Intelektualci, krave i ostale žrtve sistema
CRITICIZE THIS! Žuta crta, tekst Juli Zeh i Charlotte Roos, režija Ivica Buljan, produkcija projekta Pozor:Pioniri! (Zagrebačko kazalište mladih i Državno pozoriste iz Braunšvajga), premijera: 13.10.2012.
Piše: Luka Kurjački
Svakako da je vrlo zahtevan poduhvat napraviti sveobuhvatnu kritiku savremenog kapitalističkog društva. Takođe, nije teško zaključiti da je, ako se kao cilj postavi najopštije moguće zahvatanje problema, vrlo lako zapasti u prosto prikazivanje opštih mesta. Da bi se takav cilj ostvario, a navedena opasnost izbegla, potrebna je izuzetna promišljenost i visoka samosvest od strane svih članova autorskog tima. Projekat Zabrebačkog kazališta mladih u saradnji sa Državnim pozoristem iz Braunšvajga, obećavao je mnogo po tom pitanju. Drama nastala u koautorstvu dve spisateljice nove generacije nemačkih dramskih pisaca, Charlotte Roos i nešto poznatije Juli Zeh (obe rođene 1974.), glasoviti hrvatski i regionalni reditelj Ivica Buljan, i očigledno talentovani glumci ZKM-a. Ipak, ravnodušnost je osećanje koje prevladava po izlasku sa Žute crte. Pokušaću da objasnim zašto.
Najpre- tekst. Vrlo moderan. Formi se malo toga može zameriti. Dve linije priče, nelinearna radnja sa pevanim intermecima, u kojima se lirsko-brehtovski podvlači smisao priče, povremeni monolozi koji zaustavljaju radnju, i scene koje slede po intenzitetu osećanja i važnosti za likove, radije nego uzročno-posledično. Međutim, tematika i priča kroz koju je obrađena je više pomodna nego moderna. Jedna linija prati Paula (Goran Bogdan), „slobodnog intelektualca”, koji se oseća zatvorenim u toru ovovremenske zapadne civilizacije, i njegovu devojku Helenu (Lucija Šerbedžija), umetnicu perfomansa, koja se bavi naizgled nekonformističkom umetnošću, ali ipak želi da živi „kao sav normalan svet”. Druga linija priče koja deluje preuzeto iz rubrike „Verovali ili ne” kakvih zabavnih novina, prikazuje nam ribara Arapina (gostujući nemački glumac Tobias Beyer) kome je na brodić kojim zarađuje za život iz vedra neba pala krava, te se tako, protiv svoje volje, našao nasukan unutar visoko podignutih „ograda” Evropske unije. Ove dve linije isprepletene su poput spirala DNK-a i spajaju se u jednu tačku kada saznamo da je Paul, prateći zajedno s ostatkom nacije medijsku paniku oko izgubljene krave koja je na nehuman način konačno uhvaćena, odlučio da kravu otme i preveze je privatnim avionom do zelenih pašnjaka Novog Zelanda, gde će moći slobodno da tumara sa svojim novozelandskim sestrama. S tim što je čitava priča komplikovanija od strukture DNK-a, a DNK i, kako izgleda, nečemu ipak služi.
Naime, glavni likovi pogrešno su postavljeni. Često ne znamo treba li ih prezreti kao nepovratno iskvarene pripadnike iskvarenog društva, boriti se uz njih protiv tog društva, ili ih pak sažaljevati u njihovoj duhovnoj tragediji koja bi trebalo biti slična našoj sopstvenoj, barem u misaonoj ravni, budući da našu sredinu i dalje muče jednostavni materijalni problemi koje su Nemci većinom odavno prevazišli. Na primer- da li se Paul buni? Buni se. Ali to nije zanimljivo, budući da je njegov bunt protiv birokratskog sistema koji ograničava slobodu ljudi (i životinja) neuspešno sokratovski usmeren protiv „malih ljudi” koji za sistem nisu odgovorni, poput aerodromskog službenika koji mu ne dozvoljava da prekorači preko žute crte da bi sam otvorio svoj prtljag. Da li je Paulu srce na mestu? Čini se da jeste, ali ni to nije dovoljno da bismo marili za njega jer je karatkerno slab i više od svega metiljav. Iako on to nikada ne bi priznao, njegova je pozicija lagodna, unutar društva protiv koga se buni do mile volje bez ikakvih posledica. Ako protiv nekoga njegov stav o društvu koje ljude pretvara u pokorne robove treba da bude usmeren, to je upravo Helena. On se i „buni” protiv nje, ali samo pasivno-agresivno, da bi kasnije potrčao u njen zagrljaj. Poznato je do otrcanosti da ljubav slama i najjače, ali ako su Paulu ideali na prvom mestu, kakvim se ovaj lik konstanto pokušava predstaviti, nije jasno zašto i dalje muči i sebe i Helenu, i zbog čega ga ona uopšte ne shvata. Helena je tek lik kojeg je teško razumeti, o empatiji da ne govorimo. Ona je čuvena umetnica, koja se na „umetničkoj aukciji” pojavljuje gola kavezu, što bi trebalo da predstavlja kritiku građanskog društva koje umetnost shvata kao kupoprodajni materijal. Međutim, gledajući predstavu jedino možemo zaključiti da ona ovo radi ne bili uplatila ‘all-inclusive’ hotel za sebe i Paula.
Scenografija se sastoji od slike velikog formata u dnu scene, koja predstavlja nekakvu post-modernu verziju Doručka na travi, sa umetnutim kravama koje posmatraju nage ljude, idilično, a opet zamišljeno (valjda o problemima života u kapitalizmu) opruženim na travi, kao i gimastičarskih veriga (Lovro Artuković). Upravo te verige dobar su primer potencijala koji je Žuta crta posedovala, ali ne i ispunila. Glumci izvode vežbe na njima- ja osećam da bi to trebalo biti snažno rediteljsko sredstvo, ali efekta izostaje. Čitav ansambl odigrao je vrlo angažovano, pogotovo telesno. Glumci plešu, sviraju, pevaju, i uopšte, energije im ne nedostaje. Posebno su snažni mladi glumci u ulogama sporednih likova, Hrvojka Begović i Vedran Živolić, čiji monolog u ulozi Pilota koji se jada kako avio-kompanije ne dozvoljavaju pilotima da lete, već su ih pretvorili u besmislene robote, predstavlja možda i jedino potpuno pogođeno mesto predstave u kritici kapitalističkog sistema. Goran Bogdan u glavnoj ulozi gospodari scenom, a Lucija Šerbedžija ispunjava rediteljski zadatak, ali bez preteranog entuzijazma. Tobias Beyer i Jadranka Đokić na granici su preglumljivanja, koju katkad i prelaze kao Arapin i njegov prevodilac. U drugim ulogama su, kao i Frano Mašković, Ksenija Marinković i Nina Violić kao predstavnici sistema, razigrani ali i odmereni. Žal za glumačkim elanom koji se rasipa ni u šta, najbolje otelotvoruje mladi Slaven Španović, koji životinjski telesno postoji na sceni, trudeći se iz petnih žila, ali bez nekog naročitog značenjskog efekta.
Rediteljski se postupak u Žutoj crti može svesti na- mnogo haosa, malo dobiti. Čini se da Ivica Buljan zna kako da scenu dovede do kulminacije, ali da i ne zna baš šta će s njom posle. Predstava nije izravno dosadna, ona čak teče u vrlo visokom ritmu uspostavljenom na samom početku, ali scene se jedna na drugu nadovezuju ili oštrim „presecanjem” prethodne, da bi se ušlo u naizgled nasumičan deo sledeće scene, ili prosto iz povišene atmosfere u povišenu atmosferu. Ova povišenost u drugoj polovini predstave stvara utisak pravolinijskog razvitka, te se uprkos gradacijskom toku teksta i angažmanu glumaca, kraj doima kao „ravan”, bez ikakvog značenjskog i ritmičkog „udara” koji već nije bio viđen. Slično se tretira tematika, gde su, opšta mesta iz teksta obrađena obrađena gotovo sva na isti način i bez posebnog naglašavanja. „Menadžment stada”, gde su ljudi, bilo na radnom mestu, bilo na odmoru tretirani kao stoka u proizvodnom procesu hrane, „ograde” koje Evropa podiže ne bili zaštitila od „došljaka”, muke mislećeg čoveka u tom birokratskom sistemu, umetnost kao tržišna vrednost- opšte opšost stiže. Čak i „poetičnost” u predstavi predstavlja opšte mesto. Glavni lik koji se saživljava sa tužnom sudbinom krave označene rednim brojem jer je kao mali živeo na selu gde su sve krave imale lična imena, i pokušavajući da spase kukavnu kravu prouzrokuje svoju i tuđu propast; usiljenost jednaka tome da se samo-raznesete u fabrici sardina jer ste veoma voleli ribicu iz akvarijuma vašeg detinjstva. Na kraju, umesto da žalimo gde su otišle pare, trud i vreme, uvlačeći se u besmisleni krug razmišljanja poput likova Žute crte, uputnije je tu energiju utrošiti u sopstvena razmišljanja o sistemu u kome živimo i s kojim moramo da izađemo na kraj.
*Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.
