Ima li baš sve cenu?
Izložba ratnih fotografija Maje Ilić u Galeriji O3one u Beogradu, nazvana “No Price Tag”, postavlja pitanje da li se zaista sve može prodavati i kupiti, i koja je stvarna cena ljudskog života - izuzetno stabilne i kurentne monete na svetskoj berzi, gde je rat jedna od najunosnijih trgovinskih i ekonomskih grana.
Izložba u galeriji O3one, koja će biti otvorena 24. septembra, prva je u nizu planiranih samostalnih izložbi Maje Ilić, dugogodišnje fotoreporterke. Fotografije odabrane za izložbu “No Price Tag” nastale su u periodu od 198. do 1993. godine.
Dokumentarističke, live, novinske fotografije Maje Ilić ne poseduju auru spektakularnosti, niti imaju breaking news karakter. One su svedočenja - na njima se rat ukazuje kao sasvim uobičajen ritual svakodnevice, kao dečačka igra, kao niz prizora koji se u svojoj mimikrijskoj jednostavnosti i prividnoj “normalnosti” mogu opaziti i doživeti i kao snimci inscenacije rata, kao foto-zapisi sa snimanja nekog ratnog filma, navela je Danijela Purešević povodom izložbe.
Na pojedinim fotografijama dramatika i surovost rata diskretno su kontrapunktirani detaljima i akcentima koji simbolišu krhkost života, nedužnost i nežnost (ružičasti kaputić devojčice koja proviruje iz kolone vojnika u maskirnim uniformama, ili tek procvetali behar na drvetu iznad tela ubijenog dečaka).
“Osobenim, prodornim i pronicljivim pogledom, Maja Ilić na svojim ratnim fotografijama znalački dokumentuje i otkriva elemente i predznake apsurda, paradoksa, crnog humora, pa čak i groteske. U funkciji dodatnog alata u čitanju ovih fotografija, nije nevažno pomenuti i nekoliko tehničko-tehnoloških detalja. Početkom 90-ih godina 20. veka, kada su ove fotografije nastale, još se radilo na filmu, a foto-reporteri su na teren nosili i opremu za razvijanje fotografija tešku više od stotinu kilograma. Sinopsis snimljenog događaja, koji je pratio fotografiju, urađen po agencijskim standardima, pisan je na pisaćoj mašini. Bila je to dekada sutona jedne duge, analogne civilizacijske epohe, i osvita digitalne ere… Fotografije Maje Ilić iznose nam komadiće istine iz tog potonulog sveta”, navela je Danijela Purešević.
Maja Ilić fotografisala je po jugoslovenskim ratištima između 1990. i 1993. godine, kada je prestala da se bavi ratnom fotografijom. Bila je svedok niza ključnih političkih odluka (Tuđman, Milošević, Kučan, Izetbegović, Bulatović, Gligorov…) i njihove implementacije na terenu širom teritorije bivše Jugoslavije.
Rođena u Beogradu 1965. godine, Maja Ilić diplomirala je i magistrirala na Fakultetu veterinarske medicine u Beogradu, gde je i radila kao asistent na Katedri za interne bolesti. U Beogradu je završila i Višu novinarsku školu - Odsek za fotoreportere, a magistarske studije iz oblasti diplomatije i međunarodnih odnosa završila je na Fletcher School of Law and Diplomacy u Bostonu.
Njeno prvo ozbiljnije interesovanje za fotografiju počinje 1986, kada je upisala Višu novinarsku školu pri Jugoslovenskom institutu za novinarstvo. U klasi je imala tada već svetski poznatog fotografa Tomislava Peterneka, što se ispostavilo kao presudan faktor u njenom kasnijem opredeljenju da se fotografijom bavi kao jednom od svojih velikih pasija i profesija. Već sledeće godine, a po završetku škole i sticanju diplome fotoreportera, počela je da obljavljuje svoje prve novinske fotografije prvo honorarno u nedeljniku “Politikin svet”, a potom u “Politici”, gde je uglavnom objavljivala fotografije dnevno-političkih događaja, uključujući i prve sukobe na Kosovu.
Posebno se istakla fotografijama nastalim u vreme rasplamsavanja sukoba na teritoriji bivše Jugoslavije.
Njene radove svakodnevno je tražila i objavljivala najpoznatija svetska štampa (Time, Washington Post, Guardian, Le Figaro, Liberation, Corriere Della Serra, Frankfurter Algemeine Zeitung…). Nastavila je da radi kao fotoreporter nakon formiranja konzorcijuma evropskih nacionalnih agencija European Pressphoto Agency (EPA).
Kao posledica svega što je kamerom ovekovečila i u tom procesu videla, doživela, proživela i preživela, sredinom 1993. godine odlučila je da odloži svoje foto-aparate i pređe na drugu stranu svedocecnja sudbina običnih ljudi zatečenih u sukobu, ovog puta kao humanitarna radnica u operacijama UN, najpre u bivšoj Jugoslaviji, a kasnije i u operacijama u Iraku i drugde u svetu, sve do poslednjeg nameštenja u sedištu UN u Ženevi.
(SEEcult.org)
