U slavu crvene borbe
Predstava “Nije to crvena, to je krv!', u režiji Bojana Đorđeva, nastala kao istraživanje mogućnosti prevođenja jugoslovenske komunističke, revolucionarne i partizanske poezije u izvedbeni gest, premijerno je izvedena 1. novembra u krcatom Centru za kulturnu dekontaminaciju u Beogradu, u produkciji Teorije koja Hoda.
Nova predstava Đorđeva, u kojoj igraju Miloš Đurović, hrvatski glumac Stipe Kostanić i Ana Mandić, uspostavlja veze između revolucionarne poezije i performansa kao umetničke prakse koja je vezana za trenutak izvedbe, večito sadašnje vreme.
Spojeni sa publikom u scenskom prostoru koji je osmislio vizuelni umetnik Siniša Ilić, izvođači izgovaraju stihove Vaska Pope, Karela Destovnika Kajuha, Otona Župančiča i drugih autora, dočaravajući strahote borbe, požrtvovanost i hrabrost, te revolucionarni zanos po osvajanju slobode i veru u kreiranje boljeg sveta.
Publika i sama učestvuje na kraju u kolektivnom izvođenju stihova iz pesme “Crvena” Koste Abraševića (Crvena je krvca što kipi u nama / Crvena je munja što oblak prolama / Crveno je nebo kad se zorom smije / Crven nam je barjak, što se gordo vije / Crvena je mržnja u našim grudima / Pa i gnev je crven što nas obuzima. O, tirani, čujte – ne treba vam kriti / I osveta naša crvena će biti).
Zadatak troje izvođača je potraga za utelovljenjem i društvenom situacijom partizanske poezije koja danas, prema navodima Đorđeva, uprkos predrasudama i klišeima o soc-realizmu, propagandi i antikomunističkom nipodaštavanju, ostaje snažan umetnički izraz, neraskidivo vezan uz revolucionarne i avangardne ideje kreiranja novog, boljeg sveta.
Nematerijalna, namenjena izvedbi – koja ne postoji bez društvenog i kolektivnog trenutka – jugoslovenska revolucionarna poezija nastala je u Narodnooslobodilačkoj borbi, u gerilskim uslovima ratovanja, i to kao jedan od brojnih umetničkih oblika (grafike, stripovi, predstave, pa čak i koreografije, kao ravnopravni oblik borbe). Poezija je bila pogodna za gerilske uslove, jer se lako zapisuje i distribuira: nije potrebno ništa osim jasne vizije novog sveta i kristalisanja, prevođenja jezika u ritam, u vreme. Stihovi beleže muke i borbe, ali i postaju planovi novog sveta, podstrek da se uvek ide dalje, da se iz nemogućeg stvara moguće, iz kapitulirane i okupirane zemlje – slobodna.
Rame uz rame kao partizani bore se avangardni umetnici i narod, koji se uz pisanje poezije opismenjuje. Ta činjenica, kako je naveo Đorđev, partizansku poeziju zauvek i pozicionira izvan uskih rasprava o autonomiji ili političnosti umetnosti. Pesnici svojim stihovima samorefleksivno i precizno pozicioniraju umetnost u područje borbe. Ona nije zamena za borbu ili zamena za politiku, niti služi nekoj ideji, već je njen neodvojivi deo, naveo je Đorđev povodom svoje nove predstave za koju je scenski pokret osmislila Selma Banich.
Osim jugoslovenske revolucionarne poezije, crvenu nit predstave i bavljenja partizanskom umetnošću čini i studija Miklavža Komelja “Kako misliti partizansko umetnost”.
Naziv predstave je parafraza odgovora Žan-Lika Godara na konstataciju novinara Cahiers du cinema da u njegovom filmu “Pierrot le fou” ima dosta krvi. Godar je lakonski odgovorio: “Ne krvi, nego crvene”. Za potrebu naslova predstave preuzeta je parafraza “Nije to crvena, to je krv!” iz istoimenog teksta/razgovora Ane Vujanović sa Marinom Gržinić o njenoj video umetnosti iz časopisa TkH, kao repolitizacija stava autora koji se sistematski bavio pitanjem что делать? u filmskoj umetnosti.
Naslov ne referiše najtačnije na odnos umetnosti i borbe, jer partizanska poezija – uslovno rečeno “crvena”, nastaje uz borbu – uslovno rečeno “krv” – i kao borba, a ne umesto borbe.
Prema navodima autora, naslov bi se mogao precizirati dodavenjem trećeg elementa, recimo: “To je ili crvena, ili krv, ali je svakako komunizam”.
Predstava je nastala u koprodukciji TkH sa CZKD-om, uz finansijsku podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije, Program “Kultura” Evropske unije kroz projekat “Create to Connect”, te Hartefakt fonda.
Prve reprize su 2. i 3. novembra u CZKD-u, a cena karte je 250 dinara.
(SEEcult.org)
