Todorović i Zdjelar na 53. Bijenalu

Srbiju će na 53. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji 2009. godine predstavljati ravnopravno dva rada - instalacija “Bez naslova” Zorana Todorovića, koja podrazumeva industrijsku izradu ćebadi od ljudske kose, i projekat “Everything Is Gonna Be” Katarine Zdjelar, koji se bavi nekonvencionalnim oblicima verbalne komunikacije, savladavanjem govora na stranom jeziku ili paradoksima u tom procesu.

Srbiju će na 53. Bijenalu savremene umetnosti u Veneciji 2009. godine predstavljati ravnopravno dva rada - instalacija “Bez naslova” Zorana Todorovića, koja podrazumeva industrijsku izradu ćebadi od ljudske kose, i projekat “Everything Is Gonna Be” Katarine Zdjelar, koji se bavi nekonvencionalnim oblicima verbalne komunikacije, savladavanjem govora na stranom jeziku ili paradoksima u tom procesu.

Njihove radove jednoglasno je odabrao stručni Savet među 12 predloga 11 umetnika i kustosa iz Srbije, saopšteno je danas na konferenciji za novinare u Ministarstvu kulture Srbije, na kojoj je izražena nada i da će nova procedura izbora važiti i ubuduće.

Radovi Todorovića i Katarine Zdjelar, dobitnice Mangelos nagrade za 2007. godinu, izabrani su na osnovu pozivnog konkursa, na kojem su učestvovali i Biljana Đurđević, Ivan Grubanov, Zoran Naskovski, Dobrila De Negri, Vladimir Nikolić, Zoran Pantelić, Darka Radosavljević, Dejan Sretenović i Jelena Vesić..

Odabrani projekti, zajedno predstavljeni u srpskom paviljonu u Veneciji, kao prostoru “nacionalne reprezentacije”, otvaraju niz zanimljivih mogućnosti tumačenja i suočavanja različitih stavova o umetnosti i društvu, navedeno je u obrazloženju odluke stručnog Saveta, kojim je predsedavao istoričar umetnosti Zoran Erić, predsednik srpske sekcije Međunarodne asocijacije umetničkih kritičara (AICA).

Odabrani projekti imaju istovremeno slična polazišta koja mesto umetnika vide u društvenim relacijama - Todorovićev govori o sumnji prema mogućnostima izlaska iz nametnutog sistema i osećaju nemoći, a projekat Katarine Zdjelar o potencijalima delanja na “mikro-nivoima” ljudskih relacija, ali s izvesnom samoironijom prema tako optimistički postavljenoj nameri.

Smatrajući da ta dva rada reprezentuju dve veoma relevantne pozicije u savremenoj umetnosti, Savet je istakao i da ukazuju na novu i aktuelnu ulogu umetnika i umetnosti u društvenim relacijama i da u krajnjoj konsekvenci svedoče o problemima i pitanjima koji su bitni i za izmenjenu prirodu same umetničke prakse i za šire polje savremenih društvenih, političkih i ekonomskih preokupacija koja definišu naš svet.

Među osnovnim kriterijumima za odlučivanje o izboru radova bili su umetnička i idejna celovitost projekta, sam koncept 53. Bijenala u Veneciji i analiza mogućeg ođeka rada, rekao je Erić, navodeći da su detaljno analizirani svi projekti i da članovi Saveta praktično nisu ni glasali, jer su jednoglasno ubeđeni u izbor.

Erić je rekao i da je jako bitno da se nova procedura izbora proejkata za Bijenale uspostavi kao stalna praksa.

Komesar izložbe Srbije na 53. Bijenalu i istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević rekao je da je Savet pristupio izuzetno odgovorno izboru, a ima mandat da isprati ceo projekat i potom predloži Ministarstvu kulture finalnu proceduru. Ako ona bude usvojena, za svako sledeće Bijenale u Veneciji biće biran novi Savet.

Prema rečima Dimitrijevića, koji je i pomoćnik ministra kulture, nastup na Bijenalu ima visok stepen vidljivosti kako u profesionalnoj, tako i u široj javnosti, zbog čega je cilj predložene procedure bio da se, na osnovu stručnog razmatranja predloga pozvanih umetnika i kustosa (iz Srbije), odredi forma prezentacije umetnosti u Srbiji koja na najadekvatniji način predstavlja autorske stavove i aktualna umetnička, kulturna i društvena kretanja.

Svi učesnici pozivnog konkursa dobili su simbolični honorar, kao znak vrednovanja njihovih ideja, a na osnovu redovnih budžetskih izdvajanja za Bijenale, za izložbu bi trebalo da bude odobreno minimalno osam miliona dinara (100.000 evra), koliko je bilo i za ovogodišnje Bijenale arhitekture, rekao je Dimitrijević.

Prema njegovim rečima, to je minimum kojim može da se realizuje izložba, ali se nada da će dodatna sredstva biti obezbeđena od sponzora, odnosno da će “i privreda nešto da pomogne”.

Član Saveta Stevan Vuković istakao je da Savet nije želeo da se “gotovi radovi samo presele u (srpski) paviljon”, već je cilj bio stvoriti predloge kako bi domaća scena mogla da bude predstavljena u Veneciji.

“Tražili smo ideje sa specifičnim projekcijama njihove realizacije u datim uslovima - vremenskim, finansijskim…”, rekao je Vuković, dodajući da će i sami članovi Saveta prvi put videti tek u Veneciji odabrane radove Todorovića i Katarine Zdjelar, jer oba zahtevaju posebne ambijente koji pravu snagu dobijaju tek sučeljavanju, pa će u u tom međuodnosu dobiti i određeni kvalitet.

Dimitrijević je dodao kao posebno važno da je “cilj da se novac ulaže u produkciju umetnosti, a ne u reprezentaciju, kao što se obično do sada dešavalo”.

Osim Dimitrijevića, Erića i Vukovića, stručni Savet činili su i istoričarka unmetnosti Milica Petronijević, direktorka Umetničke galerije “Nadežda Petrović” u Čačku i umetnica Milica Tomić, koja je predstavljala Srbiju na Bijenalu u Veneciji 2003. godine.

Prema obrazloženju Saveta, dva odabrana projekta daju izuzetan doprinos u odnosu na samu temu 53. Bijenala “Stvarati svetove” (Making Worlds) i svaki na svoj način ne samo da reprezentuju savremenu epohu, već da su i oblici “stvaranja svetova”.

Osim pojedinačnog kvaliteta i potencijala, zajedničkim izlaganjem stvaraju dodatnu značenjsku dimenziju u suočavanju i dijalogu ne samo između dve koncepcije, već i dva jednako relevantna viđenja uloge savremene umetnosti u kulturi i društvu koja je sve prisutnija kao svojevrsna međunarodna platforma sučeljavanja umetničkih i intelektualnih pozicija i njihovog dijaloga u procesu kulturne i društvene inovacije - postaje “oblik društvenosti” i odraz aktualnih stvaralačkih, tehnoloških, političkih i kulturnih procesa i potencijala.

Bijenale u Veneciji je prilika da se ukaže na raznorodnost umetničkih pozicija, produkcionih procesa i reprezentativnih potencijala, i njihove moguće implikacije, kao i da se kroz različite interpetacije “nacionalnog predstavljanja” ukaže na profil i značaj rada pojedinaca koji deluju na našoj i internacionalnoj sceni, i koji su svojim angažovanjem prisutni u domenu najrelevantnijih savremenih umetničkih debata, istakao je Savet u obrazloženju.

Odluka o izboru Todorovića i Katarine Zdjelar doneta je vođenjem računa o umetničkoj i društvenoj aktuelnosti, zaokruženosti i otvorenosti umetničkih koncepcija, odnosu lokalnog i internacionalnog konteksta kao i specifičnim kontekstom Bijenala i paviljona Srbije u njegovom okviru, kao i o interaktivnosti sa internacionalnom publikom i značajem za međunarodnu stručnu javnost, ali o različitosti umetničkih pozicija i aspiracija u pronalaženju relevantnih uloga koje umetnost može da ima.

Projekat Todorovića je zasnovan na složenom procesu i kolektivnoj participaciji u tom procesu, a podrazumeva industrijsku izradu ćebadi od ljudske kose koja se prikuplja u velikom broju frizerskih salona i berbernica, koje postoje u ustanovama u kojima se privremeno ili trajno boravi, kao što su kasarne, zatvori, domovi starih...

Balirani paketi ćebadi čine osnovni deo instalacije koju prati video dokumentacija o procesu izrade tog objekta. Istovremeno, instalacija je otvorena za učešće publike: ćebad se može uzimati, na njoj sedeti, isprobavati na razne načine, premeštati...

Za izradu ključnog dela instalacije potrebno je 3.000 do 4.000 kilograma ljudske kose dobijene šišanjem 500.000 do 550.000 hiljada ljudi.

Materijal će biti prikupljan tri meseca, a zatim čišćen, sortiran, skladišten, hemijski i fizički obrađen, da bi se potom ta “ljudska sirovina” ugradila u ćebad potpuno standardnog izgleda i upotrebe.

Todorović je već postigao dogovor s fabrikom u Prokuplju, koja će napraviti ćebad, koja će biti izložena uz dokumentaciju tog proizvodnog procesa, u prostoriji ohlađenoj do temperature koja izaziva želju da se zaogrnemo.

Prema navodima stručnog Saveta, Todorovićev projekat deluje vizuelno, fizički i simbolički na pojedinca, iskazujući stav o jednom društvenom stanju koje se doživljava putem osećaja izolovanosti, bespomoćnosti i ogoljene egzistencije subjekta u uslovima epohe biopolitike (i u nekom zatvorenom sistemu). Takođe, iskaz je o ulozi umetnika koji inicira i “orkestrira” određeni proces nad kojim ne može i ne želi da ima potpunu kontrolu, te sam taj proces postaje aspekt društvenog povezivanja i participacije. S druge strane, ima materijalni rezultat u koji je i sam “utkan”.

Projekat Katarine Zdjelar je zasnovan na uključenju “neautoritarnih” subjekata (amatera, stranaca, dece...) u proces nesigurne samo - realizacije, odnosno mogućeg menjanja kroz učenje, kao i tehnoloških aspekata komunikacije i socijalizacije kao obrazaca, kojim se prevazilazi određeno stanje.

Rad Katarine Zdjelar odgovorno se bavi nekonvencionalnim oblicima verbalnog saobraćanja, savladavanjem govora na stranom jeziku ili paradoksima koji se pojavljuju u tom procesu. Njeni brižljivo producirani video radovi govore o alternativnim načinima nastanjivanja svakodnevnih prostora komunikacije unutar nekog regulisanog sistema (jezika, ideologije, identiteta, veštine...).

Njeni postupci često ukazuju na male, i to naizgled beznačajne gestove individualne ili grupne kreativnosti koji priznaju i ozbiljno tretiraju prostor greške, nemoći, nesigurnosti i neadekvatnosti subjekta, ali i potencijale realizacije takvih gestova u svetu definisanom progresom, uspehom i kompeticijom, istakao je stručni Savet u obrazloženju.

Napominjući da je Katarina Zdjelar izgradila već prepoznatljiv metod umetničke inkluzivnosti koji izuzetno reprezentuje svetonazore mlađe generacije umetnika, teoretičara i aktivista i pojam “politike malih gestova”, Savet je naglasio i da u njenom projektu sprski paviljon nije definisan kao “nacionalni”, već kao prostor internacionalne debate.

Prema navodima Saveta, i ostali prijavljeni projekti na pozivnom konkursu predstavljaju značajne doprinose domaćoj umetničkoj sceni i bilo bi izuzetno važno da svi budu realizovani u budućnosti.

Projekat Dobrile De Negri (Leptir efekat) obuhvata radove Neše Paripovića i Ane Prvački, postavljene u kreativnom suodnosu, uz izbor radova 150 međunarodnih umetnika koji bi se naizmenično prikazivali unutar jedinstvene postavke.

Umetnica Biljana Đurđević predložila je projekat “Memento vivere”, čije je polazište Velsova Vremenska mašina i antiutopijska vizija sveta budućnosti, dok projekat “Zli paviljon” ili “Privremeni memorijal” Ivana Grubanova predstavlja složenu instalaciju (izradu improvizovanog paviljona unutar postojećeg) koja upućuje na zanimljiv koncept “privremene ceremonijalnosti” institucionalnog i ideološkog prostora.

Prema navodima Saveta, projekat Zorana Naskovskog jedan je od najsamosvojnijih predloženih i predstavlja izuzetno rešenje prostora u okviru kojeg dolazi do interakcije elemenata instalacije i interakcije s potencijalnom publikom, a osnovu čini njegov poznati video rad “Smrt u Dalasu” predstavljen u novom kontekstu.

Projekat Vladimira Nikolića (Prvo ubistvo) bavi se atentatom na kralja Aleksandra Karađorđevića u Marseju kao prvim filmski zabeleženim ubistvom, dok je projekat Zorana Pantelića (Isto i drugačije) celovita ambijentalna celina koja “minimalističkim” metodom (repeticija traka tekstila u bojama srpske trobojke koje pokrivaju čitav zidni prostor) upućuje na jednostavnu semiotičku konverziju jugoslovenskih i srpskih simbola, poigravajući se sa nevidljivošću očiglednog u domenu odnosa između različitih režima predstavljanja neke države i nacije.

Projekat Darke Radosavljević (Balkanski sindrom) zapravo je predstavljanje projekta mladog umetnika Bogomira Doringera koji se studiozno bavi posledicama delovanja osiromašenog uranijuma korišćenom u NATO bombardovanju Kosova 1999.

Kustoški projekat Dejana Sretenovića (radni naziv “O pravljenju umetnosti”) predstavlja interakciju dva istorijski udaljena umetnička rada, video film Neše Paripovića iz 1977. i trokanalnu video instalaciju Vladimira Nikolića iz ove godine.

Kustoškinja Jelena Vesić predložila je dva različita projekta - “Izgubljene mete, izgubljeni žurnali, tranzicija i hor”, koji predviđa produkciju novih radova umetnika Hito Steyerl, Davida Maljkovića, grupe Chto Delat i hora Horkestar, te “Takmičenje za najbolji project proposal”, koji upućuje na institucionalizaciju kreativnosti kroz birokratske procedure i kroz brižljivo organizovan i neizvestan proces referiše na pitanje institucionalne kritike, participatorne umetnosti i relacionih praksi.

Naredno, 53. Bijenale u Veneciji, biće održano od 4. juna do 22. novembra 2009. godine pod naslovom “Making worlds” (Stvarati svetove), prema koncepciji umetničkog direktora Daniela Birnbauma, poznatog kustosa iz Švedske.

Polazna tačka te koncepcije je da je “umetničko delo mnogo više od umetničkog objekta” - ono je pre svega “vizija sveta”, način na koji se svet pravi, ili pak “viđenje sveta koji nastaje”.

Na 53. Bijenalu se očekuje rekordan broj zemalja - više od 80, a među debitantima će biti Crna Gora, koja će se predstaviti prvi put kao samostalna država.

Srbija je 2007. godine prvi put učestvovala kao samostalna država na Bijenalu u Veneciji, izložbom “Reset” beogradskog vajara Mrđana Bajića, koja se sastoji od celina “Yugomuzej”, “Backup” i “Reset”. Bajić je bio imenovan i 1993. godine za učešće na Bijenalu u Veneciji, ali je zbog sankcija protiv tadašnje SR Jugoslavije njegov nastup otkazan.

Osim Bajića, na 52. Bijenalu učestvovao je po pozivu tadašnjeg umetničkog direktora Roberta Stora, i beogradski umetnik Zoran Naskovski, koji se predstavio na centralnoj izložbi “Razmišljaj osećajima, osećaj razumom” (Think with the Senses - Feel with the Mind. Art in the Present Tense).

Stor, prvi Amerikanac na funkciji umetničkog direktora Bijenala u istoriji te međunarodne izložbe, pozvao je bio, pored Naskovskog, još nekoliko umetnika koji su učestvovali 2006. godine na Oktobarskom salonu u Beogradu, kada je Stor bio predsednik žirija.

Komesar izložbe u srpskom paviljonu 2007. bio je slikar i akademik Vladimir Veličković, koji živi u Parizu, a imenovan je odlukom Ministarstva kulture, promenom dotadašnje procedure za koju je ranije bio nadležan Muzej savremene umetnosti Beograd.

Umetnici iz Srbije su prethodno naizmenično učestvovali sa umetnicima iz Crne Gore na Bijenalu, u okviru državne zajednice.

Tako su na Bijenalu 2005. Srbiju i Crnu Goru predstavljali crnogorski umetnici Jelena Tomašević, Natalija Vujošević i Igor Rakčević, prema izboru selektorke Svetlane Racanović.

Sa prostora bivše Jugoslavije nacionalne paviljone imale su na 52. Bijenalu i Hrvatska (Latency, Ivana Franke), Slovenija (Veneziano, Atmosferico, Tobias Putrih) i Makedonija (Logične slike, Blagoje Manevski).

Na Bijenalu je 2007. učestvovalo 76 zemalja, a argentinski 87-godišnji umetnik Leon Ferrari dobio je nagradu Zlatni lav, dok je najboljim paviljonom proglašen mađarski, u kojem se predstavio Andreas Fogarasi iz Beča.

Bijenale je 2007. prvi put imalo i romski paviljon, a među debitantima su bili Azerbejdžan, Liban, Meksiko, Moldavija, Tadžikistan…

Sajt Bijenala u Veneciji je http://www.labiennale.org