Zbilo se to u Dečjem oporavilištu Crvenog krsta na malom ostrvu zvanom Školje (Gospa od Milosti); pre XV veka venediktinski, a u drugoj polovini XV veka franjevački manastir. Prvih godina IX veka tu je bila crkva Svetog Stefana. Osnivači su bili slovenskog porekla, Urok (Hurocus) i Dana. Tu je i rimski žrtvenik posvećen Junoni Lucini, zaštitnici porodilja, retkost u arheologiji.
Tog vrelog, sunčanog dana, iznenada mi je bilo dozvoljeno da napustim zamračenu sobu u kojoj sam danima bio zatvoren, sobu na spratu manastirske zgrade, koja je tada figurirala kao Dečje oporavilište Crvenog krsta. Dočepavsi se svetlosti dana, švrljajući okolo, prvi put sam se našao na uskom kopnenom prostoru izvan i oko manastirskih zidova gde ugledah skalameriju poljskog wc-a koji je bio instaliran tik nad morskom površinom. Popeo sam se na platformu wc-a i u božijem miru odsutno i dugo zurio u blještave odsjaje na glatkoj površini mora. Potpuno omađijan ovom blagom staklastom igrom svetlosnih titraja uhvatih sebe kako me sve više obuzima privlačna snaga mora. Ali, istodobno, u meni je proradio životni instikt koji se namah uhvatio u koštac sa magičnom silom plavih dubina. U tom se odnekud stvorio dečak koji me je, zovnuvši me, prenuo iz mojih teških misli. Podjoh malo za njim pa kad on zamače u krug manastirskih zgrada ja nastavih sa svojim vrzmanjem unaokolo. Ukrao sam još malo vremena da bih se mogao naslađivati nenadano stečenom slobodom. Ushićen ustremih se na mol, zidić koji je opasavao veliku lučicu. Ova bela, uzana, zidana staza koja je iskrsla preda mnom, a koja se, činilo mi se, u beskraj usecala u morsko prostranstvo, ukazala mi se kao idealan poligon za zanosno ispoljavanje omamljujućeg osećanja nesputanosti. U početku sam molom trčao iz čistog hira osvojene slobode ali sam ubrzo uhvatio sebe kako se svakim korakom sve žešće borim da odvojim pogled od morske površine, pogled preko kojeg je nesto ogromno i nedokučivo sve više lomilo moju volju. Trčao sam sve brže i brže, s kraja na kraj mola, sada nadajući se da će me upravo to ubrzavanje osloboditi neizdrživog pritiska samrtničke koprene koja me je neodoljivo vabila u magično plavetnilo morskih dubina. Mada žarko želeći, ipak, iz nekog volšebnog razloga, nikako mi nije uspevalo da se domognem spasonosnog kopna. I tako, trčeći sve brže i brže napred-nazad, kao sneg belim, uzanim zidićem, sada već panično želeći da se oslobodim navale nepoznate, zastrašujuće privlačne sile, dešavalo se sasvim suprotno da je moja hipnotisanost morem bivala sve beznadežnija. I baš kada sam počeo da opasno voljno posustajem, kada sam, pomirivši se sa neminovnom sudbinom, odlučio da se podam napasti i prepustim sudnjem času, baš u tom odsudnom trenutku, kao iz neke velike daljine, opet sam začuo spasonosni glas istog onog dečaka kako me iz sveg grla doziva. Na jedvite jade, poslednjim atomima snage, rekao bih u zadnji čas, naglo sam se kao ukopan zaustavio na samom kraju zidića koji se završavao usred morskog beskraja. Dečak me je tako ponovo prizvao realnosti i još jedanput omeo da se ne stropostam u morsko ništavilo. Uputili smo se potom ka manastirskim dverima.
Deca i vaspitači su taman bili nahrupili napolje. Spremni su bili da se ukrcaju na brodić koji je upravo stigao. Rečeno je da se ide na izlet u stari grad Kotor. Obradovan ovom vešću požurio sam da se priključim grupi presrećan što ću ponovo, nakon toliko vremena, ugledati spoljni svet. Medjutim, iznenada usred gomile pomolilo se njeno strogo lice. «Kapo» našeg oporavilišta ostro me je pogledala i osorno doviknula, «Ne, ti ne ideš!». Ponovo sam, ne znajući zašto, bio surovo kažnjen. Zadužila je upravo onog istog dečaka, koji je uzgred rečeno imao jedanaest godina, da ostane sa mnom i da pazi na mene, na najmlađe dete u oporavilištu. Nedugo pošto su izletnici otplovili, nas dvojica smo se zabavili u maloj lučici, nedaleko od ulaza u manastirsku zgradu. Dečak je sedeo na zidiću, pokraj samog izlaska iz lučice, močeći noge u moru. Sa suprotnog zidića, ja sam zakoračio jednom nogom na ukotvljenu barku a drugom na barku do nje. Dečak je prenerazeno povikao: «Ne čini to!» - i namah zaplivao prema meni. Barke su se razdvojile. Strmoglavio sam se u more obilno gutajući morsku vodu uz neizmeran, užasan strah, mislio sam «Eto, to je kraj».
Zoran Popović
Beograd, 12. i 13.06.2004.
