Stara Jugoslavija živi na pozorišnoj sceni
Jugoslavija je možda mrtva i više ne postoji kao politički subjekt – ali kao kulturni prostor nikad nije bila življa. Piše: Andrej Klemenčić* Pre samo desetak godina, pozorišne trupe bivše Jugoslavije jedva da su govorile jedna s drugom – nasleđe turobnih godina ratova između Srbije, Hrvatske, Bosne i Kosova. Rez na današnjicu: glumci i reditelji iz nekada ratom otuđenih država ne samo da pričaju jedni s drugima, već se grle i plaču u naručju jedni drugih na pozorišnim festivalima.
Jugoslavija je možda mrtva i više ne postoji kao politički subjekt – ali kao kulturni prostor nikad nije bila življa.
Piše: Andrej Klemenčić*
Pre samo desetak godina, pozorišne trupe bivše Jugoslavije jedva da su govorile jedna s drugom – nasleđe turobnih godina ratova između Srbije, Hrvatske, Bosne i Kosova.
Rez na današnjicu: glumci i reditelji iz nekada ratom otuđenih država ne samo da pričaju jedni s drugima, već se grle i plaču u naručju jedni drugih na pozorišnim festivalima.
Pronađeno je novo samopouzdanje u bavljenu temama rata u regionu – zajedničkim snagama.
Devedesetih godina prošlog veka sukob nije bio ignorisan. Ali, njime su se umetnici bavili ili veoma brutalno u filmovima kao što su Lepa sela lepo gore i Rane Srđana Dragojevića, ili suviše suptilno, kao u dramama Dušana Jovanovića.
U njegovoj trilogiji iz sredine devedesetih, rat koji je tada još trajao ušunjao se u grčku tragediju, podsećajući samo najpažljivije iz publike na ono što se dešava svega nekoliko kilometara od njih.
Ovogodišnji pozorišni festival Bitef u Beogradu spojio je stotine glumaca, reditelja, dramaturga i producenata iz cele bivše Jugoslavije, dajući nadu u renesansu zajedničkog jugoslovenskog kulturnog prostora i značajnog porasta zajedničkih, prekograničnih produkcija. Mnogi tvrde da je to jedini način na koji pozorište i film mogu da opstanu.
Kokan Mladenović, direktor beogradskog pozorišta Atelje 212, veruje da produkcije koje se postavljaju u okviru jedne države nemaju budućnost.
„Uveren sam da u godinama koje dolaze neće biti nijedne značajne pozorišne produkcije koja neće biti koprodukcija između najmanje dve bivše jugoslovenske republike“, kaže on.
„Muzika, filmovi i televizijske serije pokazali su nam da zajedničko tržište ima smisla. Danas ne možete da snimite film ili seriju a da računate na gledaoce iz samo jedne države.“
Mladenovićevo pozorište je vodeće u novom talasu produkcija koje se otvoreno bave jugoslovenskim temama.
Njegov program za 2010/2011 sadrži sezonu provokativno nazvanu „NEXT YU“.
„Svi govore o ‘Ex-Yu’, ali malo ko se usuđuje da kaže ‘Next-Yu’“, šali se Mladenović.
„Ali, reakcije koju smo dobili na našu sezonu pokazuje da je ideja Jugoslavije i te kako živa“, dodaje on.
„Ljudi u pozorišnom svetu osećaju se klaustrofobično, zaglavljeni su u ovim kulturnim provincijama nastalim posle raspada [stare države]“, objašnjava on.
„Na ovim mini-tržištima svi su veliki i svi lako osvajaju nagrade. To nije kvalitet.“
Teatrolog i umetnički direktor Bitefa Jovan Ćirilov svesrdno se slaže s ovim ocenama.
„Desničari će se uvek suprotstavljati takvim prijateljstvima i kreativnosti… [ali] takvim protivnicima nije mnogo ni stalo do kulture kao takve“, tvrdi on. „Oni ne žele da se odreknu svojih sukoba.“
Ćirilov strastveno veruje u neprekinutu nužnost zajedničkog pozorišnog „prostora“ između naroda bivše Jugoslavije, napominjući da je „kontinuitet pozorišnog izraza preživeo u ovim državama u najsurovijim mogućim uslovima".
On se ponosi činjenicom da su sedam od devet regionalnih predstava na ovogodišnjem Bitefu koprodukcije između najmanje dve bivše jugoslovenske republike.
„Jugoslavija postoji, ali ne kao nostalgični pojam, već kao kulturna saradnja između južnoslovenskih naroda“, dodaje Ćirilov.
Dramaturg Borka Pavićević iz beogradskog Centra za kulturnu dekontaminaciju, koji je organizovao više događaje na jugoslovenske teme, kaže da o ovim stvarima treba da se govori otvoreno.
„Prvo, ne postoji bivša Jugoslavija, kao što ne postoji bivša Austro-Ugarska“, tvrdi ona.
Pavićevićeva kaže da pozorište mora da odslikava stvarnost i radi rame uz rame sa demokratskim procesima u regionu.
„Kritičko mišljenje je nešto što može da dovede demokratiju na ove prostore“, smatra ona. „Prvo u svaku zemlju zasebno, a zatim kod svih nas zajedno“.
Ali, nisu svi spremni da čuju tu novu poruku, mišljenje je Borisa Liješevića, reditelja dobitnika Gran prija na Bitefu, sarajevsko-beogradske koprodukcije "Elijahova stolica".
Pre nastupa na Bitefu, predstava „nije dobila nijedan pisani prikaz u Srbiji“, napominje reditelj. „Pre Bitefa, naša produkcija nije pozvana ni na jedan jedini festival u Srbiji. Ovo je prvi put“.
"Elijahova stolica" govori o čoveku iz Beča koji na svoj pedeseti rođendan otkriva da njegov otac nije bio nacistički oficir, kako je do tada verovao, već Jevrejin iz Sarajeva.
U potrazi za ocem, on odlazi u Sarajevo za vreme opsade 1992. godine. U predstavi postoji monolog glavnog ženskog lika, u izvedbi Maje Izetbegović, koja publici direktno govori o patnjama grada pod opsadom bosanskih Srba.
„Kada vidimo kako ljudi u Srbiji reaguju na ovo, očigledno je da se ova predstava bavi temom kojom se u ovoj zemlji niko nije bavio 20 godina“, kaže Liješević. „Ali, jedan od ključnih preduslova za regionalnu reintegraciju upravo je da se govori o tim stvarima“.
Bosanski film iz 2006. godine, "Grbavica", o silovanim ženama iz dela Sarajeva pod kontrolom Srba, nije imao redovnu bioskopsku distribuciju u Srbiji, dodaje on.
„Neki ne žele da to drugi ljudi vide. Posle tako nečeg samo dobijam još veću želju da se bavim regionalnim, jugoslovenskim temama“, zaključuje Liješević.
Srbija nije jedina koja odbija da čuje neprijatna, uznemirijuća podsećanja na skoriju prošlost.
Prema rečima upravnika Ateljea 212 Mladenovića, hrvatska ambasada u Beogradu prvo je rekla da će pomoći produkciju Gospode Glembajevih slavnog hrvatskog pisca Miroslava Krleže, a zatim se povukla iz projekta.
„Ta produkcija bila je udarna u sezoni NEXT YU. Ambasada je ispočetka tvrdila da će dati svoju podršku a zatim odustala od projekta kada su shvatili da je deo sezone sa takvim nazivom“, kaže on.
U nekadašnjoj Jugoslaviji postojao je nepisani dogovor između pozorišta u Beogradu, Zagrebu i Ljubljani da se prestonica bavi avangardom i velikim produkcijama, Zagreb klasičnijim temama, a Ljubljana da neguje eksperimentalno pozorište.
Danas su te razlike nestale, pošto je svaka država morala da razvije sve te pravce u u okviru sopstvenog pozorišnog prostora.
Dok većina najznačajnijih glumaca i reditelja u regionu i dalje potiču iz ta tri grada, pisci iz Bosne dospeli su u prvi plan zbog svog direktnog iskustva u ratu – najrelevantnije teme koju jugoslovenski teatar može da ponudi stranom gledaocu.
Igor Stiks, poreklom iz Sarajeva, pisac romana "Elijahova stolica" na kojem je zasnovana istoimena predstava, kaže da regionalni autori ponekad moraju da se izbore sa izazovom da pišu isključivo o ratnim temema.
„Neki autori su odabrali da pišu isključivo na tu jednu temu“, primećuje on, „ali ja se nadam da ću moći da pišem i o temama iz mog desetogodišnjeg života u inostranstvu“.
„Elijahova stolica nije samo roman o ratu u Sarajevu i nije samo roman o posledicama jugoslovenskih ratova“, objašnjava on.
„Želeo sam da postignem da i čitalac iz Nemačke ili Francuske razume da se ovaj rat dogodio i njima, a ne samo nekim egzotičnim plemenima na Balkanu.“
Sarajevska glumica Maja Izetbegović, glavna glumica u Elijahovoj stolici, svesna je rizika svrstavanja u koš predstava koje se isključivo bave ratom, ali veruje da su one i dalje neophodne da bi se procesi izlečenja doveli do kraja.
„Emocionalno se ispraznim kada igram ovakve predstave. Često sebi kažem: ‘Dosta je bilo’“, kaže ona.
„Kada ćemo prestati da govorimo o ratu, raspadu države i tranziciji?“ pita se ona. „Ali, mi još živimo u takvim vremenima i moramo da se bavimo problemima našeg vremena“.
Dok je, u nedostatku sopstvene razvijene tradicije, Sarajevo živelo na marginama jugoslovenskog pozorišnog sveta, Slovenija se nalazila na jednoj drugoj vrsti margine, kulturološki odvojena od ostatka Jugoslavije.
Nije to bilo samo zbog austro-ugarskog nasleđa – koje deli sa Hrvatskom – već i zbog toga što Slovenija nije odigrala veliku ulogu u balkanskim sukobima iz prošlog veka.
Slovenački reditelj Dušan Jovanović, jedna od ključnih pozorišnih figura bivše Jugoslavije, slaže se da slovenačka kulturna scena na jugoslovenska pitanja gleda drugačijim očima, a tako i obnovljenu kulturnu saradnju vidi izvan političkog konteksta.
„Slovenačka priča je donekle drugačija od one ostatka Jugoslavije“, priseća se on.
„Možda je zbog toga Sloveniji bilo lakše da raskine veze sa ostalim bivšim republikama“.
„Ali, stvari su se sada promenile. Ne vidim ovo kao neku vrstu ponovne jugoslavizacije, zato što bi taj izraz imao političke konotacije, a takve konotacije su danas apsurdne“.
„Iz ruševina bivše države sada su nastale mnoge nove države, od kojih svaka ima svoj pogled na stvari“.
„Dugo vremena je Slovenija odbijala da stvara čvrste kulturne veze s ostatkom regiona, ali u poslednjih deset godina to se promenilo“.
On početak te nove ere saradnje vezuje za posetu slovenačkog narodnog pozorišta Drama Ljubljana Beogradu 2000. godine, koja se zatim nastavila nizom razmena.
„Intelektualne i pozorišne veze postale su vrlo žive, što deluje podsticajno na slovenačko pozorište“, zaključuje on.
Glumica Dragica Potočnjak, iz Slovenskog mladinskog gledališča u Ljubljani, koje je predstavilo dramu Proklet bio izdacija svoje domovine [stih iz bivše jugoslovenske himne] na ovogodišnjem Bitefu, kaže da se nosila mišlju da zauvek napusti scenu kada se zemlja raspala.
„Nije delovalo u redu da nam neko sužava kreativni i životni prostor. U to vreme sam izgubila veru u teatar i želela da okončam karijeru“, priseća se ona.
Ona nije jedina slovenačka glumica koja žudi za većom scenom. Primož Bezjak, koji glumi u istoj predstavi, kaže da bi voleo da može da radi kao kolege iz vremena bivše Jugoslavije „koje su snimale filmove i redovno nastupale na sceni svih jugoslovenskih republika“.
*Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.
