Neophodne promene balkanskih kulturnih politika

Kulturne politike na Zapadnom Balkanu moraju biti redefinisane i uključene u strategije razvoja celokupnog društva, pokazuju rezultati trogodišnjeg projekta BICCED koji je Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) realizovala u parnerstvu sa SEEcult.org, uz podršku Švajcarskog programa za kulturu na Zapadnom Balkanu. To je i jedan od zaključaka završne regionalne konferencije projekta BICCED (Balkanska inicijativa za kulturnu saradnju, razmenu i razvoj), koja je okupila 28. novembra u Beogradu više od sto predstavnika kulturnih institucija, organizacija i medija iz regiona.

Konferencija “Balkanske kulturne politike - Šta (da) se radi?” pokazala je da je kulturne politike u regionu neophodno hitno uskladiti s realnim potrebama i uslovima rada, koji su drastično pogoršani poslednjih godina zbog finansijske krize. Kontinuirano smanjivanje budžeta za kulturu, kako je upozoreno, preti opstanku i javnih ustanova kulture, i aktera na nezavisnim scenama. Vaninstitucionalna scena prepoznata je pritom kao najvitalniji deo celokupnog sistema kulture, između ostalog i zbog dugogodišnjeg iskustva u delovanju na projektnom principu, ali i zbog novog trenda umrežavanja, proisteklog iz potrebe zajedničkog delovanja u cilju promena. Kao hroničan problem u regionu apostrofirani su i mediji - zbog marginalizovanja kulture, ali se od njih i dalje očekuje savezništvo u borbi za neophodne promene.

Za promenu poražavajućeg stanja u regionu nema, međutim, političke volje. Paradoksalno, u celom regionu izražena je politizacija u oblasti kulture, zasnovana na interesima partija na vlasti.

Alarmantnom stanju doprinosi i odsustvo strategija kulturnog razvoja, kao u slučaju Srbije, ili njihova neusklađenost s realnim potrebama širokog spektra aktera u oblasti kulture, kao što je slučaj u Makedoniji.

Kao jedan od mogućih odgovora na ključno pitanje konferencije “Šta da se radi?”, referencu na revolucionarno delo Nikolaja Černiševskog iz sredine 19. veka, istaknuta je potreba proaktivnog odnosa svih aktera u oblasti kulture. To podrazumeva stalnu analizu situacije, pravovremeno reagovanje i druge solidarne akcije, kao i započinjanje sinergičnih procesa zagovaranja kako za rešavanje nagomilanih konkretnih problema, tako i za strateško unapređenje pozicije kulture u društvu.

Doprinos u tom pogledu predstavlja i projekat BICCED, čiji je cilj bio da analiziranjem kulturnih politika Albanije, BiH, Makedonije, Srbije i Kosova uoči ključne probleme i tendencije u kulturi i da na njih upozori i nadležne institucije, i stručnu i najširu javnost, tražeći rešenja i ubrzane reforme.

Edukujući oko 50 novinara iz regiona, projekat BICCED je produkcijom više od 300 analitičkih tekstova povećao interesovanje javnosti za kulturne politike koje su, kako je istakla regionalna direktorka BIRN-a Gordana Igrić, važne i kao odraz nacionalnih ideniteta, ali i demokratskog kapaciteta i finansijske moći zemalja na zapadnom Balkanu.

Započet pre tri godine konferencijom “Balkan, kultura i mediji - Vreme za promene!”, održanom u Skoplju, projekat BICCED pokazao je da se u međuvremenu promenilo samo to što je situacija postala još gora, rekla je direktorka SEEcult.org Vesna Milosavljević. Stoga je i završna konferencija BICCED-a osmišljena kao još jedan poziv svima da razmisle šta bi trebalo učiniti kako bi kultura na Balkanu konačno dobila mesto u društvu koje zaslužuje.

Rezultati projekta BICCED, koje je predstavio Nemanja Čabrić iz BIRN-a, ukazuju na anahronost pravnih okvira, odsustvo i neprimenjivanje zakona, partijsko rukovođenje ustanovama kulture, netransparentnu raspodelu inače skromnih budžeta, neodgovarajući odnos i prema kulturnom nasleđu i prema savremenoj umetnosti... O tome svedoče i istraživanja projekta BICCED “Nagraditi najbolje” (BiH, 2010) i “Između propisanog i realnog” (Srbija 2011), kao i niz drugih analiza širom regiona.

Osvrt na protekle tri godine pružili su na završnoj konferenciji BICCED-a i izvršna direktorka Bitefa Jelena Knežević, izvršni direktor Transparency International u Albaniiji i medijski stručnjak Lutfi Derviši (Dervishi) iz Tirane, direktor sarajevskog pozorišta SARTR Nihad Kreševljaković i nezavisni analitičar i umetnički kritičar Robert Alađozovski (Alagjozovski) iz Skoplja.

Ključni opšti problem kulturnih scena u regionu, kako se čulo, predstavlja neodgovarajuće vrednovanje značaja kulture u društvu, a pitanje načina na koji bi se moglo promeniti takvo stanje ocenjeno je kao polazna tačka za ujedinjenje najrazličitijih aktera radi zajedničkog delovanja. U tom smislu je posebno istaknuta potreba preuzimanja odgovornosti.

“Odgovornost umetnika i kulturnih operatera vezana je za sve probleme koji nas tište”, rekao je predavač na Univerzitetu umetnosti u Beogradu Aleksandar Brkić, moderator diskusije “Umiruća kultura i finansijska kriza“, u kojoj su učestvovali i Lola Joksimović iz Tačke kulturnog kontakta Srbije, Amila Ramović iz Ars Aevi iz Sarajeva, profesor Josif Papađoni (Papagjoni) iz Centra za albanske studije u Tirani, direktor Balkankult fondacije iz Beograda Dimitrije Vujadinović i umetnici Sašo Stanojković iz Skoplja i Albert Heta iz Prištine.

Brkić je ukazao i na potrebu emancipacije konteksta, koja ne može biti efikasna ako se ne pokuša definisati bar najmanji zajednički interes. “Svi vide jedni u drugima vrstu neprijatelja i konkurente tako da retko dolazi do kolaboracije”, naveo je Brkić, ukazujući da je za strategije održivog razvoja u kulturi neophodno i jačanje saradnje u regionu, kao prvom koraku ka EU.

U posebno teškom položaju u 2013. godini naći će se kultura u Srbiji, s obzirom da će dobiti svega 0,62 odsto državnog budžeta. Nacionalna strategija razvoja, predviđena krovnim Zakonom o kulturi iz 2009. godine, pritom još nije doneta, a samim tim ni lokalne.

“Smanjenja za kulturu iz državne kase nisu specifična samo za Srbiju, već je tako i u većini zemalja Evrope, ali na to ne treba olako pristajati... Bitno je na koji način država i mi svi proaktivno delujemo na to... Imali smo ranije budžet koji je bio u korelaciji s glomaznim kulturnim sistemom. Sada imamo manji budžet, a i dalje taj glomazan sistem koji se veštački održava”, rekla je Jelena Knežević, navodeći da je Bitef, jedan od najznačajnijih pozorišnih festivala u regionu, održan 2012. sa najmanjim budžetom u 46-godišnjoj istoriji.

Budući da Grad Beograd, kao osnivač Bitefa, pokriva uglavnom samo materijalne troškove, za program je bilo potrebno naći alternativne izvore finansiranja. Među njima je i EU program Kultura 2007-2013, u kojem Bitef već godinama učestvuje, ali to nije dovoljno. Zato je Bitef upućen i na sponzorstva i donatorstva. Međutim, iako donatorstvo ima dugu tradiciju u Srbiji, ljudi koji danas imaju novac nisu senzibilisani za vrstu umetnosti koju promoviše Bitef, a sponzorstvo je u 99 odsto slučajeva izraz političkog interesa, rekla je Jelena Knežević.

Program EU Kultura 2007-2013, odnosno Kreativna Evropa, koji će ga zameniti od 2014. do 2020, jeste šansa za kulturne scene u regionu, ali je Lola Joksimović iz TKK Srbije ocenila i da se rešenje za lokalne probleme kulture ipak ne može tražiti u Briselu.

Prema njenim rečima, u programu Kultura 2007-2013 iz Srbije je od 2007. godine učestvovalo 48 institucija i organizacija, uz dvadesetak izdavača, a povučeno je oko milion evra. Ministarstvo kulture je sufinansiralo te projekte sa oko 200.000 evra, a načelno je spremno da nastavi saradnju sa EU i kroz program Kreativna Evropa. Uslov za to je da potpiše novi memorandum, za šta je neophodna dopuna Medijske strategije digitalnim medijima, rekla je Lola Joksimović, koja je ocenila i da je osnovni problem kulture u Srbiji to što je razoren sistem vrednosti. “Mi imamo frustrirajući konflikt između neoliberalnog kapitalizma i agresivnog pravoslavlja”, opisala je ona situaciju u Srbiji.

Za razliku od Srbije, Makedonija je nedavno dobila Nacionalnu strategiju za kulturu za 2012-2017, a i vlada je, prema rečima Roberta Alađozovskog, “shvatila da je kultura bitna”. Ipak, situacija je samo naizgled drugačija nego u ostalim zemljama u regionu, s obzirom na ogromna izdvajanja za projekat antikvizacije Skoplja (Skopje 2014), u koji je uloženo već nekoliko stotina miliona evra. Između ostalog, i za čuvanje nacionalnih spomenika od napada vrabaca.

“Naša vlada učinila je kulturu mejnstrimom. Kod nas je sve moguće... Para ima, ulaže se. Ko god nešto traži - dobije. Odakle - ne zna se”, rekao je Alađozovski, koji je Strategiju za kulturu opisao kao zbir “svega i svačega”. “Ima na stotine ciljeva, sve je to lepo, ali u smislu primene - to nije strategija”. Kritike, međutim, nema.
 
“Ministarstvo je reklo da je 150 institucija dalo mišljenje, da su konsultovani i međunarodni eksperti... Nema prigovora ni domaćih stručnjaka, ja sam jedan, ali zato ništa ne radim u Makedoniji”, rekao je Alađozovski, dodajući da se razočarao i u opoziciju, te da smatra da će, ukoliko dođe na vlast, kultura ponovo postati nebitna. Na to ukazuje i nedavni koncert srpske folk pevačice koji je organizovan na festivalu u Strumici. “Da li da plačemo zbog (vladinog) Aleksandra (Makedonskog) ili zbog Cece kod opozicije?”, dodao je Alađozovski.

Na trošenje stotina miliona evra na monumentalne spomenike u Skoplju s jedne, i sve veću krizu s druge strane, nedavno je skrenuo pažnju i umetnik Sašo Stanojković - izložbom “Prostor za protest”. Radnike koji su godinu dana boravili u šatorima ispred makedonskog parlamenta, jer su izgubili posao, kao i demonstrante koji su protestovali zbog poskupljenja struje, borce za ljudska prava i druge aktiviste, pozvao je da izraze protest u galeriji. Jer, za proteste praktično više nema mesta u gradu - skulpture su svuda, rekao je Stanojković.

Iskra Gešoska (Geshoska) iz skopske organizacije Kontrapunkt i Asocijacije Jadro takođe je ukazala na političku monopolizaciju kulture, ocenjujući da ne postoji realna decentralizacija moći i distribucije sredstava, te da je kultura polje za malverzacije.

Situacija u BiH je specifična u odnosu na ostatak regiona s obzirom da ne postoji ministarstvo kulture na nivou države, a ugrožene su i nacionalne institucije, od kojih su neke u Sarajevu već zatvorene zbog finansijske krize, dok je nezavisna kulturna scena razjedinjena.

Prema rečima Nihada Kreševljakovića, direktora SARTR-a i programskog urednika “Modula memorije” festivala MESS, kad god ode na sastanak u parlament, poslanici iz različitih partija kažu da je kultura jedna od najvažnijih stvari, ali to nikada potom nije potvrđeno i budžetom za kulturu za koji se izdvaja oko 0,8 odsto državnog budžeta.

U istom tom parlamentu ima i ljudi koji smatraju da treba zatvoriti sve institucije kulture, rekao je Kreševljaković, dodajući da je ponekad kontraproduktivno biti uspešan i naći sredstva iz drugih izvora, jer vlasti onda kažu: “Ovi znaju da nađu pare, skini im budžet”.

Unoseći i dozu samokritike na račun kulturnih radnika, Kreševljaković je rekao da je to širok spektar “svakakvih ljudi”. “Nismo ni mi svi super, a nadam se da i među političarima ima dobrih ljudi ili bar ljudi dobre volje”, rekao je on, ističući potrebu unapređenja solidarnosti unutar polja kulture, ali i saradnje s drugim sektorima, kao i s  medijima.

Specifičan primer saradnje i ostvarenja velike ideje uprkos nepovoljnim finansijskim uslovima iznela je Amila Ramović, izvršna direktorka kolekcije Ars Aevi koja je nastala donacijama internacionalnih umetnika, solidarnih sa ratom opustošenim Sarajevom. Udruživanjem najvećih muzeja savremene umetnosti širom sveta, koji su tako postali i suosnivači te zbirke, uspostavljen je zajednički projekat kojem se uskoro pridružuju i Podgorica i Beograd.

U Albaniji je slično stanje kao u ostalim zemljama u regionu - političari kažu da je kultura prioritet, ali to isto navode i za druge oblasti, pa stoga “ništa nije prioritet”, rekao je Lutfi Derviši. Sudeći po budžetu, kultura je ipak najzapostavljenija, dodao je on.

U Albaniji se za kulturu od 2002. godine ne izdvaja više od 1% državnog budžeta, a proteklih par godina budžet za kulturu je sve manji, naveo je prof. dr Josif Papađoni.

To se odražava i na kulturnu i umetničku produkciju, pa je tako 1990. godine proizvedeno 14 filmova, a sada ih je svega par godišnje. Početkom 90-ih bilo je 26 profesionalnih pozorišta, koje je finansirala država, a sada ih je 11. Nema perspektive ni za studente umetničkih akademija, pa mnogi rade kao kelneri, knjižari ili čak frizeri, naveo je Papađoni.

“Nema sumnje da živimo u tržišnom društvu, ali to ne znači da kultura i umetnost ne bi trebalo da imaju podršku javnih fondova... Opšti fenomen okretanja pažnje sa kulturne i umetničke produkcije visokog nivoa na spektakle i zabavu predstavlja odraz velikog nerazumevanja kulture i umetnosti”, rekao je Papađoni, koji rešenje za izlazak iz teške situacije vidi u aktivnoj saradnji svih aktera u oblasti kulture, uključujući i umetnike, institucije, poslovni sektor, političare... Jer, “ključna pitanja kulturne politike nikada nisu prodiskutovana dovoljno ozbiljno da bi se došlo do adekvatnih kriterijuma i sistema vrednosti koje bi mogli da prepoznaju i donosioci odluka i oni koji proizvode i koji konzumiraju kulturu i umetnost”.

Na Kosovu se za kulturu, zajedno sa sredstvima za omladinu i sport, izdvaja oko jedan odsto ukupnog budžeta, a taj iznos zasnovan je na proceni međunarodnih institucija koje su godinama i kreirale kulturnu politiku, rekao je umetnik Albert Heta, jedan od osnivača Centra za savremenu umetnost Stacion u Prištini. Iako Stacion postoji od 2006. godine, do pre tri godine nije ni aplicirao za lokalna sredstva, jer nije ni bilo procedure.

“Počeli smo da šaljemo (Ministarstvu) aplikacije, iako smo znali da je budžet zapravo humanitarnog karaktera, ali hteli smo da bar znaju da postojimo i šta radimo”, rekao je Heta, dodajući da se situacija u međuvremenu izmenila, pa se Stacion sve više preusmerava od međunarodnih donatora na lokalne. Između ostalog, i zato što međunarodni donatori odlaze iz regiona, smanjuju budžete za projekte u kulturi ili podržavaju mahom projekte koji ispunjavaju poželjne termine, poput multikulturalnosti, a ne proizvode zapravo ništa.

Heta je rekao da se finansijska kriza ne može ni prepoznati, jer je društvo stalno u krizi.

Dimitrije Vujadinović iz Balkankult fondacije, koji se godinama bavi istraživanjima u polju kulturne politike, smatra da finansijska kriza zapravo ne postoji, već je to samo eufemizam za opštu etičku i moralnu krizu.

“Imamo narušen sistem vrednosti u kojem je liberalni, menadžerski kapitalizam zavladao, u kojem je novac merilo svih vrednosti. A novca ima, ali je pitanje kako se raspoređuje”, rekao je Vujadinović, dodajući da je kulturna produkcija ishodište i poprište etičkih i moralnih vrednosti, te da nije slučajno što je u današnjim okolnostima kultura marginalizovana.

“Oni koji vode i globalne i nacionalne politike u suštini se boje kulture. Naši političari zapravo često preziru kulturu”, rekao je on.

Vujadinović se zauzeo za reorganizaciju Ministarstva kulture uvođenjem tzv. sistema produžene ruke, što bi značilo da o raspodeli sredstava vodi računa stručno telo, a ne političari. Politički deo Ministarstva bavio bi se strategijom, ali bi i sektore unutar Ministarstva trebalo prerasporediti na kulturnu politiku, programske aktivnosti, kulturnu baštinu, nacionalne ustanove i kulturnu diplomatiju.

Takođe, naglasio je da sve ono što u kulturnoj produkciji ima šansu da postane lukrativno ili to već jeste dobrim delom, “ne bi trebalo da ide pod kišobran Ministarstva kulture, već Ministarstva finansija”.

Kao poseban problem, Vujadinović vidi javne ustanove koje su budžetski finansirane, a pasivizirale su se i postale praktično deo Ministarstva, puki izvršioci programa, umesto da budu partneri u sprovođenju kulturne politike.

Vujadinović je istakao i neophodnost međusektorske analize, jer se “ni u jednoj ozbiljnoj državi, koja ima kulturnu politiku, ona ne vodi sektorski”.

U slučaju Srbije to, kako se čulo u diskusiji, znači partijski, s obzirom na stranačku raspodelu resora u vladi.

Dozu optimizma u sumorno stanje kulturnih scena u regionu unose nezavisne kulturne organizacije koje su se u pojedinim zemljama ujedinile u mreže na nacionalnom nivou, u pokušaju da zajedničkim snagama izdejstvuju promene. Asocijacija Nezavisna kulturna scena Srbije (NKSS) okuplja oko 80 organizacija iz dvadesetak gradova, a Jadro u Makedoniji oko 50. Ipak, i nezavisne kulturne scene na ivici su opstanka.

Prema oceni Iskre Gešoske iz Jadra, kultura je monopolizovana, zbog čega je pre svega potrebno odvajanje ekspertske arbitraže od političke, odnosno partijske.

“Ili ćemo postati teorijska paradigma koja je postojala u nekom istorijskom kontekstu, ili ćemo stvoriti strategije otpora”, rekla je Gešoska, navodeći da Asocijacija Jadro, koja okuplja i organizacije koje postoje već dvadesetak godina, predstavlja rezultat svesti da je se jedino solidarno može nešto promeniti i uticati na globalne implicitne ili eksplicitne politike.

Iako je formiranje Jadra pozdravilo i Ministarstvo kulture, Gešoska smatra da je to sve “velika mistifikacija” i zapravo apsorpcija otpora. “Zato smo stvorili strategije otpora i prema tome...”, jer “političari više ne igraju sa bičevima, već raznim drugim finim diskursima, te više ne možete da primetite tako jasno šta to oni rade i kada tačno treba reagovati”, dodala je ona.

I predstavnici nezavisne scene u Srbiji, okupljeni u Asocijaciju NKSS, tek su na početku borbe za poboljšanje položaja, što podrazumeva i jačanje kohezije unutar te mreže najrazličitijih aktera, i osmišljavanje strategija za pregovore sa vlastima. Uprkos promeni tri ministra kulture u protekle dve godine, ostvaren je određeni kontinuitet u dijalogu NKSS sa Ministarstvom kulture, ali još uvek se samo konstatuju problemi.

Darka Radosavljević iz Remonta, predsednica NKSS, rekla je da se dosadašnji susreti s predstavnicima vlasti mogu svesti na reč “iscrpljivanje”. “Odlaganje razrešavanje pojedinih problema jeste taktika iscrpljivanja i jasno je da se čeka da odustanemo”, rekla je ona.

Sličnost problema nezavisnih scena u regionu, između ostalog, bio je i razlog formiranja nove regionalne platforme Kooperativa, koja je nedavno registrovana u Zagrebu, a okuplja oko 20 osnivača iz svih zemalja sa prostora bivše Jugoslavije.

Ideja Kooperative je da se napravi trajan i održivi okvir za saradnju, razmenu programa i programske koprodukcije, a među prioritetima je promocija novih umetničkih praksi i kritičkog diskursa u javnom polju, rekla je Milica Pekić iz beogradskog Kioska.

Situacija u BiH je i u smislu objedinjavanja nezavisne scene specifična u odnosu na druge zemlje u regionu, iako postoje primeri saradnje i umrežavanja.

Prema rečima Dražena Crnomata iz UNSA Geto iz Banjaluke, problem su ekonomski, kulturni i politički modeli funkcionisanja BiH, jer država zapravo ne postoji, s obzirom da entiteti vode samostalne politike. Istovremeno se i afirmiše i negira kolektivni nacionalni identitet.

Crnomat smatra da je potrebno okupirati javni prostor, jer su ga zauzeli “političari koji tolerišu nasilje”. Problem je ući u sferu između privatnog i javnog, odnosno u prostor zajedničkog, a upravio na tome će i raditi UNSA Geto.

Završna konferencija projekta BICCED posebno je bila fokusirana i na problem nedovoljne vidljivosti kulture u medijima. Iako se u zemljama u regionu povećava ukupan broj medija, nestaju oni koji se bave kulturom ili se za nju drastično smanjuje prostor. Finansijska kriza dodatno je uticala na komercijalizaciju i tabloidizaciju medijskog prostora, odnosno smanjenje prostora za kulturu zarad sadržaja koji bolje prolaze na tržištu.

U Albaniji, na primer, kako je izneo Lutfi Derviši, od 26 dnevnih novina samo dve imaju kulturnu rubriku. Slična situacija je i u drugim medijima, a reč je o 66 TV kanala, 56 radio stanica, dve digitalne platforme... Čitalaca, gledalaca i slušalaca pritom je sve manje, a raste samo broj korisnika društvenih mreža, pa u zemlji sa 2,7 miliona stanovnika već ima 1,1 milion Facebook naloga.

Rad medija, prema njegovim rečima, zasnovan je na principu “copy-paste”. Vlada autocenzura i nema istraživačkog novinarstva. “Istraživanja rade političari, a mediji samo izveštavaju o njima”, konstatovao je Derviši.

Urednik kulture u listu “Gazeta Shqiptare” Ben Andoni iz Tirane dodao je da je u današnje vreme krize jedina stvar koju je moguće prodati trač.

Marija Đorđević iz beogradske “Politike”, jedne od retkih novina u Srbiji i regionu koja je zadržala dve strane posvećene kulturi, navela je nekoliko recentnih primera medijskih reakcija koje su sprečile pokušaje vlasti da smene pojedine čelnike ustanova kulture ili ukinu pojedine ustanove, uključujući i Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.

Jasmin Duraković, osnivač portala Depo.ba u Sarajevu, ocenio je da je medijska situacija u BiH gora nego u Srbiji, kao i da klasični mediji generalno sve više propadaju. Sa tim se složio i Nebojša Ilijevski iz Centra za medijske aktivnosti u Skoplju, koji smatra da je šansa u cross-over medijima i novim formama, poput uličnih novina. I Nataša Novaković iz banjalučke blogerske zajednice Brazdablog.com istakla je prednosti interneta, ocenjući da je medijska scena u BiH groteskna i da je to ujedno i slika demokratičnosti društva.

Situaciju u Hrvatskoj predstavila je Janja Sesar iz Kulturpunkta, portala koji je pokrenut 2006. godine u Zagrebu kao medijski projekat nezavisne kulturne scene. U međuvremenu je nastalo niz portala koji pokrivaju i razne teme iz kulture ili su angažovani u javnim kampanjama civilnog sektora. Tako se počeo formirati treći medijski sektor koji je sada već u poziciji da se pozicionira i učestvuje u dijalogu sa Ministarstvom kulture o novoj medijskoj strategiji u kojoj bi novo mesto trebalo da dobiju i neprofitni mediji.

Medijska situacija u regionu kontinuirano je praćena i u okviru projekta BICCED, koji je ustanovio i nagradu “Culture Watch” za analitičko i istraživačko izveštavanje o problemima kulture na Balkanu.

Nagrada je dodeljena u završnici konferencije, a prvo mesto osvojila je novinarka Valentina Milenković iz nedeljnika "Novine vranjske" koja je istraživala finansiranje manifestacije “Dani Vranja” u periodu od tri godine. Druga nagrada dodeljena je Gordani Popović iz "Politike“, treća Vuljnetu Krasnićiju iz prištinskog dnevnika “Koha Ditore”, a četvrtu nagradu dobio je Irfan Hošić iz sarajevskog nedeljnika "Dani“.

Upravni odbor projekta BICCED odlučio je da će nagrada postati godišnji događaj, u cilju osnaživanja analitičkog i istraživačkog pristupa problemima kulture.

(SEEcult.org)