Retrospektiva Ilije Šoškića u MSUV i MSUB

Muzej savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) i Muzej savremene umetnosti Vojvodine (MSUV) u Novom Sadu organizuju retrospektivnu izložbu Ilije Šoškića koja kroz dve istovremene postavke prvi put u regionu predstavlja sveobuhvatan pregled opusa tog jugoslovenskog umetnika, jednog od prvih aktera novih umetničkih praksi na ovim prostorima, bivšeg sportiste, šezdesetosmaša, radikalnog levičara, avangardiste, gerilca i metafizičara doslednog principu da je umetnik – umetnost.

Izložba “Akcione forme”, koja će 12. oktobra biti otvorena u MSUV, a 13. oktobra u MSUB, a rezultat je saradnje dva muzeja i kustosa Nebojše Milenkovića i Zorana Erića, prva je retrospektiva Šoškića na prostoru bivše Jugoslavije i druga u njegovoj više od pet decenija dugoj karijeri, koju je velikim delom ostvario u Italiji.

Fokus izložbe u MSUV-u je na prvom delu Šoškićevog opusa -  radovima sa telom i njegovom ideološki osvešćenom delovanju u javnoj sferi - ranim performansima, akcijama i živim slikama (tableau vivant) koje je realizovao tokom burne prve polovine 70-ih u Italiji, ali i tokom čestih nastupa u beogradskom Studentskom kulturnom centru. U MSUB-u će akcenat biti na radovima koji su proizvod Šoškićevog interesovanja za matematičke aksiome i probleme, kao i za filozofske postulate, čijem se istraživanju posvetio tokom 80-ih, nakon napuštanja radikalne, gerilske umetnosti.

Iako svojevremeno u epicentru svetskih umetničkih dešavanja, Šoškić je na ovim prostorima i dalje nedovoljno poznat, čak i u stručnoj javnosti, dok s druge strane “postoji Ilija kao mit”, istakao je 27. septembra na konferenciji za novinare u MSUB Nebojša Milenković. Upravo ta mitska dimenzija Šoškića je u fokusu novosadskog dela izložbe, dok je beogradski segment usredsređen na čoveka, umetnika.

Retrospektiva Šoškića, prva zajednička izložba MSUV-a i MSUB-a realizovana na osnovu Protokola o saradnji, odražava višestruka identitetska obeležja tog umetnika, posebno akcentujući one njegove aktivnosti koje su, u krajnjem ishodu, dovele do ostvarenja avangardističkog ideala da umetnik sâm postaje umetnost. Ta faza je doživela kulminaciju u najradikalnijem i najpoznatijem Šoškićevom radu “Maksimalna energija – minimalno vrijeme” (1975), performativnim gestom revolverskog pucnja u zid rimske galerije Atiko (L’Attico), koja u tom trenutku bila epicentar svetske avangarde. Antipod tom činu bilo je višegodišnje Šoškićevo uzdržavanje od umetnosti i potpuna posvećenost motociklizmu, koja otelovljuje još jedan od ključnih principa Šoškićeve umetničke i životne filozofije - princip neprekidnog kretanja i nomadizma u svakom smislu.

Ilija Šoškić, Maksimalna energija - minimalno vremen, 1975. Kolekcija MSUB

Podsećajući da je Šoškić u umetnost ušao kao jugoslovenski olimpijski reprezentativac i državni prvak u bacanju kladiva (1962), te da čak još uvek drži cnogorski rekord u toj atletskoj disciplini, Milenković je istakao da je bio i “učesnik beogradske klime ‘68, kada napušta sportsku karijeru, okreće se umetnosti, upisuje na beogradsku Akademiju, počinje da se druži u SKC-u sa Marinom Abramović, Nešom Paripovićem, Rašom Todosijevićem... Postaje radikalni levičar, a 1969. godine, nakon zabrane dve izložbe, napušta zemlju”. Najpre odlazi u Pariz, kao centar studentske pobune, a onda u Bolonju, rodni grad Paola Pazolinija koji je bio veoma bitan za njega kao umetnika, kao uostalom i čitava klima u Italiji u tom periodu, mapiranom ubistvima Paola Pazolinija (1975). ideologa čitave generacije mladih levičara, i premijera Alda Mora, koga su 1978. ubile Crvene brigade.

Prema rečima Erića, Šoškić nije slučajno, napustivši Jugoslaviju nakon razočaranja “Crvenim univerzitetom” u Beogradu i povratkom starog sistema koji je želeo da menja, krenuo najpre u Pariz kao centar studentske pobune. U Bolonji, gde je živeo od 1969. do 1972. godine i prelaska u Rim, našao je istomišljenike, koji su bitan kontekst za njegovo intelektualno i umetničko sazrevanje. Takodje, važna je ideja borbe umetnosti protiv sistema koju je crpeo iz arte povera, te transavangarda.

Čuvenim performativnim izvođenjem pucnja u rimskoj galeriji Atiko, kako je istakao Milenković, Šoškić 1975. godine ulazi u sam centar svetske avangarde - za njegovu umetnost počinju da se interesuju galeristi, kolekcionari… Ali, na tu mogućnost da se proslavi, Šoškić odgovara povlačenjem i hermetizmom, proglašavajući uzdržavanje od umetnosti svojom jedinom umetničkom delatnošću.

Ilija Šoškić, Koegzistencija, 1975, fotografija: Nebojša Čanković

Drugi značajan momenat bila je 1978. godina, kada je shvatio da se protiv kapitalizma treba boriti novim sredstva, a nalazi ih u motociklizmu. “Seda na motor i na 4-5 dana napušta Italiju, boraveći u Holandiji, Francuskoj, Nemačkoj, vraćajući se u Jugoslaviju”, rekao je Milenković, opisujući Šoškića kao svojevrsni relikt jugoslovenske države i njene kulture.

“Šoškić je Jugosloven. Paralelno je delovao u različitim kulturama (evropskoj, italijanskoj, jugoslovenskoj, crnogorskoj, hrvatskoj, srpskoj). Jeste Crnogorac - predstavljao je Crnu Goru i na Bijenalu u Veneciji, ali ima posebno shvatanje crnogorske kulture”, rekao je Milenković.

Najveći deo “jugoslovenskog” vremena Šoškić je proveo u Hrvatskoj. Trenutno je u Splitu, gde je proletos doživeo tešku saobraćajnu nesreću, a iako u poodmaklim godinam, u Srbiju sada dolazi autom. U toku je i Šoškićev projekat “Traženje kuće za umetnika”, a prema recima Milenkovića, u opciji su dva grada. Umetnik će ih otkriti na otvaranju izložbe u Novom Sadu.

Za Šoškića, kako je naglasio Milenković, ne postoje trajne, zauvek osvojene pozicije ni u umetnosti, ni u društvu. Tako je i svoje radikalne akcije napustio i okrenuo se 80-ih prirodi, što je u fokusu beogradskog dela retrospektive.

Prema rečima Erića, taj ključni prelomni period u Šoškićevom stvaralaštvu, kada je odustao od iluzija i dotadašnje radikalne pozicije trebalo da prenese u nove identitetske okvire, obeležen je okretanjem ka filozofiji, otkrivanjem matematike, meta-matematike, metafizike…

Akcenat u MSUB-u će biti na konceptualnim celinama SATOR, Trap / Traphos i Paralele, kao i na pojedinačnim radovima svedenih, ali i kompleksnih geometrijskih formi. Ti radovi proizvod su Šoškićevog interesovanja za matematičke aksiome i probleme, kao i za filozofske postulate, čijem istraživanju se posvećuje tokom 80-ih.

Ilija Šoškić, Stella nautica (Nautička zvezda), 1988. Fotografija: Saša Reljić, Kolekcija MSUB

Krećući se između matematike, filozofije i mitologije, Šoškić na specifičan način promišlja odnos čoveka prema prirodi, što čini i posebnu nit koja se provlači kroz niz radova (Korota i suša, Zigota, Krug kvadrat, itd.). Odstupajući od umetnosti kao “velike istorije”, u tom periodu stvaralaštva, kako je rekao Erić, Šoškić pokušava da pronađe sopstvene “male niše” za formulisanje drugačije umetničke pozicije. Iskustva živih slika i performansa počinje da upisuje u prostorne ambijente i instalacije koje nakon umetnikovih akcija ostaju kao artefakti.

Idejna postavka tih celina prati sâm proces umetnikovog razmišljanja – počev od skica, polazišta za radove sa umetnikovim tekstualnim objašnjenjima, preko foto-dokumentacije akcija i performansa, pa sve do realizovanih objekata i instalacija.

Kroz dijalog dva segmenta retrospektive, koja nije hronološki podeljena, već prati konceptualne celine u Šoškićevom radu, kustosi su izveli i sintagmu za naziv izložbe – “Akcione forme”. Polazište je u terminu čuvenog kritičara Marija Diakona “Forma u akciji” iz kojeg je izvedena višeznačenjska kovanica koja u mogućem nivou čitanja spaja dve ključne reči segmenata izložbe u Novom Sadu – akcija i Beogradu – forma.

Akcija je tako sinonim za period boravka u Rimu, a forma za prelazak na novi sistem njenog promišljanja, zasnovan na umetničkoj filozofskoj zamisli pretočenja ideje u umetničko delo.

Kustosi izložbe i direktori MSUV Radovan Jokić i MSUB Slobodan Nakarada

Prema navodima kustosa, Šoškić je ostao ono što je bio i na početku svoje karijere – radikalni (neo)avangardista, gerilac, ali i umetnik metafizičar koji, iako ne uspeva da promeni društvo, svojim radom i angažmanom pomera granice percepcije umetnosti ne samo kao prostora političke borbe, nego i kao filozofskog promišljanja smisla kao preduslova za društveni i umetnički opstanak.

Na retrospektivi će se naći i radovi koji su otkupljeni za kolekcije MSUB-a i MSUV-a, ali će, recimo “Zigota” iz zbirke MSUV-a biti predstavljen u MSUB-u, dok će čuveni pucanj u rimskoj galeriji Atiko, deo zbirke beogradskog MSU, moći da vidi publika u Novom Sadu.

Većinu ikoničkih Šoškićevih radova MSUB je za ovu priliku rekonstruisao, a publika će videti i snimak prvog performansa koji je izveo u tom muzeju 1968.

Prema rečima Milenkovića, on je pokušao da “rekonstruiše ono što ne postoji, jer većina radova iz italijanskog perioda nije dokumentovana, niti umetnik ima o njima dokumentaciju”.

Kako kaže sam Šoškić, nije radio umetnost za dokumentovanje, nego za memoriju. U tom smislu je i na motor stavljao samo ono što može da stane, a ostalo je trebalo da ostane u memoriji, dodao je Milenković.

“Uspeli da rekonstruišemo i ono što ne postoji”, istakao je Milenković.

Ilija Šoškić, Bonsai, 1995. Fotografija: Saša Gajin

Budući da je za Šoškića, uz stvaranje umetničkih radova, podjednako bilo važno i njegovo umetničko mišljenje o umetnosti, i u okviru retrospektive “Akcione forme” održaće jedno predavanje.

Rođen u Dečanima 1935. godine, Šoškić je Umetničku školu završio u Herceg Novom, a studirao je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu i na Umetničkoj akademiji u Bolonji (Accademia di belle arti). Svetsku afirmaciju stekao saradnjom sa legendarnom rimskom galerijom Atiko, gde je izlagao zajedno sa Janisom Kunelisom, Luiđijem Ontanijem, Mikelanđelom Pistoletom… O njemu su pisali poznati kritičari poput Emilija Vile, Akila Bonita Olive, Marija Diakona… Izlagao je na najznačajnijim međunarodnim i jugoslovenskim umetničkim manifestacijama (Bijenale u Veneciji, Trigon, Jugoslovenska dokumenta, Aprilski susreti…). Kao predavač je gostovao na najznačajnijim evropskim umetničkim akademijama (Diseldorf, Rim…).

Retrospektiva Šoškića prva je zajednička izložba MSUB i MSUV, čiji su direktori Slobodan Nakarada i Radovan Jokić izrazili nadu da je samo početak uspešne saradnje formalizovane potpisivanjem sporazuma.

Nakarada je rekao da je saradnja muzeja veoma važna i zbog rešavanja brojnih nagomilanih problema, koji su pobrojani i u maju na sastanku direktora muzejskih ustanova u MSUB-u.

Prema njegovim rečima, neophodne su sistemske promene, uključujući neophodnost novog načina komunicranja između centralnih institucija i muzeja. “Ministarstva moraju da se ponašaju kao institucije koje su servisi, a ne kao nalogodavci, i to metodologijom koja obezbeđuje adekvatna sredstva”, rekao je Nakarada.

I Jokić je izrazio zadovoljstvo zbog saradnje sa MSUB-om, dodajući da ima pozitivna očekivanja u pogledu njenog nastavka, jer dve vodeće ustanove mogu mnogo više zajedno, nego svaka za sebe.

Retrospektivna izložba Šoškića u MSUB-u i MSUV-u biće otvorena do 24. decembra.

*Naslovna fotografija: Ilija Šoškić, Ikarus (Vrabac na ramenu), 1973, foto dokumentacija: Arhiv Šoškić

(SEEcult.org)