Duboki ožiljci odrastanja

CRITICIZE THIS! „Grebanje, ili kako se ubila moja baka“, Tanja Šljivar, režija: Selma Spahić, Bosansko narodno pozorište Zenica/Bitef teatar-Hartefakt  (Beograd), premijera: 7. septembar 2012. (Zenica), 11. oktobar 2012. (Beograd)

Piše: Tamara Baračkov

U svojoj nagrađivanoj diplomskoj drami "Grebanje, ili kako se ubila moja baka" mlada autorka Tanja Šljivar problematizuje nasilje i agresiju kod dece, rušeći stereotip o dečjoj naivnosti, istražujući tako uzroke njihovog ponašanja u ratnim razaranjima i porodičnim problemima.

Tokom priprema za školsku priredbu posvećenu postavljanju rampe za učenika sa invaliditetom, Maja, primorana da se sa ocem, švercerom oružja, preseli u Nemačku, oprašta se od svojih drugova snimajući njihove poslednje zajedničke trenutke, dok još uvek pati zbog samoubistva bake. Nije slučajno što autorka radnju komada smešta u 2000. godinu, prelomno vreme kada tenzija zbog ratova i raspada države polako jenjava, narod optimistično očekuje oporavak i bolje životne prilike, ali posledice 90-ih se i te kako osećaju, a obrazovni sistem ima ključnu ulogu u plasiranju nacionalističkih uverenja i podgrevanju netrpeljivosti među mladima.

Junaci Šljivarove su pakosni i prkosni, zastrašujuće brutalni, ali izrazito ranjivi i nesrećni. Tanja Šljivar ne želi da samo konstatuje problem agresije kod mladih danas, oni su kao takvi, izraz života u Bosni - deca su jasna slika društvenih prilika u državi koja pokušava da se oporavi od dugogodišnje izolacije i siromaštva. Važan motiv ovog dramskog teksta je bol - ispitivanje granica izdržljivosti, sposobnost pojedinca da svesno bol nanese ne samo drugima već i sebi samom. Za njih je to jedino osećanje koje prepoznaju, dokaz života i način međusobnog razumevanja i identifikacije.

Moglo bi se reći da rediteljka Selma Spahić, nakon "Hipermnezije", "Grebanjem" nastavlja istraživanje problematičnih porodičnih odnosa i pitanje odrastanja na prostoru bivše SFRJ, uz jasan društveno-politički kontekst koji nije u prvom planu, ali je svakako prisutan i primetan.

Odluka rediteljke da radnju predstave smesti u prostor fiskulturne sale može se tumačiti na nekoliko načina - pre svega, za mnoge osnovce upravo je sala za fizičko bila mesto održavanja većine priredbi i proslava, dok u sredini u kakavoj žive junaci "Grebanja" ona svojom pojavom, dotrajalim ubuđalim zidovima, podseća na ratno vreme kada je u ovakvim salama bila smeštena vojska, pravljeni logori, ne bi li kasnije, postale skloništa za izbeglice. Naravno, sama sala kao centralno mesto rekreacije, negovanja i razvoja zdravlja deteta, ironično, asocira baš na fizički bol - padanje, udarce i povrede. Tokom predstave, na zidu se, u nekoliko navrata projektuje Majin video, sa kadrovima dečje igre i zabave inspirisane ratnim prizorima - od trijumfalnog mahanja oružjem Majinog tate, do nemilosrdnog udaranja i mučenja invalida Koste.

Spahićeva u svojoj režiji uspeva da postigne fine nijanse u postavljanju plastičnih likova Šljivarove. Oni jesu duboko uznemirujući zbog svoje bezobzirnosti i okrutnosti, pa opet gledalac prema svakom od njih oseća simpatiju, saoseća se sa njihovim načinom života, postaju mu dragi, jer koliko god se trudili da sakriju svoju osetljivost i fragilnost, njihova ranjivost i nesreća izlaze na površinu.

Glumci postižu adekvatan balans između poetičnih monologa i strašnih realističnih školskih odnosa. Lana Delić Maju igra kao dosta snažnu i agresivnu devojčicu, na samom početku neuspevajući da uspostavi ravnotežu između te stamenosti i unutrašnje osetljivosti, istinske patnje usled tragičnog gubitka bake i očeve odluke da napuste Bosnu. Ti prelazi glavne glumice u prvim scenama nisu bili na pravi način razvijani, već dosta nagli i preterani. Glumica je, što povišenim tonom, što izraženim grimasama, gotovo „gazeći“, potiskivala slojevitost i suptilnost koju njen lik nosi. Ipak, vrlo brzo Delićeva je uspela da nađe pravu meru i zaista, bez naglih i preteranih sredstava, predstavi kompleksan i zahtevan lik deteta naviklog da živi okruženo heklerima i ručnim bombama.

U ovoj praizvedbi "Grebanja" primetna je intervencija na liku Učitelja koji je u režiji Selme Spahić - žena. Učiteljica Fahete Salihbegović-Avdagić postavljena je kao naizgled topla i srdačna, ali licemerna i nezainteresovana samodopadljiva žena, pravi predstavnik „sveta odraslih“ koji ne mari ni za kakve dečje probleme i konflikte, već se trudi da plasira konstruisanu sliku sloge i ljubavi u razredu, duboko i ozbiljno oštećenoj zajednici.

Opasnost kod postavljanja na scenu likova sa invaliditetom nalazi se u činjenici da oni vrlo lako mogu skliznuti u sterotip i jednodimenzionalnost, te tako biti samo u funkciji izazivanja sažaljenja kod publike. Međutim, u predstavi "Grebanje" Nusmir Muharemović Kostu, dečka u kolicima, igra kao dete koje želi da se, uprkos šikaniranju i brutalnom ophođenju ostalih đaka, uklopi i bude prihvaćen, spreman da se i sam povređuje ne bi li tako osetio da je deo grupe. U prostoru sale za fizičko, ispunjenom odskočni daskama, gredama i razbojima, čak je i vizuelno naznačeno da za nekog „drugačijeg“ nema mesta.

Spahićeva fino gradira sukob među decom, koji će u punoj snazi eksalirati pred sam početak priredbe, kulminacijom brutalnog iživljavanja nad Kostom, tenzičnim pucanjem balona, uz citiranje omiljenih roditeljskih fraza o uništavanju organa („poješćeš mi džigericu“), sve do trijumfalnog „vešanja“ kolica, daleko od domašaja dečaka.

Bez zalaženja u političku pozadinu rata i ideološke sukobe, bez nepotrebnih i toliko puta pocrtavanih teza o pitanju žrtava i počinioca, "Grebanje" kroz priču o odrastanju, odlascima i ličnim gubitcima, uspešno istražuje zastrašujuće odnose dece, nalazeći uzroke u nesređenim porodičnim odnosima i intimnim traumama.

*Tekst je nastao u sklopu projekta Criticize This! koji organizuju Kulturtreger i Kurziv iz Hrvatske, SEEcult.org i Beton iz Srbije, te Plima iz Crne Gore. Projekat se realizuje u sklopu programa "Kultura 2007-2013" Evropske komisije. Sadržaj ove publikacije isključiva je odgovornost organizatora projekta Criticize This! i ni na koji način se ne može smatrati da odražava gledišta Evropske unije.