Politički neprofitabilna tema

Među premijernim filmovima na devetom festivalu Beldoks je i dokumentarac “Hotel dvojka” Marka Mamuzića o beskućnicima u tramvaju na liniji 2 u Beogradu, koji je istovremeno i šira slika tranzicionog i posleratnog društva. U intervjuu za SEEcult.org, Mamuzić kaže da temu beskućnika čini zanimljivom šok koji nastaje u suočavanju sa našom neposrednom stvarnošću, jer se slika Srbije koja se prezentuje u zvaničnim medijima jako razlikuje od onoga što Srbija zapravo jeste. "Hotel dvojka" na neki način postaje metafora za neku novu srpsku realnost.

"To je slika jednog sveta u propadanju koja istovremeno otkriva prave gubitnike našeg posleratnog društva. Sve ono što smo toliko godina uporno gurali pod tepih, na kraju se pojavilo tamo gde se najmanje očekivalo, u samom srcu prestonice. Osećaj pripadanja jednom jasno definisanom građanskom sloju, odjednom je uzdrman umrljanim ogledalom stvarnosti”, kaže Mamuzić povodom filma "Hotel dvojka" koji će imati svetsku premijeru na 9. Beldoksu - 16. maja u Dvorani Kulturnog centra Beograda. Radnja filma se dogadja u tramvaju čija kružna putanja opisuje zamišljenu granicu koja je nekada odvajala gradsku "elitu" od ostalih i predstavljala paradigmu urbanog snobovskog mentaliteta. "Biti iz kruga dvojke" podrazumevalo je i definisalo određeni status i pripadnost. Danas je ta linija naseljena beskućnicima, zimi je grejanje dobro, tako da provode većinu vremena u tramvaju. U ekipi filma, uz reditelja Marka Mamuzića, su i Jelena Mitrović (producent), Miloš Stojanović (montaža) i Nikola Majdak (direktor fotografije).

  Marko Mamuzić

- Tvoj film ima dva junaka, tramvaj Dvojku (bez početne i krajnje stanice) i beogradske beskućnike koji ga zimi koriste kao hotel s dobrim grejanjem. Kakva je struktura gostiju hotela?

M.M: Struktura gostiju zapravo preslikava društvenu marginu, otpadnike različitih provenijencija. To su tzv. žrtve tranzicije, ljudi koji su ostali bez posla, oni koji su izbegli od brojnih ratova i našli se na beogradskim ulicama, i na kraju oni koji su po definiciji u začaranom krugu siromaštva koje se prenosi iz generacije u generaciju i iz kojeg je skoro nemoguće izaći.

- Kada bi trebalo definisati beskućnika u Beogradu, kakva bi ta definicija bila? Da li je imaš?

M.M: U stvari ne. Mislim da je prethodni odgovor već dao taj profil. Ne postoji tipski beskućnik i razlozi njihove nesreće su uvek i slični i različiti. Siromaštvo je njihovo jedino diferencijalno obeležje.

- Dobro si upoznao beogradske beskućnike. Da li stoji teza da je beskućništvo mogući epilog za svakoga od nas ili je u pitanju samo fraza?

M.M: Da li je fraza ili ne direktno zavisi od političkih trendova ili, eksplicitnije - od socijalne politike koja tenutno ne šalje pozitivne signale. Nasuprot tome, svedoci smo jedne vrlo nasilne, invazivne replike liberalnog kapitalizma koja nastoji da Srbiju predstavi kao zemlju napretka i prosperiteta. Svaki drugi pogled na stanje društva automatski se tretira kao defetistički i na kraju krajeva, naravno izdajnički. Ova vrsta demantovanja stvarnosti i plasiranja jedne izmišljene poletne propagande neumitno podseća na sličnu vrstu medijske pervertiranosti koja je obeležila sredinu prošlog veka. I na kraju, odgovor na pitanje je “da”, ali uvek postoji mogućnost eksplozije narodnog nezadovoljstva.

- Beskućnika nema u medijima, ali kao da ih nema ni u životima sugrađana. Imaš li opravdanje za njih i koje je?

M.M: Mislim da je to samo delimično istinito. Kapacitet empatije je kod nas, čini mi se, mnogo veći nego što se to misli. Kod nas se stari hleb ili hrana koja više nije najsvežija ne baca u kontejner, već se odlaže pored. Postoje restorani i pekare koji posebno vode računa o tome da to može nekome da znači. Postoje, naravno, i restorani koji namerno mešaju ostatke hrane sa pikavcima i pepelom, ali oni su ipak manjina po mom mišljenju. Ljudi ovde ipak prepoznaju tuđu nesreću, verovatno zbog toga što su je i sami doživeli tokom prethodnih godina.

- Odužio se period od početka snimanja do premijere, da li ti je poznato šta se u međuvremenu dogodilo s junacima filma, gde su oni danas?

M.M: Bio sam na sahrani jednog od učesnika filma. Preminuo je od raka pluća, a bio je bolestan i tokom snimanja. Neke sam sretao po ulici, neki su se snašli, neki ostvarili penzije, neki otišli, neki ostali isti. Ako hoću  da ih kontaktiram, to je vrlo izvodljivo pošto su manje više umreženi na neki svoj način i potreban je samo jedan beskućnik koji poznaje nekog drugog i tako redom.

- Kakva su tvoja lična iskustva tokom snimanja s tim ljudima, možeš li da navedeš neke upečatljive detalje?

M.M: Mene je najviše dirnula njihova solidarnost. Ako se pojavi neki višak hrane, ili slobodan raspadnuti stan, oni to dele. To je posebna vrsta društva koja funkcioniše paralelno i nezavisno od svih zvaničnih tokova. Postoji ozbiljan kodeks ponašanja, recimo, kada se prilazi kontejneru. Ukoliko je neko drugi već tu, ne prilazi se, već se čeka na red. I u takvoj mikrosredini postoje sve specifičnosti takozvanog normalnog društva. Da citiram jednog od aktera: “Mi smo već izopšteni, ne smete zaboraviti da je ovo dno života, a ako mi izopštimo jednog od nas zbog lošeg ponašanja, to je najgore što može čoveku da se desi.”

- Tvoja tema je aktuelna i danas, ali kao da nije dovoljno “atraktivna”, poput većine ostalih socijalnih tema. Šta misliš o tome?

M.M: Mislim da sam delimično odgovorio, ali reći ću još da tu jednostavno nema političkog profita. Za razliku od problema inkluzije ili izbeglica, ova tema nije dovoljno atraktivna u svrhu političke promocije. Upravo zato što je problem sistemski i naizgled nerešiv. Tema je za izbegavanje upravo zato što zahteva pažnju i dugoročna rešenja, ozbiljnu i iskrenu posvećenost, a ne trenutnu medijsku pažnju.

- U međuvremenu je i ono malo solidarnosti i saosećanja, vidnog u konkretnim delima, usmereno na migrante. Zašto je tako? Koja je razlika između beskućnika i migranta?

M.M: To je opet dosta jednostavno. Problem migranata je fokus evropske i svetske pažnje. I lepo i ružno ponašanje prema migrantima prati se naprosto zato što je to fenomen bez presedana u skorijoj istoriji Evrope. To je neka vrsta testa principa humanosti i korektnosti, testa tolerancije za sve zemlje na migrantskom putu i njihovoj krajnjoj odrednici. Zato je medijski privlačnije u smislu kreiranja određene slike aktuelne vlasti u evropskim krugovima. Još jednom, beskućnici nisu dovoljno zanimljivi kao politički profitabilna tema.

Razgovarala: Vesna Tašić