Krađa identiteta
Izložbom “Krađa identiteta” u Ateljeu 144 u Beogradu Dragan Petrović nastavlja svoj tegobni put duž rubova institucija kulture, po mestima koje bi npr. u NYC dobile prefiks off-off.
Petrović se u svom radu rukovodi svojevrsnim “heavy-punk populizmom” koji podrazumeva potpuno odsustvo bilo kakvog lažnog sentimenta prema subjektima koje fotografiše, ali to ne znači i odsustvo ljudske saosećajnosti. Bilo da je reč o svadbi i svadbarima, kućnim veseljima ili portretima koje pravi po svom specifičnom odabiru (uglavnom ruralni ili *urbo-ruralni* likovi i milje/i/ su mu omiljeni), tokom tri decenije kreativnog rada Petrović nije sebi dopustio da sklizne u dodvorički populizam toliko drag našim umetnicima koji su MSUB rado zamenili za ‘Buvljak' jer su osetili da im je tamo i mesto. Napuštene farme goveda čekaju prazne e da bi se i na njih bacili. Jer Muzeji /?/ da valjaju, tako valjda misli naša kult. elita, ne bi bili zatvoreni.
Petrović, dakle nije tražio zvanično mesto gde se distribuira 'zvanični' populizam, on nije umetnik koji slavi prostotu “Reality show” mentaliteta, njegovi portreti su, ako sledimo ovu liniju asocijacija, upravo ono što nedostaje 'nabudženim' likovima sa raznih medija ili rijalitija. Ne treba Mica Trofrtaljka Petroviću da mu diže omlohaveli rejting. Svoje shvatanje naroda / ne, dakle, nacije / on je održao na distanci od jeftinih trikova sa fake-kitsch mobilijarom buvljaka. Njegovi likovi su dostojanstveni u svom pas-tout /ne-celom/ koje konstituiše naše 'celo', ovaj ''svet umetnosti'', dekadentan, nekreativan, udvorički ... na izdisaju.
Za one koji gledaju umetnost sa izvesnim predznanjem ili sa estetskim pretenzijama, likovi koje Petrović beleži za neko buduće vreme (jer je neshvaćen u ovoj aktuelnosti), sudeći po zvaničnim reakcijama karikaturalnog provincijskog svetonazora koji vodi institucije kulture i /treba/ da oglašava dešavanja u toj kulturi / na primer - niko iz ''establishment-a'' se nije pojavio na otvaranju izložbe / to što umetnik Petrović radi i nije vredno pomena. Za Petrovića, međutim, konstitutivna uloga likova koje beleži svojom kamerom ili, kao što je slučaj sa radovima koje je izložio na izložbi, koja je povod za ovaj tekst - mobilnim telefonom, jeste još jedno suočavanje sa manifestacijama stalnih i nažalost sve tužnijih likova ljudi sa ulica ovog grada.
Ovaj put kradom, da ne bi licima oduzeo oreol ili spleeen brige i beznađa, fotograf Petrović nam na 50 fotografija - primera kako to Beograđani čekaju Godoa, to jest autobus, daje presek jednog tragičnog polja naše svakodnevice koje najčešće, a po urođenom instinktu opstanka, ne želimo da primetimo. Kada bi me neko pitao kako izgleda onaj koji čeka NIŠTA, ja bih mu rekao da pogleda Petrovićeve fotografije sa izložbe “Krađa identiteta”. Jer pogledi koji su upućeni prema nadolazećem, budućnosti / “Čekaju voz (bus) što doći neće ...VIS “Indexi”) imaju jedva podnošljivu meru tragičnog... Jer i kada dođe taj dugo čekani autobus ... Šta dalje?
Jedan mladić, prolaznik, prokomentarisao je fotografije: “Prvo mi se sve to /fotografije/ učinilo glupo, a onda sam shvatio da i ja, verovatno, izgledam slično kao ovi na njima kada čekam bus”.
Nikola Pilipović
*Izložba foto-portreta Dragana Petrovića “Krađa identiteta” otvorena je 23. novembra u Ateljeu 144 (Čumićevo sokače, spiral stepenice do vrha, radno vreme 12–17h). Radove je moguće pogledati na www.5rovic.com
