Iskustvo poezije kao sredstva uosećavanja sveta

ISKUSTVO POEZIJE KAO SREDSTVA UOSEĆAVANJA SVETA

Piše: Nebojša Milenković

Čarls Simić: Gledaj dugo i netremice, prevod sa engleskog: Ivica Pavlović, Vesna i Draško Roganović, Arhipelag, Beograd 2013.

Postoji onaj divan trenutak kada shvatimo da je slika koju dugo gledamo postal deo nas, poput sećanja iz detinjstva ili sna koji smo nekada sanjali. Svet je zanimljiv kada ga gleda pažljivo oko. Čarls Simić

Poezija svakodnevice

Kada čitate eseje Čarlsa Simića, uz opasnost da ovo što ću reći bude shvaćeno kao kliše, neminovno dolazite do zaključka kako određene vrste mudrosti dolaze (tek) s godinama. S tim što se, u njegovom slučaju, ovo “godinama” nikako ne odnosi na puku biografsku činjenicu autorovog rođenja (Beograd, 1938) već, prevashodno, na godine čitalačkog i gledalačkog fokusiranja na različite ─ bilo pojavne ili pak one nevidljive, metafizičke ─ aspekte i dimenzije Simićevog umetničkog i životnog postojanja. Iza Čarlsa Simića, bilo da je u pitanju njegova poezija ili u ovom slučaju eseji, u svakom trenutku stoji i zrcali se čitava njegova (individualna) kultura.

I u slučaju knjige Gledaj dugo i netremice, kao i u njegovim prethodnim naslovima objavljenim takođe kod Arhipelaga (esejima u Alhemiji sitničarnice, 2008, te izboru iz poezije Iščekujući presudu iz 2010) Simić je najubedljiviji onda kada piše naizgled ni o čemu posebnom. Empatični, intelektualno i filozofski ubedljivi, Simićevi zapisi kroz sećanja i promišljanja svedoče o vanserijskoj empatičnosti u večitom pogonu otkrivanja i identifikovanja istinskih čuda koja, zapravo, uvek leže u autorovoj svakodnevici: Veče sam proveo slušajući petoricu predsedničkih kandidata kako nude izmišljena rešenja za zemlju koja ne postoji… Aktovi u muzeju odaju utisak kao da vole da ih gledaju i usamljeni muškarci i velike grupe ljudi. Čini se da se još više prse, da još niže spuštaju prste među noge. Samo čuvari, primećujem, ne dižu pogled, kao das u im te žene koje mi proždiremo pogledom supruge i ćerke… Moj život je stvaran koliko i tvoj… (Godina u fragmentima, str. 34–37).

Slučajna autobiografija

Gledaj dugo i netremice autobiografskaje knjiga koja otkriva sve one naizgled skrivene mehanizme kojima svet i vreme u kom živi posmatra jedan od najvećih živih pesnika današnjice: Ovakva kolekcija nasumičnih slika predstavlja neku vrstu slučajne autobiografije (str.21). Bilo da piše o svom ocu, majci, detinjstvu i odrastanju u ratnom Beogradu, nemačkim bombama koje su mu kao trogodišnjaku padale na glavu ili prizorima leševa obešenih o bandere i bačenim u jarak pored puta, iskustvu komunizma i njegovoj neučinkovitosti kada je u pitanju rešavanje realnih životnih problema, iskustvu življenja u Evropi, kuvanju i ležernoj atmosferi laganog flerta italijanskih restorana ili pak urbanoj svakodnevici američkih gradova Detroita i Njujorka (dramatičnim promenama i transformacijama koje ovi gradovi doživljavaju kroz XX i XXI vek, a čiji je Simić fokusirani svedok-očevidac), svakodnevici seoceta u Nju Hempširu gde pesnik danas živi, o vlastitim čitalačkim iskustvima, muzici koju voli da sluša ili filmovima čije je gledanje imalo uticaja na njegovo intelektualno i emotivno formiranje, blagotvornom dejstvu dosade, medijima i političkim sistemima i njihovim sredstvima i metodama manipulativnih moći čiji je cilj zastrašivanje običnog čoveka, krupnom kapitalu kao najagresivnijem neprijatelju društva znanja i ekonomske solidarnosti ili novom (američkom) pesimizmu kao određujućoj karakteristici života savremenog čoveka ─ u svakoj od ovih tema Čarls Simić legitimiše se kao istinski humanista i neko ko je uvek okrenut ka budućnosti.

Svestan kako naša celokupna intelektualna i emotivna prošlost u svakom trenutku živi zajedno sa nama, svojim jetkim humorom, ne retko s prizvukom melanholije, Simić se na prvi pogled pasivno prepušta glasovima (kako iz prošlosti tako i onim aktuelnim) koji se dozivaju, svim onim opsesivnim slikama (viđenim ili doživljenim) koje nas često proganjaju godinama… U svih pet poglavlja knjige (Zamke sećanja, Vlastita kinoteka, Zbogom spokoju, Zimski filozofi i Zašto i dalje pišem poeziju) bez straha od samorazotkrivanja Simić govori o sebi, ali nam, istovremeno, demonstrira i vlastitu poziciju istinskog javnog intelektualca ─ nekoga ko ima stav po različitim važnim pitanjima i koji, istovremeno, nema problem da taj stav artikuliše na način kojim isti postaje prihvatljiv ili bar prijemčiv pretpostavljenom dijaloškom Drugom. Na ovim esejima fokusiran, pažljiv i strastven čitalac može vežbati vlastitu sposobnost prepoznavanja (autoučitavanja) pošto nas Simić ni u jednom trenutku ne lišava vlastitih osećanja: nedoumica, strahova, nada, zabrinutosti, pesimizma, očaranosti, začuđenosti ili istinske fasciniranosti… Izvorišta ove proze, pošto se ovi tekstovi čitaju lako, u dahu, uvek se nalaze u svakodnevici kao sredstvu razumevanja sveta, odnosno preispitivanja i analiziranja njegovih temeljnih vrednosti i motivacija.

Javno dobro kao smisao i cilj politike

U vreme kad su izlazili u štampi pojedini eseji iz ove knjige ─ posebno oni u kojima se govori o potpunom izostanku osećaja za javno dobro, socijalnoj raslojenosti, vojnim intervencijama, egoizmu i političkoj neodgovornosti Stejt departmenta ─ izazvali su prilično burne reakcije u američkoj javnosti. Otuda je Simićeva knjiga i dragoceno geopoetičko i geopolitičko štivo za svakog ko želi da zaviri i razume naličje medijski fabrikovanog američkog raja ─ ali i savremenog sveta uopšte. Sveta kog odasvud zasipaju talasi novog pesimizma (Ne sećam se kada sam poslednji put čuo da je neko zaista optimističan u pogledu budućnosti ove zemlje, str.92), sveta čije je svakodnevno propadanje i regresiranje izazvano upravo izostankom empatije, solidarnosti i marginalizacijom znanja koju Simić simptomski prepoznaje u destimulisanju čitanja, odnosno aktuelnom procesu zatvaranja javnih biblioteka:

Opšte neznanje, koje se graniči s idiotizmom, naš je novi nacionalni cilj… Idealni građanin politički korumpirane države, kakva je sada naša država, jeste lakomisleni glupak koji ne razlikuje istinu i gluposti… Obrazovano, dobro obavešteno stanovništvo, kakvo je neophodno za istinski demokratsku državu, ne podnosi prevare i ne dozvoljava dag a za nos vuku mnogobrojne interesne grupe koje divljaju po ovoj zemlji. Većina naših političara ostali bi bez posla, kao i brbljivci koji se pretvaraju das u analitičari… Imamo posla sa veoma opasnim oblikom neznanja… (Doba neznanja, str.83–85)

Ne znam da li postoji nešto što obeshrabruje više od slike zatvorene biblioteke. (Zemlja bez biblioteka, str. 86–88)

Na ideološkoj ravni Čarls Simić bi verovatno mogao biti identifikovan kao novolevičar, pri tom itekako sklon praktičnom mišljenju: Averzija prema utopijskom mišljenju potiče iz mog odrastanja u komunističkoj Jugoslaviji. Slike Marksa, Staljina i maršala Tita visile su nad tablom u mojoj učionici, a njih trojica su samouvereno gledali u budućnost (str.151). Na po/etičkoj razini možda bi ga mogli prepoznati kao filozofa nesanice ─ negde na pola puta između Sioranovog (o kom u knjizi ispisuje jedan od briljantnijih eseja)pesimizma, svakako nešto vedrije provinijencije sa jedne, i prijemčivosti, jednostavnosti, mudre pronicljivosti i intelektualnog racionalizma jednog Česlava Miloša sa druge strane.

Poezija kao iskustvo slobode

Značajno mesto u knjizi posvećeno je i poeziji (Zašto i dalje pišem poeziju) ─ bilo da su u pitanju autopoetička razotkrivanja ili pak lucidna teoretisanja na temu  njenog mesta i statusa u savremenom svetu. Kao intelektualna praksa poezija je okrenuta slobodnom čoveku, sklonom uosećavanju i istinskoj ljudskoj solidarnosti: Pesma je kao devojka na žurki koja se sa svima ljubi? Ne, pesma je kao tajna koju dele ljudi koji se nikada nisu ni upoznali (str.158). Kao takva, Poezija predstavlja jedan od poslednjih primera neutilitarnog, slobodnog mišljenja: Republikanci, pogotovo, žive u stalnoj brizi da neko iz sveta umetnosti ne potkopava religijske i porodične vrednosti naše zemlje. Sumnjičavi su prema pesnicima jer misled a su subverzivni, slobodni mislioci, seksualni manijaci i drogeraši (str.160). Nesnalaženje savremene kulture, koja još uvek ne nalazi adekvatan način pariranja ideološkim i tehnološkim izazovima i promenama današnjice, po Simiću uzrokovano je upravo manjkom (nedostatkom ili potpunim izostankom)  poezije: … Rekao bih da u Americi nema ničeg što više uliva nadu, niti ičeg zanimljivijeg, od njene poezije (str.162).

Umesto preporuke

Pisani u susret danu kada, zbog brige za vlastito duševno zdravlje, njihov autor sebe više neće moći da natera da čita novine i gleda televiziju, Simićeve eseje treba posmatrati i doživeti kao šansu za sticanje dubljih spoznaja i uvida u različite oblike ispoljavanja i manifestovanja svakodnevice ─ kao neprekidne i često nerazlučive uzročno/posledične kopče između prošlosti, onoga što živimo danas i pretpostavljene budućnosti. Zbog navedenog,  knjigu Gledaj dugo i netremice prvenstveno preporučujem ljudima od (demokratske) culture: introspektivnim, osetljivim i empatičnim čitaocima, intelektualno radoznalim i u svakom pogledu zainteresovanim  za to: ko smo, gde smo (odakle dolazimo) i kuda idemo…

Pošto je ova vrsta knjiga u našoj kulturi prilično retka ona, bez sumnje, služi na čast  njenom izdavaču. O autoru da i ne govorimo!

Čarls Simić (Beograd, 1938), američki pesnik i esejista srpskog porekla. Jedan je od najznačajnijih savremenih svetskih pesnika i esejista. Najvažnije knjige pesama: Raščinjavajući tišinu (1971), Povratak mestu osvetljenom čašom mleka (1974), Haronova kosmologija (1977), Klasične igre iz balske dvorane (1980), Oštrine (1982), Beskrajna tuga (1986), Svet se ne završava (1989), Knjiga bogova i đavola (1990), Hotel Nesanica (1992), Venčanje u paklu (1994), Šetnja sa crnom mačkom (1996), Jackstraws (1999), Noćni izlet (2001), Moja nema pratnja (2005), Ta sitnica (2008), Majstor prerušavanja (2010). Najznačajnije knjige eseja: Alhemija sitničarnice (1993, 2008), Nezaposleni vidovnjak (1999), Metafizičar u mraku (2003).

Najvažnije nagrade: Nagrada Makarturove fondacije, Pulicerova nagrada, Nagrada “Edgar Alan Po”, Nagrada Američke akademije, Međunarodna Grifinova nagrada za poeziju, Nagrada “Valas Stivens”, Nagrada Poeta Laureatus Kongresne biblioteke u Vašingtonu, Nagrada Srpskog PEN centra za prevođenje srpske književnosti, Medalja “Robert Frost” za životno delo u poeziji, Nagrada Vilček za umetnost i humanistiku.

Na engleski jezik preveo je knjige pesama Vaska Pope, Ivana V. Lalića, Ljubomira Simovića, Milorada Pavića, Branka Miljkovića, Novice Tadića, Radmile Lazić, kao i tri antologije moderne srpske poezije.

Stalni je kritičar New York Review of books. Predavao je književnost na Univerzitetu Nju Hempšir. Živi u Stafordu, Nju Hempšir.

U izdanju Arhipelaga objavljeni su knjiga eseja Čarlsa Simića Alhemija sitničarnice (2008) i knjiga izabranih i novih pesama Iščekujući presudu (2010).

- Biografija Čarlsa Simića preuzeta sa oficijelnog sajta IP Arhipelag.

*Tekst je preuzet sa bloga Nebojše Milenkovića, uz dopuštenje autora