Kršenje zaveta ćutanja

Srpska premijera potresnog dokumentarnog filma Ognjena Glavonića “Dubina dva” o masovnoj grobnici kosovskih Albanaca u Batajnici, zataškavanju i prećutkivanju ratnog zločina, počinjenog za vreme NATO bombardovanja, održana je 13. maja u krcatoj Dvorani Kulturnog centra Beograda u okviru 9. Beldocsa, uz poruku o značaju tog filmskog dokumenta za proces suočavanja sa prošlošću koji još nije zaživeo u pravom smislu na kolektivnom nivou. Sudeći prema situaciji u celom regionu, kako je ocenjeno u razgovoru posle projekcije, današnje generacije ga neće ni dočekati.

Da festivalsku publiku, među kojoj je bilo i mnogo mladih, zanima ta tema, govori i to što je gotovo cela bioskopska sala ostala u razgovoru koji je posle projekcije vodio mladi reditelj Nikola Ljuca, a uz scenaristu i reditelja Ognjena Glavonića, učestvovali su i izvršna direktorka Fonda za humanitarno pravo (FHP) Sandra Orlović i hrvatski novinar Saša Kosanović, koji se i sam bavio istraživanjem ratnih zločina, a nedavno je zbog toga dobio otkaz na HTV-u. Pridružio im se neplanirano i predsednik Udruženja porodica kidnapovanih i ubijenih civila, vojnika i policajaca na Kosovu i Metohiji Simo Spasić, koji je odao počast albanskim civilnim žrtvama i ponovio zahtev za rasvetljavanje sudbine oko 2.500 Srba sa Kosova, među kojima su i njegova dva brata.

Publika je emotivno reagovala na Glavonićev film, a pojedini gledaoci su naveli da im je čak bilo teško da aplaudiraju i da misle da bi projekciju pre trebalo da prati minut ćutanja.

Snimcima lokacija na kojima su se zločini desili – od Suve Reke do Batajnice, imaginarnim prizorima vožnje kamiona-hladnjača, kao i audio snimcima svedočenja žrtava, ali i učesnika u zločinu sa suđenja pred Haškim tribunalom, Glavonić je stvorio košmarnu filmsku atmosferu, nalik snovima koje je, kako je naveo posle projekcije, počeo da sanja kada je pre više godina počeo da se bavi tom temom – u prvobitnoj nameri da snimi svoj prvi dugometrazni igrani film “Teret” o vozaču hladnjače koji je 1999. prevozio leševe sa Kosova u beogradsko predgrađe Batajnica.

Filmom “Dubina dva”, čija je svetska premijera bila na 66. Berlinalu, a nastao je u produkciji Non-Aligned Films iz Pančeva i FHP-a, Glavonić probija bar na 80 minuta “zavet ćutanja” o toj temi, ogoljavajući državnu taktiku zataškavanja zločina sumornim prizorima praznih prostora na kojima se dogodio ili je prikrivan zločin. Bez pokušaja rekonstrukcije nasilnih događaja, i bez ijednog ljudskog lika, Glavonić prepušta gledaocima da sami zamisle strahote o kojima govore i žrtve, i počinioci. Nehronološki ispričanom pričom sa elementima trilera, u kojoj se smenjuju ispovesti preživele žrtve iz porodice Beriša iz Suve Reke, vozača kamiona-hladnjače, policajaca koji su učestvovali u zločinu i onih koji su ga kasnije istraživali, Glavonić snažno utiče na emocije gledalaca i primorava ih da se i sami aktivno uključe u povezivanje predočenih podataka i svojevrsnu istragu o tome šta se dogodilo, suočavajući se tako sa tragičnom sudbinom oko 750 kosovskih Albanaca koji su ekshumirani 2001. iz masovne grobnice na lokaciji Specijalnih antiterorističkih jedinica (SAJ) MUP-a Srbije u Batajnici.

Glavonić je ispričao da je zapravo slučajno došao do odluke da snimi film “Dubina dva”, nazvan imenom operacije koju je, kako sugerišu svedočenja zaštićenih svedoka i pojedini dokumenti, odobrio bivši predsednik Srbije Slobodan Milošević. U želji da snimi igrani film “Teret”, priču o vozaču kamiona-hladnjače, došao je do ogromne količine materijala čiji je manji deo pretočio u “Dubinu dva”. Ukupno je preslušao oko 400 sati svedočenja pred Haškim tribunalom, koje je svojevremeno prenošeno i na RTS-u, snimao je 12 dana na lokacijama u Tekiji kod Kladova (gde je u Dunavu pronađen prvi kamion-hladnjača), Kosovu i u Batajnici, a potom je sa montažerkom Jelenom Maksimović deset meseci montirao taj materijal. Film prvobitno nije imao definisanu strukturu. U procesu montiranja odustalo se od raznih ideja, pa su, između ostalog, izbačene i izjave raznih političara, jer odvraćaju pažnju od suštine.

“Odlučili smo se samo za ljude koji su to videli, dodirnuli, bili tu kada se to dešavalo”, rekao je Glavonić, koji završava film potresnim snimkom ličnih stvari ekshumiranih žrtava, među kojima su i dečje igračke, notesi, odeća i obuća, čije se slike smenjuju u tišini. Film se završava animacijom semena koje raste, a Glavonić prepušta publici da zaključi šta ono predstavlja. Neki u tome, kako je naveo, vide simbol zla koje i dalje buja, dok drugi vide nadu u mogućnost suživota posle svih nacionalnih mržnji na bivšem jugoslovenskom prostoru.

Hrvatski novinar Saša Kosanović nije optimista u pogledu procesa suočavanja sa prošlošću u regionu, smatrajući da će još dugo vremena ostati na individualnom nivou ili u manjim krugovima ljudi, kao što je i festivalska publika .

“U Srbiji raste jedna kompletno nova generacija koja apsolutno nema pojma o svemu ovome. Suočavanje sa tim događajima zavisi jedino od individualne želje i osećanja odgovornosti koji verovatno delimo svi ovde, a to je da se, kao građanin, osećaš posramljenim što živiš u sredini u kojoj su ovakve stvari moguće i želiš učiniti sve što je u tvojoj moći da bi imao mirniji san od ovih drugih”, rekao je Kosanović.

Na osnovu iskustva rada na danskom dokumentarnom filmu “Masakr u Dvoru” o zločinu počinjenom nad Srbima za vreme hrvatske vojne akcije “Oluje”, te drugim istraživačkim poduhvatima o ratnim zločinima svih strana u sukobima u nedavnoj prošlosti, Kosanović je rekao i da se nada da će se Glavonić okrenuti u budućnosti nekim drugim temama, jer mu ova, kako je naveo, ništa dobro u životu neće doneti, kao što nije ni njemu.

Film “Masakr u Dvoru”, kako je naveo, izazvao je buru u Hrvatskoj samo zbog kadra od tridesetak sekundi u kojem se vidi kako hrvatski vojnici prilaze školi u kojoj se dogodio zločin. “To je diglo buru u Hrvatskoj. Pritom većina tih ljudi koji su kritikovali nisu gledali taj film, isto kao što većina ljudi u Srbiji neće gledati ovaj”, rekao je Kosanović o filmu koji je sniman tako da se ne vidi ko je konkretno odgovoran za zločin nad štićenicima penzionerskog doma i pacijentima sa psihijatrijskog odeljenja koji su bili evakuisani u školu.

Glavonić je naveo i nekoliko primera na koje se društva u regionu odnose prema žrtvama. Na Kosovu se, kako je rekao, na nadgrobnim spomenicima ekshumiranih civilnih žrtava ostavljaju natpisi “UČK” kako bi porodice dobile veće vojne penzije. Preživela žrtva masakra u Suvoj Reci – majka iz porodice Beriša koja je ostala bez muža i četvoro dece starosti od dve do 16 godina, a prisustvovala je nedavnoj prištinskoj premijeri filma “Dubina dva”, primorana je da živi u Nemačkoj, jer je u lokalnoj sredini neprihvatljivo da kao žena nasledi imovinu. Zgrada picerije u Suvoj Reci u kojoj je pobijeno gotovo 50 članova porodice Beriša nije bila značajna lokalnim vlastima, već je očuvana kao svojevrsni spomenik privatnim sredstvima. Da suočavanje sa prošlošću može biti motivisano i “sitnim parama”, pokazuje to što je, kako je rekao Glavonić, jedan od policajaca koji je vozio kamion-hladnjaču sa leševima pristao da svedoči da bi dobio veći stan.

Sandra Orlović podsetila je na podatke FHP-a o zločinima na Kosovu za vreme NATO bombardovanja 1999. godine, koji su iskorišćeni i na haškom suđenju generalu Vlastimiru Đorđeviću, bivšem pomoćniku ministra unutrašnjih poslova Srbije i načelniku Resora javne bezbednosti. Ocenila je, između ostalog, i da su u procesu suočavanja sa prošlošću važne pre svega inidivudualne priče žrtava i očuvanje sećanja na njih, bilo da je reč o članovima porodice Beriša, ili bratu Sime Spasića.

Glavonićev film “Dubina dva” nastao je u koprodukciji s Francuskom (Cinema Defacto), a svetsku premijeru je imao na 66. Berlinalu u takmičarskom programu Forum.

Na 9. Beldoksu učestvuje u domaćem takmičarskom programu sa još 11 dugometražnih dokumentarnih ostvarenja koja, prema rečima predsednika festivalskog Saveta i selektora domaćeg programa, reditelja Darka Lungulova, predstavljaju “plod ljubavi, muke, snalaženja i velike upornosti autora”.

(SEEcult.org)