrajinci uklanjaju spomenike Puškinu, Tolstoju i drugima u Ukrajini. Sovjetska vlast je uvek umela da vešto koristi klasike za sprovođenje svojih političkih ciljeva, posebno danas. Neka Ukrajinci sami odluče koji su im spomenici potrebni. Verovatno će za 30 godina opet postaviti spomenik Puškinu.
Vadim Zaharov, instalacija Scream... Scream... Sing! na Bangkok bijenalu 2022.
– Na otvaranju 56. Bitefa u Beogradu renomirana ruska pozorišna kritičarka i autorka Marina Davidova, koja je morala da napusti Moskvu, rekla je da Rusija nije napala samo Ukrajinu, već je povela rat i protiv sopstvene kulture. Ona je, takođe, pozvala sve da na aktuelni rat u Evropi gledaju kroz prizmu umetnosti. Da li se slažete sa Davidovom i kako vidite situaciju u ruskoj kulturi sada? Koliko je rat uticao na kulturu i umetnost?
Vadim Zaharov: Apsolutno se slažem sa Marinom Davidovom. Ruski vladajući krugovi naneli su snažan udarac svojoj kulturi i počeli smo da osećamo posledice – predstave se obustavljaju, imena reditelja se brišu sa postera, koncerti umetnika koji nisu podržali ruski rat u Ukrajini su odloženi. I obrnuto – ja sam lično zabranio da moji radovi budu prikazivani u državnim ruskim izložbenim prostorima. Strašna stvar je to što mnogi ljudi u Rusiji ne razumeju kakva se katastrofa u ruskoj kulturi već dogodila – oni i dalje otvaraju izložbe, fotografišu se sa čašama šampanjca na otvaranjima, dok ruske bom,be ubijaju stotine dece i civila u Ukrajini. Neki ljudi mi prigovaraju na to: “I šta – treba da otkažemo celokupan kulturni život sada?” Da, upravo ga treba otkazati. Da, ako ne možeš da izađeš napolje da demonstriraš – zbog straha od nasilja i hapšenja, onda bar ćuti, pauziraj, razmisli kako da izađemo iz ovog sranja. Suočavaćemo se sa ovom katastrofom ruske kulture decenijama u budućnosti.
– Poznato je da su direktori nekih važnih kulturnih institucija u Rusiji dali ostavke od kada je rat počeo, neki muzeji su odlučili da obustave izložbe - poput Garaže, gde ste izlagali 2015… Ima li drugih manifestacija protiv rata i aktuelne politike u kulturnim institucijama i na nezavisnoj kulturnoj i umetničkoj sceni u Moskvi i drugim velikim gradovima?
Vadim Zaharov: Ničega od toga nema. Ima samo individualnih protesta, koji se momentalno guše. A oni koji ne mogu da protestuju – ćute.
Vadim Zaharov, 'Moscow Conceptualism presented by Vadim Zakharov', akcija i instalacija, Hello World. Revision a Collection, Hamburger Bahnhof, Berlin, 2018.
– Mislite li da je globalna umetnička zajednica mogla da bude glasnija u protestu protiv rata? Da zove na primirje i pregovore ili da inicira dijalog o aktuelnoj situaciji bar na umetničkom, intelektualnom nivou? Poznato je da ukrajinska kultura dobija finansijsku pomoć iz različitih stranih izvora, ali se čini da se sve završava na tome, kao što je politička podrška EU i SAD zasnovana uglavnom na naoružanju… Zašto je umetnički svet tih?
Vadim Zaharov: Ne mislim da globalna umetnička zajednica ćuti. Mnogo toga se događa na Zapadu – kulturni kontakti sa Rusijom u celini su blokirani. A ukrajinski umetnici, kompozitori i reditelji aktivno su pozivani danas u Evropu i Ameriku. Ali mnogo je važnije pobediti Putinovu mašinu represije, a za to je nužno oružje sa Zapada, ne koncerti, izložbe ili puki razgovori, mada je i to neophodno.
– S druge strane, ruski umetnici nisu baš poželjni širom Evrope danas, bilo je čak i poziva na početku rata za bojkot Dostojevskog i drugih velikana ruske i svetske kulture. Šta mislite o fenomenu kenselovanja kulture i njegovim posledicama?
Vadim Zaharov: Mislim da sam već odgovorio!
– Živite u Berlinu od 2010. godine, a i pre toga ste se praktično preselili u Nemačku. Da li ste sada u svojevrsnom egzilu - pretpostavljamo da niste dobrodošli u Moskvi ovih dana? S druge strane, da li je teško biti umetnik ruskog porekla u Zapadnoj Evropi danas, iako ste Vi i Vaša umetnička praksa dobro poznati i na međunarodnom nivou?
Vadim Zaharov: Ovo je teška tema – za poseban intervju. Nikada nisam emigrirao, i dalje imam ruski pasoš. Nikada nisam osećao da sam u izgnanstvu. Ali sada se plašim da se vratim u Moskvu, a i ne želim. Važno je napomenuti da je postojala interna emigracija u sovjetskoj Rusiji - bio sam emigrant u svojoj rodnoj zemlji do početka Pererstrojke. Problemi ruske savremene umetnosti ne leže napolju, već unutra. O tome treba dugo razmišljati. Trideset godina nakon Perestrojke i na stotine izložbi na Zapadu, mi nismo traženi. Uporedite nas, na primer, sa kineskim umetnicima. Odmah je primetna razlika, a krenuli smo sa iste platforme.
– Šta mislite o poziciji ruskih disidenata koji žive u inostranstvu generalno? Ima li među vladama EU zemalja i fondacija animoziteta prema ruskim umetnicima koji su napustili svoju zemlju iz protesta protiv rata i režima?
Vadim Zaharov: Rat još nije završen, još ne znamo koliko će daleko Rusija da ide sa ovom bezumnom agresijom. Stoga ne znamo ni kakve će negativne reakcije biti ubuduće. Ja lično danas ne osećam bilo kakvo neprijateljstvo od nemačke vlade, naprotiv.
Vadim Zaharov, Tunguska event, Whitechapel Galery, London, foto: Daniel Zaharov
– Važan deo Vaše umetničke prakse je rad na arhivima. Kao jedan od moskovskih konceptualista, preuzeli ste ulogu hroničara i drugih umetnika u tom krugu, kao i njihovih prethodnika i naslednika – dokumentujući više od 230 njihovih samostalnih i grupnih izložbi u Rusiji i u inostranstvu od 1989. do 2014. godine. Predstavili ste taj arhiv na izložbi “Postscript after RIP” u Muzeju Garaža 2015. godine. U manifestu za tu izložbu naveli ste da oslobađate i sebe i druge od potrebe konceptualizovanja i kontekstualizovanja Vašeg rada. Mislite li da konceptualizacija i kontekstualizacija Vašeg rada nisu potrebni ili mogu biti pogrešni?
Vadim Zaharov: Ono što sam mislio je to da istoričari umetnosti i kritičari vole da etiketiraju i ubacuju aktivnosti umetnika u ranije postavljene kanale. Moje mnogostruke aktivnosti – kao umetnika, arhiviste, izdavača, kolekcionara i kustosa teško je i inače opisati. Jedna ili dve stvari se uzimaju, a druge se odbacuju. Na primer, mnoge moje saradnje od 1978. do 2016. godine bile su van interesovanja istoričara umetnosti, sa izuzetkom Grupe S3 (1980-1984, 1989), a za mene, kao savremenog umetnika, to je veoma važna aktivnost.
– Boris Grojs je naveo da ste preuzeli sve poslove koje nudi sistem umetnosti (umetnik, kustos, kritičar, dizajner, izdavač, biograf, arhivista, autor dokumentarnih filmova, istoričar, interpretator) da biste afirmisali svoju kulturnu autonomiju. Kakva je Vaša pozicija sada u tom kontekstu?
Vadim Zaharov: Ne radi se tu o autonomiji, već pre o izlasku iz svih uobičajenih kulturnih okvira. Na primer, od 2016. do 2020. godine moja supruga i ja organizovali smo projekat FreeHome u našem stanu u Berlinu. Za gotovo četiri godine održali smo 17 izložbi, 27 čitanja, performansa i prezentacija. Važno je pritom da to nije bio lokalni ruski prostor. Predstavili smo u privatnom prostoru više od 200 umetnika iz celog sveta, kako mladih, tako i starijih, vrlo poznatih. To nije bio komercijalni projekat – ulagali smo sopstveni novac u to. Moguće je videti sve naše aktivnosti na Fejsbuku ako ukucate Freehome.
Vadim Zaharov, The History of Russian Art from Russian Avantgarde to the Moscow Conceptual School, Martin Gropius Bau, Berlin and Solomon R. Guggenheim Museum, New York, 2003 (kolekcija: Museum of Modern Art MMK, Frankfurt/Main)
– Kako bi izgledao sadašnji trenutak civilizacije kada bi ga bilo moguće uhvatiti i sačuvati? Da li je vredan čuvanja? Da li smo naučili bilo šta od istorije?
Vadim Zaharov: Glavno je to da smo ono što smo naučili ili znali ponovo zaboravili.
Istorija nas ničemu ne uči!
Propaganda je mnogo opasnija nego meci i bombe!
Korupcija je neuništiva!
Ljudi ne žele istinu!
– Poverenje, Jedinstvo, Sloboda i Ljubav bili su ugravirani na novčiče koji su bili deo Vaše instalacije na Bijenalu u Veneciji 2013. godine, i garantovali ste Vašom čašću njihovu vrednost. Možete li reći da te vrednosti i dalje postoje u savremenom svetu?
Vadim Zaharov: U prethodnim odgovorima ukazao sam na negativne kategorije u našim životima. Ali mogu govoriti i o novim, neverovatno pozitivnim stvarima koja daju tanku nit nade za budućnost. Imam u vidu na mnogobrojne volonterske inicijative koje sprečavaju da brod nazvan “život” ne krene putem “ruskog broda”.
– Šta Vas motiviše sada i možete li reći nešto o budućem radu?
Vadim Zaharov: Ništa me ne motiviše danas. Apsolutno ništa, osim moje porodice i preostalih prijatelja. Možda ću, kada se rat završi, biti u mogućnosti da odgovorim na ovo pitanje.
*Fotografije: Vadim Zakharov, Alessandra Franetovich, Daniel Zakharov, ustupljeno ljubaznošću umetnika
(SEEcult.org)
*Funded by the Stabilisation Fund for Culture and Education 2022 of the German Federal Foreign Office and the Goethe Institut
