Multimedijalni beogradski umetnik Gabrijel Savić Ra živi i radi u SAD od 2010. godine, gde je nastavio uspešnu umetničku karijeru. U intervjuu za SEEcult.org govori o različitim aspektima položaja umetnika u Srbiji i SAD, kao i o novim projektima, među kojima je i otvaranje kulturnog centra koji bi se, osim promovisanja umetnosti, bavio i širim društvenim problemima.
Razgovor s Gabrijelom Savićem Ra vodila je u Portlandu beogradska umetnica i književnica Biljana Kosmogina, za vreme svog učešća na TBA festivalu, na kojem je 10. i 11. septembra izvela performans “P kampanja”.
- Bio si osnivač i urednik V.I.P. Art Galerije, Art@Art Galerije i Galerije Cirkus u beogradskom SKC-u. Omogućio si i upriličio domaćoj publici mnogo sjajnih individualnih i grupnih izložbi međunarodno priznatih autora, kao i mnoge druge umetničke sadržaje, festivale, tribine, performanse u okviru Aprilskih susreta i In-Difference festivala. Čije nastupe i izložbe bi izdvojio po značaju za domaću kulturnu scenu i SKC kao instituciju?
G.S.Ra: Izdvojiti jednog autora od visse od 5.000 sa kojim sam sarađivao tokom sedam godina, koliko sam uređivao programe sve tri galerije, bilo bi totalno protiv mojih principa. Ja sam na SKC, kao i na sve umetnike sa kojima sam sarađivao, gledao kao na produženu porodicu i dalje ih tako doživljavam. Nikada ne bih mogao da izdvojim samo jednu osobu, svi ti umetnici su imali bitnu ulogu na sceni Beograda (Srbiji i van nje), a i u samom SKC-u. Aprilske susrete bih jedino izdvojio kao bitnu manifestaciju ne samo za SKC, već i ceo region Balkana, a i šire, s obzirom da imaju veliki istorijski značaj u okviru umetnosti. Ja sam se lično trudio da Aprilskim susretima doprinesem što raznovrsnijim i kvalitetnijim programom, jer sam osećao odgovornost prema svim urednicima koji su taj festival napravili i uzdigli ga do svetskog nivoa. Ono što me je jedino razočaravalo tada, pa i sada, je koliko vlasti u Srbiji i u samom Beogradu nikad nisu shvatile važnost Aprilskih susreta, a i samog SKC-a, i koliko je njihova finansijska pomoć bila i još uvek je potrebna tom festivalu i SKC-u kao instituciji. Nadam se da će buduće političke strukture to shvatiti i omogućiti SKC-u i Aprilskim susretima da postignu potpun potencijal koji imaju u sebi.
Bleed Black – White Emptiness – Red Release (2012)
Ja sam za SKC vezan skoro 20 godina. Krajem 80-ih sam počeo da dolazim na koncerte, tu sam se prvi put upoznao sa proširenim medijima, slušao interesantne tribine i tokom ratnih 90-ih SKC je bio moje utočište normalnosti, jedna vrsta kulturološke oaze. U 2000-im sam počeo tu da radim. Tako da, na jedan način, to je bio i ostao moj drugi dom. Ono što je SKC od svog nastanka darovao Beogradu je alternativa umetničkog i kulturnog života, alternativa koja je do samog mog odlaska marginalizovana od strane “bitnih” institucija. A ta ista alternativa, kada bi bila izmeštena i bila postavljena ovde, postala bi elita kulturno-umetničkog života. To je jedna ironija koju mi je uvek bilo teško da shvatim i prihvatim. Studenti umetnosti ili istorije umetnosti treba da znaju činjenicu da je SKC bio i još uvek je najbitniji segment definicije savremene umetnosti kako današnje Srbije, tako i nekada na prostoru bivše Jugoslavije.
- U Beogradu si takođe bio vrlo zapažen kao samostalni autor i izvođač. Izlagao si i izvodio performanse u matičnoj kući, Domu kulture Studentski grad, galeriji Ozon, Muzeju savremene umetnosti Vojvodine, Arget galeriji… Tvoj rad se godinama bazirao na propitivanju korelacije telesnosti, rodnih uloga (pozicija) i socijalno-političkih uslova. Svaki tvoj performans sam doživljavala kao neku vrstu pobune protiv vladajućeg sistema i kao svojevrsnu žrtvu tela u ritualnom i pre svega konceptualnom smislu. Sećam se da su ljudi ostajali bez daha dok si se "samopovređivao" na sceni, pa su te stoga doživljavali kao "mračnog", tj. "dark" umetnika. Koje bi svoje nastupe izdvojio i rekao nam nešto o njima i njihovim porukama?
G.S.Ra: Kroz moju delatnost, bilo kao umetnika, bilo kao regularnog građanina, moj stav je bio da uvek mora postojati svest o društvenim problemima bilo koje vrste i da je moja odgovornost, kao i svakog ljudskog bića, da ukaže na njih i da doprinese njihovom rešavanju na bilo koji način. Ako makar ne pokušaš da rešiš neki problem, onda si isti kao i oni koji taj problem stvaraju. Hana Arent je o tome govorila još mnogo ranije. Ja nikad nisam bio politički odredjen, s obzirom da su za mene i demokrate suviše konzervativne, ali jesam dobar deo ubeđenja bazirao na učenjima Mahatme Gandija i Martina Lutera Kinga. U odnosu na njih, otišao sam možda dalje sa idejama o ravnopravnosti ljudskog roda u svakom pogledu, pošto se nisam ograničio nikakvim religioznim ubeđenjima, pa samim tim i mnoge društvene norme za mene nisu norme, već okovi.
Ma longue misere (2005)
Nikada nisam sebe doživljavao kao “mračnog” umetnika. Forma performansa koju sam usvojio postoji još od 60-ih, a za mene je postala relevantna kada sam shvatio da će poruke, ja bih rekao od društvene važnosti, biti impregnirane u umove ljudi koji su prisustvovali performansu. S druge strane, meni je bilo interesantno da vidim granice i mogućnosti tela i koliko mogu postaviti sopstveni um iznad tela. Radeći takve performanse, kao i prisutvovanju performansa drugih autora i razgovorima sa njima, sve više sam sebi postavljao pitanje o granici umetnosti i patologije. Studirajući različite pravce u psihijatriji i psihologiji, došao sam do jednostavnog odgovora: dok god umetnik ima mogućnost da uradi ekstremnu akciju sa svojim telom i potom nastavi regularan život, gde sebe ne povređuje, možemo govoriti o umetnosti. Međutim, ukoliko autor, recimo, seče sebe tokom performansa, a zatim to radi i privatno, to već prelazi u psihološki problem (tzv. cutters-i). Uvek je bitno preispitivati sebe o razlogu, zašto radim ono što radim. Drugo, performansi koji pomeraju granice bola, moraju biti dobro isplanirani, jer cilj nije da neko ugrozi svoj život.
Od mojih “ekstremnih” performansa izdvojio bih dva. “Ma longue misere”, koji se bavio licemernošću hrišćanske crkve (ne samo pravoslavne, nego i katoličke, protestanske i svih drugih ogranaka). U tom performansu sam pravio rezove na dlanovim krstom koji je imao skalpel, iza mene je išao Dreyer-ov film o Jovanki Orleanki i muzika Diamande Galas “Les Litanies de Satan”. Jovanka Orleanka je prvo bila spaljena da bi je kasnije proglasili sveticom (prva ironija). Moja akcija rezanja dlanova krstom, bojeći ga krvlju, bila je asocijacija na sve ratove koji su vođeni u ime hrišćanstva, a Isus je propovedao ljubav (druga ironija). Muzika Diamande Galas je bila tu da podcrta kako su u okviru hrišćanskih crkvi, oni koji su proganjali i proganjaju druge kao sataniste, u stvari ti koji su bliži satanizmu nego njihove žrtve. Setimo se da je u srednjem veku oko 9 miliona žena i muškaraca bilo spaljeno, jer su bili proglašeni vešticama i vešcima. Takođe mi je bila urezana u um fotografija “Oca” Filareta sa puškom tokom rata na našim prostorima. To mi nikada nije imalo smisla - pravoslavni sveštenik sa puškom. Zatim mitropolit Amfilohije, koji suviše dugo propoveda mržnju i netoleranciju, a ne ono što je Hrist imao na umu: ljubav i toleranciju.
Balkan Opera - Final Act (2009)
Drugi performans od velike važnosti za mene, kojim sam na neki način zaključio jedan period umetničke aktivnosti, bio je performans “Balkan Opera – Final Act”. To je bio poslednji performans u seriji “Balkan Opera”. Pre toga sam izveo tri dela - jedan u Makedoniji, drugi u Belgiji, treći u Beogradu, i završni u Italiji. Ovim zadnjim performansom, reizveo sam prethodna tri, ujednjujući ih sa završnim segmentom. Ideja ovog serijala, kao i završnog performansa, bili su ratovi na područiju Balkana, na prvom mestu bivše Jugoslavije, koji nisu imali nikakav smisao. Rat generalno ne može imati smisao i svi ti životi izgubljeni su uzalud. Ljudi, na žalost, ne shvataju da će zemlja, bilo granično određena ili ne, postojati i nakon njihove smrti. Zato nema nikakvog smisla ubijati u ime nacionalnosti, religiozne opredeljnosti itd. Pošto smo svi predodređeni da kad-tad moramo umreti, život treba proživeti, ako ne u ljubavi, makar u toleranciji. Svestan sam da je moj ideal života u ljubavi i miru utopijske prirode, ali to me nije nikada sprečilo da ka njemu težim i trudim se da ga približim ljudima na svoj način.
- U Portlandu živiš i radiš skoro tri godine, od 2010. Portland ima duplo manje stanovnika od Beograda, ali je to najznačajniji kulturni centar države Oregon. To je grad koji se progresivno brzo razvija na svim nivoima i definitivno je na strani umetnika, ohrabruje ih i motiviše. Za ovo vreme koje si proveo u Portlandu, šta te je najviše impresioniralo na polju umetnosti i na tebe ostavilo trag?
G.S.Ra: Portland je izuzetno progresivan grad po mnogim pitanjima i to što je manji grad ne samo u odnosu na Beograd, već u odnosu i na ostale gradove na Zapadnoj obali (LA, San Francisko, Sijetl, San Dijego), daje mu veliku prednost. Postoji veća mogućnost da se dođe u kontakt bilo sa umetnicima, bilo sa galerijama, kojih ima skoro na svakom ćošku. Ono što me je posebno fasciniralo je poslednji četvrtak u mesecu, kada sve galerije imaju otvaranja i kad svi ljudi, ne samo umetnička publika, cirkulišu iz jedne galerije u drugu dajući svoju podršku autorima, bilo da su početnici ili već priznati umetnici. Što se tiče autora, tu bih izdvojio Gabe-a Flores-a, koji je i kustos PLACE galerije i umetnik, Ray-a Anthony-a Barrett-a, Lindu Kliewer, koju sam, inače, predstavio u SKC-u 2006, tokom In-Difference festivala, i Ajna Lichau. Osim Linde, svi su umetnici mlađe generacije, imaju neverovatnu energiju i vidim ih kao umetnike koji će vremenom zauzeti bitno mesto na svetskoj umetničkoj sceni. Što se tiče manifestacija, kojih ima zaista mnogo,pogotovo u letnjem periodu, izdvojio bih Time Based Art festival, na kojem si i ti učestvovala, a koji prezentuje veliki broj umetnika iz celog sveta. Na TBA je učestvovala i Marina Abramović, Laurie Anderson, Shirin Neshat i mnogi drugi. Generalno, Portland pruža dosta toga kada je u pitanju umetnost. Skoro svako sa kim dođeš u kontakt se bavi nekom formom umetnosti, što ne znači da mu je to glavna profesija, ali je definitivno lep osećaj da skoro sa svakim možeš porazgovarati na tu temu i o bilo čemu drugom. Portlanđani su inače vrlo druželjubivi ljudi.
Kadar iz video rada Outside with the Deleuze's simulacra (2010)
- U Beogradu su retki primeri da je umetnik zadovoljan uslovima za rad i svojom pozicijom. Portland je za tebe bio ne samo utočište, već si tu za ovo vreme ostvario odlične pozicije. Radiš neprekidno, spremaš izložbe, video radove, instalacije, pišeš... Šta je aktuelno na polju tvoje karijere, pošto deluješ zadovoljan njome i svojim progresom, i šta ti sve predstoji u doglednoj budućnosti?
G.S.Ra: Poslednje dve godine sam uložio dosta vremena na polju književnosti. Veliki broj kratkih priča i poezije objavljeno je u antologijama i časopisima, i na neki način to su pripreme za objavljivanje mojih prvih knjiga poezije i priča na engleskom. Konstantno radim i na prevođenju i upotpunjivanju moje dve teorijske knjige: jedne o telesnim modifikacijama, druge o subkulturama i kontrakulturama. Obe knjige bi trebalo da budu objavljenje sledeće godine. Pored učešća na nekoliko bitnih izložbi i manifestacija ovde, sledeća godina biće vrlo intezivna po pitanju samostalnih izložbi i performansa na severno-američkom kontinentu. Postoje i naznake o nekim projektima u Evropi i Aziji, ali to sve zavisi koliko vremena budem imao. Dao sam prednost projektima na ovom kontinentu, mada, znajući sebe, vrlo verovatno ću nešto uraditi makar u par gradova u Evropi. Kada su izložbe u pitanju, najbitnija mi je izložba foto dokumentacije (na ne tako običan način) mojih performansa do dolaska u SAD. Zamišljena je kao jedna velika instalacija koja formira moje telo umetnosti. Najbukvalnije će biti formirano telo od svetla, 3D projekcija, transparentnih fotografija, regularnih fotografija, videa…. U centru te izložbe/instalacije nalaziće se stakleni prostor u kojem ću izvoditi jednomesečni performans koji će biti sastavljen od delova svih mojih prošlih performansa. Izložba će prvo biti predstavljena u Portlandu, zatim i u drugim gradovima, a pratiće je monografija o mojim performansima. Jedan od možda najznačajnih projekata je otvaranje Gabrijel Savić Ra Kulturnog centra koji će se, pored promovisanja umetnosti, baviti i društvenim problemima, odnosno njihovim rešavanjem. To me trenutno najviše okupira, pošto postoji dosta posla kako bi taj kulturni centar zaživeo na način kako sam ja to zamislio.
- Stalno putuješ - Njujork, Sijetl, Vankuver, Los Anđeles, San Fracisko… Možeš li nešto reći o stanju umetnosti u SAD iz pozicije tvog umetničkog senzibiliteta. Može li se napraviti paralela srpske i američke scene, a da ne spomenemo Marinu Abramović ovog puta?
G.S.Ra: Praviti tu vrstu paralele bilo bi nepravedno za srpsku scenu. Moramo imati u vidu da, kada govorimo o Americi, mi govorimo o ogromnom geografskom prostranstvu i zbog toga bi imalo više smisla povlačiti paralelu između američke i evropske umetničke scene. Ali ono što moram da naglasim kada je u pitanju srpska scena, koja ima sjajne umetnike, jeste to da je, na žalost, sva podređena klanovima, institucionalnim finansijskim nepodržavanjima - mislim na državni sektor, i trvenjima među umetničkim institucijama. Na žalost, sve to ide preko leđa umetnika. Što se tiče srpskih umetnika, oni svojim idejama mogu parirati bilo kom drugom umetniku ne samo u Americi, već u svetu, samo što se taj potencijal ne ispunjava i ne podržava na način na koji bi trebalo. Američka scena je vrlo raznovrsna i varira od obale do obale, od države do države, od grada do grada. Da bih zaista uspeo da dočaram te razlike morao bih da napišem podužu knjigu. Ja lično više volim umetnost Zapadne obale, nekako mi je bliža, mada svakako Njujork ima svoje čari. S druge strane, gradovi poput Njujorka ili Los Anđelesa imaju tu tendenciju da progutaju pojedinca. Ipak je tu reč o ogromnim gradovima i milionima ljudi, gde neko dođe sa snom da postane priznat, veliki umetnik, a završi baveći se svime drugim osim umetnošću, naprosto da bi preživeo. Po mom mišljenju, ako već niste rođeni u tako velikim gradovima ili niste došli u njih u nekim formativnim godinama, uz fizički prisutnu porodicu, najbolje je doći kada ste dovoljno zreli da možete podneti određene pritiske ili ste već stvorili dovoljno kontakata u umetničkom svetu.
Kadar iz video rada No Reason For Being (2011)
Ako bih ipak pravio neku razliku, možda najbitnija razlika između američkih i srpskih umetnika je to što u Americi umetnik ipak može da živi od svog kreativnog rada ne praveći kompromise, dok je za srpske umetnike to samo san. Dok sam bio u Srbiji, pored par prodatih slika, moj honorari za performanse su bili smešni naspram onih koje dobijam ovde. Ne želim da budem pogrešno shvaćen, vrlo sam zahvalan i za to što sam dobijao, jer mnogi nisu. Ekonomska kriza postoji svuda, u Americi isto kao i u Srbiji. I ovde ima gladnih i izuzetno siromašnih ljudi, ali vlasti Oregona odvajaju sredstva za svoje umetnike, bar za osnovne stvari, a onda sami umetnici imaju tu mogućnost da odskoče još više i plasiraju se na tržištu. Srpska vlast to ne čini, ne daje osnovne životne uslove umetnicima. Mnogi, ako ne i svi, srpski umetnici sa kojima sam sarađivao su, ne na rubu egzistencije, već u još gorim uslovima, a to su umetnici koji imaju neverovatno dobre radove i nikad mi neće biti jasno zašto srpske vlasti ili institucije kulture ne učine nešto kako bi se svi ti ljudi probili dalje i imali normalne živote. Poslednjih par godina većina kustosa u Beogradu govori o svojoj poziciji kustosa/menadžera, ali gde su sve te njihove menadžerske sposobnosti koje bi trebalo da proguraju domaće umetnike? Ovde ipak moram da spomenem Marinu Abramović - nju je nemoguće bar ne spomenuti, kojom bi Srbija trebalo da se ponosi zbog svih njenih uspeha. Sada, a ne kada umre. Njeni uspesi, kako umetnički, tako i finansijski, desili su se tek kada je napustila tadašnju Jugoslaviju. Često nailazim na članke kako će se uraditi ovo ili ono da se mladi ljudi zadrže u Srbiji, ali vidimo da se to ne dešava, to su samo prazna obećanja i uopšte me ne čudi zašto mladi ljudi - umetnici i svi drugi, napuštaju Srbiju, jer ne mogu da opstanu.
In Front Of Judd, De Kooning, Rothko and Rauschenberg (2011)
Već sam govorio o značaju SKC-a i koliko je finansijski zapostavljen od strane vlasti, ali šta se dešava sa institucijom poput ULUS-a, koji bi po defoltu trebalo da bude temelj za umetničku scenu Srbije. Svi smo svedoci da se i ta institucija sistematski uništava bilo od strane vladajućih organa neulaganjem sredstava, bilo od pojedinaca po kojima se umetnost završava sa Konjovićem. Samo zahvaljujući maloj grupi ljudi u ULUS-u novomedijski umetnici pronašli su svoje mesto. Ono što se ne shvata u Srbiji, pod opravdanjem “nemamo leba da jedemo, a ti govoris o umetnosti”, je upravo to da kada bi se više ulagalo u kulturu i umetnost (ravnopravno kako u tradicionalnu, tako i nove umetničke pravce), i kada bi se kulturno-umetnički produkt plasirao na svetskoj sceni i tršištu, bilo bi i više interesenata koji bi ulagali finasijska sredstva i omogućili celoj zemlji da krene napred. Srbija nema samo sjajne sportiste, koji se dočekuju kao kraljevi, već ima i sjajne umetnike, ali nikoga nije briga o njihovim trijumfima. I za to ne krivim narod, već one koji taj narod vode i medije koji su kulturno-umetnički program toliko sveli da ga skoro i nema. Velika pohvala veb portalima SEEcult-u i Mreži kretivnih ljudi, bez kojih ne bih imao nikakve informacije o kulturnim dešavanjima u Srbiji.
- Portland važi za grad u ekspanziji, za grad koji obećava. Ljudi u njemu su srdačni, predusretljivi i topli. Koja je razlika u temperamentu i mentalitetu Beograđana i Portlanđana? Šta te još privlači i ispunjava u Portlandu nezavisno od umetnosti i tvog rada?
G.S.Ra: Ja lično nisam imao nikakva loša iskustva. Svi su vrlo ljubazni, vrlo brzo se sprijateljiš sa svakim, što zaista olakšava život. Što se tiče temperamenta i mentaliteta, mi smo možda malo više ekplozivniji (ne u negativnom smislu) i tu smo dosta slični Afro-Amerikancima i Meksikancima, latino narodima generalno. Ako te prihvate, ti si deo porodice i uz tebe su i u dobru i u zlu. A kada se pravi proslava - to me toliko podseća na naše proslave u Srbiji. Cela porodica i prijatelji, svi zajedno jedu, piju i vesele se. Ovde je i veliki broj emigranata iz Afrike koji, kad god su čuli da sam iz Srbije, istog trenutka stvaraju neku bratsku vezu. Noćni život je ovde dosta drugačiji u odnosu na Beograd, mali broj klubova radi do ponoći, a još manji je broj onih koji će eventualno raditi do dva ujutro, što meni lično ne smeta, jer već odavno nisam noćna ptica, bar kad je u pitanju klupski provod. Mnogo više dešavanja i koncerata ima tokom dana ili kasno popodne i ono što mi se dopada je da ne postoji sram, nego će ljudi ustati da zaigraju i biti potpuno slobodni. Drugo što me je fasciniralo je da, ukoliko putuješ dva sata u jednom pravcu, nalećeš na okean, ako ideš u drugom pravcu, nalećeš na pravu pustinju, a između te dve suprotnosti je neverovatna vegetacija. Očuvanje prirode je ovde izuzetno bitno. Portland u centru grada ima park koji je kao džungla, okolne planine su prelepe, a u toku leta, kada je u gradu vrućina, mogu da odem na planinu, koja je u blizini, na skijanje. Ono što je na mene ostavilo utisak je i veliki broj festivala sa različitih kulturnih područija - od grčkog, preko havajskog, indijskog, japanskog, iranskog, italijanskog, irskog, do srpskog i drugih. Za razliku od drugih gradova u SAD, Portland je mnogo homogeniji kada su u pitanju ljudi, sa bilo kog kraja sveta dolazili.
Freedom-Movement (2012)
- Saznala sam da umetnici širom SAD dolaze u Portland i odlučuju da ovde ostanu. Da li su perspektive za svakog iste i šta bi želeo da poručiš našim mladim umetnicima iz dalekog sveta?
G.S.Ra: Ceo Portland se na jedan način može posmatrati kao umetnički grad, a ta tolerancija i podrška umetnosti privlači kreativce iz SAD i sve više iz celog sveta. Ne mogu reći da su perspektive za sve iste, jer to zavisi od ličnost do ličnosti. Ako želis da uspeš i radiš aktivno na tome, uspećeš – u tom kontekstu perspektive nisu iste. Ali generalno gledano, svi dobijaju jednake šanse, a ko će šta iskoristiti i dokle će dogurati to ostaje na pojedincu. Bitno i ohrabrujuće je da perspektiva ipak postoji. Granica između alternative, andergraunda, i “komercijale” je ovde vrlo tanka, skoro nepostojeća, jer svako može da nađe tržište za ono što radi. Za razliku od Srbije, ne mora se godinama volontirati, pa tek onda možda, i to veliko “možda”, zaraditi neka omanja svota novca. Ovde sam sreo umetnike koji su u svojim srednjim dvadesetim godinama, koji od kreativnog rada mogu da priušte da iznajme stan, da imaju kola, plate sve račune i da im ostane za trošak. Koji broj umetnika u Srbiji u tim godinama može sebi to da priušti? To je problem i sa onim umetnicima koji su već decenijama prisutni na sceni.
Poruka našim mladim umetnicima zavisi od dva uslova. Prvi je: ako ostajete u Srbiji, budite hrabri i spremni da se borite za svoje mesto, pokažite da imate šta da ponudite i u tome nikad ne posustajte, već se trudite da se uslovi promene zbog vas i za vas, kao i zbog onih koji će doći posle vas. Drugi uslov je: ako napuštate Srbiju, imate mogućnost da živite od kreativnosti kao i svi ostali ljudi, ne dozvolite da vam ta šansa promakne čak ako vam se isprva čini da ona ne postoji, setite se odakle dolazite, napravite tu šansu sami za sebe i uspećete. Bilo koji put da mladi umetnici Srbije odaberu, ja imam veliku veru u njih i njihov uspeh. Tu vrstu optimizma sam zadobio sarađujući sa mnogima dok sam još bio u SKC-u, a tu vrstu optimizma imam i za nadolazeće generacije mladih kreativaca.
*Foto na vrhu: Resize of Freedom - Recycled Time (2012)