Nikad aktuelnija metafora kolektivnog ludila

Nova postavka “Urnebesne tragedije” Dušana Kovačevića, porodične drame koja je metafora vremena, društvenog i kolektivnog ludila, biće premijerno izvedena 10. novembra u Ateljeu 212, u režiji Marka Manojlovića, koji navodi da su pitanja koja postavlja ta drama ostala bez odgovora i zato nije ni imao potrebu da na bilo koji način aktuelizuje tekst.

“Za mene intimno ovaj komad je probudio jaku emotivnu reakciju na samom kraju povodom nečega što sam doživeo kao dečak. Duško se na divan, suptilan način bavi preplitanjem društvene drame i okolnosti sa intimnom dramom likova, koja proizlazi upravo iz atmosfere tadašnjih društvenih okolnosti, 1989/90. Svi ti odrasli ljudi se nekako ponašaju nenormalno, na momente surovo, patetično, ali najviše egocentrično. Na kraju, posledica tog njihovog ponašanja ostane dete koje pita: Ko sam ja? To je ta emotivna spona koju sam imao sa komadom. Zato sam i uzeo da ga režiram, zbog ideje da na to pitanje nikada nije odgovoreno”, izjavio je Manojlović 9. novembra na konferenciji za novinare.

Prema njegovim rečima, kada se jedan svet raspada i treba da se stvori neki novi, u kojem treba da žive ti mladi ljudi, odgovora nema, bar na ovim prostorima.

“Osećam da to pitanje i dalje lebdi u vazduhu. To je za mene toliko bilo snažno da uopšte nisam imao potrebu da na bilo koji način aktuelizujem tekst. Pitanje se postavilo tada, kada se raspao jedan svet koji je bio držan na okupu - sad neki će reći ovako ili onako, a zvao se Jugoslavija, i kada su iz njega nastali neki mali, drugi svetovi. Meni se čini da ti svetovi i ti mladi ljudi nisu uspeli da pronađu odgovor na pitanje koje nam je Duško u komadu postavio”, kazao je Manojlović.

Manojlović je dodao da je u procecu rada shvatio da “u tekstu postoji nešto neuhvatljivo”. “Oseća se, a nije direktno sprovedeno u tekstu, nekako izbija iz njega osećaj kolektivnog haosa i neprijatnosti kada se završi komad. Naš najveći zadatak bio je da se to nešto neuhvatljivo iznese na scenu”, dodao je Manojlović.

Dramaturg Ateljea 212 Jelena Mijović ocenila je da je Kovačević u komadu koji je pisao 1990. godine, “praveći komediju apsurda od realizma, zapravo vrlo precizno definisao i današnje vreme”.

“Imam utisak da je ‘Urnebesna tragedija’, čija je praizvedba bila 1991. u Zvezdara teatru i po kojoj je 1995. godine Goran Marković snimio film, danas još aktuelnija nego pre 20-ak godina”, izjavila je Jelena Mijović.

Napominjući da je Kovačević “jedan od pisaca koji prirodno pripadaju Ateljeu”, podsetila je da su njegovi prvi komadi izvedeni upravo u tom teatru – “Maratonci trče počasni krug” i “Radovan Treći” još 1973. godine, a potom i praizvedbe drama “Proleće u januaru” i “Sveti Georgije ubiva aždahu”.

Komad “Urnebesna tragedija”, prema njenim rečima, već u naslovu ima zastrašujuću i upozoravajuću protivrečnost.

“Već se u naslovu žanrovski ograđuje koliko od komedije toliko i od tragedije. To nije samo društvena komedija već i jedna vrsta vivisekcije mentalitetskih, antropoloških, civilizacijskih, ljudskih, narodskih osobina na ovim prostorima, uslovljenim istorijskim događanjima i stvarima koje su ukorenjene u narodu, a koje su vrlo usko povezane upravo sa tim društveno političkim događanjima. Ovo je jedna porodična drama koja je metafora vremena, društvenog i kolektivnog ludila“, izjavila je Jelena Mijović.

Kako je dodala, pored porodične drame, postoje tri sporedna motiva koja su interesantna i aktuelna. “Dok se dešava taj kućni rat i haos, istovremeno se u nekom beogradskom pozorištu takođe dešava raspad, ludilo i haos, ludnica se zatvara zato što nema para da se izdržava, jer su neki drugi društveni i državni prioriteti, a detetu na ulici otimaju šerpu sa hranom neki gladni ljudi”, navela je Jelena Mijović.

Manojlović je zahvalio autorskom timu, a prvenstveno glumcima, isitičući da je pozorište, kako je govorio Piter Bruk, kolektivna umetnost.

Uloge igraju: Branimir Brstina, Nebojša Ilić, Anica Dobra, Amar Ćorović, Katarina Žutić, Sonja Kolačarić, Branislav Trifunović, Branislav Zeremski i Rade Nikolić.

Nebojša Ilić je primetio da su u tom komadu ljudi jedni drugima i dželati i žrtve, ali da pisac voli svoje likove.

“Oni stoje pred nama sa svim svojim manama i retkim vrlinama, traže alibi za svoje greške i ne pitaju se mnogo da li su sami krivi za nešto. To tako liči na stvarne ljude, danas i uvek. Na dubok, ali i na duhovit način sagledani su odnosi muža i žene, dva brata, roditelja i dece, kao i dejstva koje imaju jedni na druge”, rekao je Ilić.

Anica Dobra, koja je u čuvenoj predstavi Zvezdara teatra igrala dečaka Nevena, a sada Rajnu - nevestu njegovog dede (Brstina) sa kojim zajedno beži iz ludnice, istakla je da se u drami postavlja i pitanje ko je zapravo lud.

“Da li su to ovi takozvani normalni ili oni koji su bili u ludnici, pa se čak i zaštitili ludila i izašli napolje? To se ne zna, kao ni to kome je bolje a kome gore. Ili će najbolje proći oni koji će gledati ovu predstavu. Duško kaže: ko je normalan, taj nije normalan. Svi smo u tom loncu i ne znamo više ni da li je ludilo uzrok ili posledica. Važno je da ga živimo i možda je zapravo razlog zašto i danas još uvek funkcionišemo. Tako da svaka nam čast”, rekla je Anica Dobra.

Branimir Brstina je izjavio da je više puta igrao u Kovačevićevim komadima i da je svaki put doživljavao kao da je uloga pisana baš za onoga ko je igra.

“Tako je bilo i sada. Takva uloga izuzetno inspiriše na razmišljanje, na razgovor sa kolegama i rediteljem. Kada je približiš imaš utisak da je laka, jednostavna za rad, a kada je malo odmakneš od sebe, kada odmakne i proces, vidiš koliko je tu slojeva i dubine, traganja od strane pisca pre svega, pa onda i potrebe da mi tragamo, da rešimo ono što je on postavio kao enigmu i kao malu tajnu za rešavanje, a i neke male šifre za otključavanje tih tajni. Ko ih više otkrije taj ima šanse da pravi bolju predstavu. Mi smo se dosta trudili, veliku energiju smo uložili, a imali smo utisak, i autorska ekipa i glumci, da imamo posla sa rodom rođenim”, izjavio je Brstina, koji je direktor Ateljea 212.

Scenografiju za “Urnebesnu tragediju” kreirala je Vesna Popović, kostime Boris Čakširan, a izbor muzike potpisuju Marko Manojlović i Nebojša Ilić.

“Urnebesna tragedija” se, kao i većina drama Duška Kovačevića, dešava u ovdašnjoj vrlo prepoznatljivoj, ali naopačke izvrnutoj stvarnosti, u kojoj poigravanje komičnim paradoksima između privida i stvarnosti zaista prelazi u urnebesno.

Otac, odnosno deda, narodni heroj onog rata, ipak problematične prošlosti, posle godina provedenih u ludnici dolazi pravo sa sopstvene svadbe u posetu svojim naslednicima sa novom mladom, takođe pacijentkinjom ustanove za mentalno obolele. Kum novopečenih mladenaca je njihov doktor koji pokazuje više razumevanja za nenormalne nego za ove normalne. Naslednici, iako zvanično bez dijagnoze, već su, pritisnuti problemima i nerešenim porodičnim odnosima, istrošenih živaca i prilično napeti, nespremni za susret sa bolesnicima. Odjednom, ova naizgled uobičajena porodična priča u koju su uključeni otac, maćeha, njihov doktor, sinovi, snaje, i najmlađi potomak, 12-godišnji Neven, kroz komične, duhovite, apsurdne pa i tragične situacije, otvara pitanja porekla, generacijskog nasleđa, krivice i identiteta.

“To je komad u kojem niko nikog ne razume, pa ni sebe samog, u kome se ne zna ko je luđi, ovi dijagnostifikovano ludi i kao takvi hospitalizovani, ili ovi slobodni; komad koji se bavi i nama i stvarnošću u kojoj se ne zna gde počinju zidovi ustanove za mentalno obolele i da li su ludi unutra ili, zapravo, napolju. Ceo taj urnebesni haos gledamo očima dečaka Nevena koji pokušava da odgovori na pitanje: ‘Ko sam ja?’”, navedeno je u najavi predstave.

Prva repriza biće 12. novembra, a zatim 20 i 23. novembra, na sceni “Mira Trailović”.

*Foto: Atelje 212

(SEEcult.org)