Reditelj Želimir Žilnik, dobitnik nagrade Festivala autorskog filma (FAF) za životno delo, koji na 24. FAF-u ima i premijeru svog novog dokumenatarno-igranog ostvarenja „Najlepša zemlja na svetu“, kaže da mu i posle pola veka karijere film prvenstveno znači “uzbudljiv susret sa ljudima”.
“To je taj momenat kad zajednički kreirate jedno parče života koje na ekranu diše. Kada uhvatite trenutak koji je autentičan. Razume se, sam proces rada na takvom filmu je komplikovan, traži užasno mnogo vremena, ali kad vidite da ste iz te neposredne situacije uspeli da napravite nešto što dobija šire, univerzalnije značenje, onda imate utisak da ste postigli jedan smisao, da ste tako prostor ekrana otvorili za neke teme, ljude i sudbine koji nisu već poznati, prisutni, a naročito nisu kao mejnstrim proglašeni kvalitetima”, rekao je Žilnik 26. novembra na konferenciji za novinare.
Žilnik je dodao da je takav i film „Najlepša zemlja na svetu“, koji je snimao u Beču sa migrantima koji traže azil. “Jedna od osnovnih karakteristika ovog filma je da na izvestan način podržava i plasira prostor za one ljude i za one teme kojih nema u mejnstrim medijima ni Austrije ni Nemačke ni Srbije. O tim ljudima se priča kao o kriminalcima, islamskim teroristima, kao o đubradi koju treba počistiti. A u filmu vidite da to nije baš tako. Onda osetite da ste te ljude malo podigli, ohrabrili”, izjavio je Žilnik, koji se u dugoj i plodnoj karijeri uglavnom bavio ljudima sa margine društva.
Njegov novi film ima hibridnu formu, a nastao je nakon više meseci istraživanja i razgovora sa ljudima u domovima za azilante u Austriji. Žilnik je na osnovu većeg broja stvarnih priča napisao scenario koji su zatim, za 30-ak snimajućih dana odigrali sami migranti - neki svoje, a neki tuđe storije, jer neki nisu želeli da se pojave u filmu kako ne bi ugrozili porodice koje su ostale negde u Avganistanu ili Iranu.
Žilnik je rekao da, za razliku od svog prethodnog filma, dokumentarca “Destinacija Srbistan”, sada nije želeo da predstavi ljude koji su u prolazu na putu za Evropsku uniju, nego one koji su stigli i koji su počeli da se uklapaju u novo društvo.
Glavni junak je dvadeset trogodišnji Bager, koji je na put iz Avganistana krenuo kao sedamnaestogodišnjak, iz porodice koju je rat rasturio. Nakon tri godine puta (kroz Iran, Tursku, Grčku i druge balkanske zemlje) stigao je u Austriju u velikom talasu 2015. Pokazao se kao hrabar, častan i inteligentan mladić. Savladao je nemački jezik, ima nekoliko vrednih i pametnih drugova. Oni su na putu „evropeizacije“, ali se iznenada pojavljuje Bagerov deda Hajdar, koji u Austriju stiže ilegalno i na kratko, preko Slovenije. Došao je da Bageru prenese poruku i ostavi zavet, da je na njemu da očuva ime i tradiciju porodice, jer su ostali muškarci izginuli. Pojava dede Hajdara dovodi do nedoumica, evociranja prošlosti, konflikata i novih lavirinata, iz kojih Bager i njegovi drugovi pronalaze izlaz.
Pozitivne utiske sa rada na ovom projektu, koji je koprodukcija Austrije, Slovenije, Srbije i Hrvatske, na konferenciji su predstavili i direktor fotografije Peter Resler i koproducentkinja Vanja Kranjac, sa TV Novi Sad.
Govoreći o promenama u oblasti filma tokom pola veka, od njegovog prvog dugometražnog igranog filma “Rani radovi”, koji je osvojio Zlatnog medveda u Berlinu, Žilnik je istakao da je “kinematografija dobila drugi položaj, drugačije mesto u spektru umetnosti, kulture i društva”.
“Kada smo mi počinjali bioskopi su bili puni. Često se kaže kako su ljudi tada hrlili da gledaju filmive, a previđa se da su filmovi za nas, pored umetnosti, značili i prozor u svet. Nismo gledali samo umetnički kvalitet i rediteljsku visprenost, na primer, jednog Godara u “Do poslednjeg daha”. Mi smo išli u bioskop i da vidimo Pariz, kakvi su bulevari, kakvi se autombili voze, šta ljudi tamo piju, kako puše, da u filmu “Živeti svoj život” vidimo kako prostitutke stoje na ulici, što je kod nas bila tabu tema”, rekao je Žilnik, dodajući da sada, uz nove tehnologije “mi na našim telefonima vidimo sve te ambijente i nepoznate predele koje smo nekada mogli da vidimo samo u bioskopu”.
Pored toga, naglasio je Žilnik, “filmska scena je danas bogatija nego pre 50 godina, u šta sam se lično uverio putujući po festivalima i držeći radionice”.
“Ne samo što su se razvile kinematografije u Aziji, Africi, nego je mnogo lakše mladim autorima da snime film, zahvaljujući digitalnim kamerama. U staro vreme mi smo imali ispred sebe tvrđave od velikih producentskih kuća. Teško je bilo dobiti priliku da snimaš. Sada autori u celom svetu mogu da na jednostavan način rade nezavisni film”, rekao je Žilnik.
Drugo je pitanje, primetio je on, koliko ljudi ima takve ambicije, koliko je onih koji su istinski znatiželjni u vezi sa fenomenima života.
“Za mene je rad na filmu i sredstvo saznavanja i stvaranja kruga poznanika u najrazlilčitijim sferama. Međutim, ne bih preporučivao moj put, koji je bio rizičan, više puta zaustavljan, bilo je političkog prozivanja, malo i cenzure. Moj put nije išao glatko, ali odavno sam shvatio da se neko oseća nekomforno u situiciji osporavanja, a nekome to manje smeta”, izjavio je Žilnik.
(SEEcult.org)