Facebook uživo
Umetnica Mima Orlović, koja živi u Australiji, izvešće 11. januara u Remontu performans “Posle petnaest godina - Ko je Mima Orlović?” kojim preispituje fenomen društvenih mreža, pre svega Fejsbuka.
“Ima jedna čudna sila kad čovek živi daleko od rodnog mesta, iza sedam gora i sedam mora, koja ga povremeno vuče kao kroz vakum ciklona i baš tako baca ga u središte. Svaki dodir sa realnim vremenom Beograda već petnaest godina samo je ‘iluzija mog virtuelnog sveta’ čini mi se ponekad. No ta iluzija koja poslednjih godina strašno kulja kroz Facebook polja svakim je danom sve stvarnija, pogotovo od trenutka kupljene avionske karte. Dvadeset četiri sata leta deli me od Sydney-a do Beograda… dan i noć daleki kao što jednom veliko svetu doliči, dan i noć koji dele zemaljsku kuglu na pola. Moj dan i jutarnje ispijanje kafe skoro svakodnevno ispred komjuterskog ekrana - ispred facebook-a sa ljudima koje jako dobro znam, onima koje slabije poznajem i potpunim neznancima, svi pomešani svako jutro piju kafu samnom iako je mnogima umesto jutra veče. Umetnost sa velikim U, velike reči, one malo manje reči i one najintimnije, fotografije, muzika, sve što jesmo ili nismo ili znate već svi: želimo da budemo… ako me vidiš ovakvu možda sam to zaista ja. Moje ‘profil slike’ namnožile su se do broja oko petstotina, na njima sam ja prava u sadašnje vreme fotografisana telefonom iz ruke, ja stara lepa i mlada, ja vurtuelno udešena i podešena i svakava ja kao deo moga rada, kao deo moje nestabilne prirode, kao deo moje domaćičke svakodnevnosti. Pitaju me ‘facebook friends’: ‘Ko si bre ti, uvek si drugacija?’ Uvek sam ista uvek drugačija.
Posle petnaest godina sedim pred tobom i sa tobom u galeriji – performance-žurka, performance-fecebook uživo, što i stolice iz mog beogradskog stana, ti i ja pričamo uživo, gledamo se u oči, čuješ me kako dišem, možda ne, igra mi oko, koža mi je topla a ruke ledene - ne greje se prostorija dovoljno sve vidiš i doživljavaš (‘I ne zameri mi što ti govorim ti, ja kažem ti svima koje volim’)… citiraš mi omiljenu prozu, stih, puštaš mi muziku koju i ja obožavam, pričamo o umetnosti i filmovima i znaš me jer ja sam ti… Mada potreban mi je tvoj dodir, tvoja gestikulacija, miris i disanje, hoću da te čujem kada kažeš ‘heart’, kako izgovaraš “like”, kako ti zvuče znakovi, kakva ti je kosa u prirodi… Ti kažeš: ‘meni ništa na faceboku ne nedostaje!.. on je idealan medij za korekciju realnog manjka…’, ‘I try to find it amusing, specially now that I have to hang at home and have time to invest in Fb. I love that my friends are one click away that is comforting. I open facebook and I think: what is happening or what is such and such doing. So I spend some time scrolling down for engaging content or I go to a friend’s page and look through their pictures. Then I end with not very rewarding feeling, I saw all the comments and pictures but I still miss my friends. I want real people in cafes, streets, galleries, trams ... I miss the unplanned communication’, ‘FB je totalni fake!’, ‘meni najviše nedostaje pogled - to što ne mogu da gledam u oči ljude sa kojima komuniciram preko FB’, ‘upadanje u reč’, ‘zvuk’, ‘gestikulacija ili ti 'body language’’, ‘da, i zvuk...boja glasa, tonalitet...’, ‘radno vreme! Ovako moram da visim 24/7’, ‘...ponekad je baš kao treba, na distanci, a ponekad mi fali galama...’, ‘obzirom da je FB socijalna mreža, skorijeg doba… kao i sve slično ne nedostaje mu ništa jer nema sa čim da se poredi... ono što mu fali u odnosu na realan život je svakako istinitost. Mislim da je ovaj vid komunikacije do te mere neprirodan za ljudski rod u sadašnjem stadiumu evolucije, da je zapravo uticao umnogome na iskrivljenja slika koje ljudska bića imaju u percepciji drugih i samih sebe” – to kažeš mi ti kada mi pričaš na mreži, doći ćeš da nastavimo ragovor jedan na jedan, oči u oči, dah u dah, ponesi telefon ili fotoaparat, želim da me vidiš ko sam i da me “zakačiš na zid”, navela je Mima Orlović povodom performansa koji počinje u 17 sati.
(SEEcult.org)
