• Search form

28.12.2018 | 16:22

Karanović: Filmovi su kao ljudi, lepo je kada su živi

Karanović: Filmovi su kao ljudi, lepo je kada su živi

Jedan od najznačajnijih reditelja srpske i jugoslovenske kinematografije Srđan Karanović, autor filmova “Petrijin venac” i “Miris poljskog cveća”, koji su digitalno restaurisani u okviru projekta Vip Kinoteka, smatra da je to dokaz da neko brine o nečemu što je nekada davno radio, a posebno mu prija što je stekao utisak da njegovi filmovi i dalje žive i da ih ljudi još uvek primaju onako kako ja to nekada želeo.

“Naravno da mi mnogo znači i predstavlja čast što su zasad dva moja filma među onima koji su digitalno restaurirani. To je dokaz da neko brine o nečemu što sam nekada davno radio, uz pomoć svojih saradnika, od kojih mnogih nažalost više nema. Još više mi prija što sam na projekciji ‘Petrijinog venca’ stekao utisak da taj film još uvek živi, da ga ljudi još uvek primaju onako kako sam ja to nekada želeo. To je lepo kada skoro 40 godina prođe, a film i dalje živi. Filmovi su kao ljudi, često vrlo brzo umiru. Neki filmovi koji su jako popularni u trenutku kad se pojave ili kad im se razni dive, posle izvesnog broja godina kad ih gledate ponovo - ne žive, čini vam se besmislenim to što ste ih nekada voleli”, naveo je Karanović u intervjuu za zimski dvobroj časopisa Kinoteka.

Jugoslovenska kinoteka, prema mišljenju Karanovića, treba da nastavi taj projekat.

“Mislim da je to jedna od njenih delatnosti zbog kojih upravo i postoji. Radujem se što će se i drugi filmovi, ne samo moji, pojaviti u toj seriji”, naveo je Karanović povodom projekta Vip Kinoteka, u okviru kojeg su digitalno restaurisani i filmovi Gorana Markovića "Nacionalna klasa" i "Specijalno vaspitanje", te “Varljivo leto ‘68Gorana Paskaljevića, “Lepota porokaŽivka Nikolića (1941-2001), “Maratonci trče počasni krug” i “Ko to tamo pevaSlobodana Šijana i “Kad budem mrtav i beoŽivojina Pavlovića..
 
Navodeći da svoje filmove, po završetku, nikada ne gleda više od deset minuta ponovo, Karanović je i na premijernim projekcijama svojih digitalno restaurisanih bisera bio samo na početku - da bi video da li je ton kako treba i kakva je kopija, i na kraju – da bi video reakciju publike.

“Ne mogu da izdržim da gledam svoje filmove, nerviraju me jer u njima vidim samo greške, pre svega svoje. Mnogi reditelji su takvi, možda to ne priznaju, ali retki su oni koji uživaju da gledaju svoje filmove ponovo. Gledam ono što moram. I sada sam pomagao u restauraciji, u izboru boja, koliko sam znao i mogao, od scene do scene. Ali to ide brzo, gledaju se samo delići, a da sednem i da uz kafu ili vino i cigaretu gledam svoj film - to ne. Gledam ga toliko mnogo puta dok ga radim, da mi se stvarno smuči. I drugo, šta vredi da ga gledam sada kad ne mogu ništa da pomognem. Gotovo je. Taknuto-maknuto. On je pravljen za druge, nije pravljen za mene”, naveo je Karanović.
 
Prema njegovim rečima, reakcije publike nakon projekcije “Petrijinog venca” vrlo su mu prijale i radovale ga, mada mu, kako je dodao, nije jasno “kako ljudi mogu da uopšte gledaju te stare filmove kada se svaki čas prikazuju na televizijama, na raznim kanalima, istina sa kopija u raznim stanjima”.

“Drago mi je što neki ljudi dolaze da to gledaju možda četvrti, peti put. Nema većeg komplimenta za filmskog autora nego kad mu ljudi gledaju film ponovo. Znači da se ne gleda više samo siže, ljubavna priča ili ko je ubica, nego se prima kompletan doživljaj stvoren filmskim sredstvima”, dodao je Karanović.
 
Navodeći za “Miris poljskog cveća” da mu je jedan od njegovih najdražih filmova, mada se “na njemu namučio kao Hristos”, Karanović je rekao da je, osim toga što je bio komplikovan za realizaciju, i on sam bio vrlo ambiciozan, pa su njegove ideje možda prevazilazile objektivne mogućnosti budžeta i produkcije.

“S druge strane, taj film je bio vrlo eksperimentalan i, možda zvuči neskromno, i dan danas hrabar u estetskom smislu. Ta kombinacija glumaca i naturščika, taj čudni svet koji oni zajedno stvaraju i po kome se razlikuju i po kome su slični kao ljudi, jeste nešto što je jako zanimljivo. Naravno, danas ni taj film ne mogu da gledam ceo, neke stvari bih uradio drugačije, neki moji postupci mi se ne sviđaju, ali sam apsolutno zadivljen energijom, mojom i moje ekipe, s kojom je taj film urađen i koja izbija iz njega. Taj film je jedno malo čudo”, rekao je Karanović, dodajući da mu je “Miris poljskog cveća” drag, između ostalog, i zbog toga što je dobio nagradu FIPRESCI u Kanu, što je tada bilo potpuno čudo, neočekivano i za njega i za jugoslovensku kinematografiju.
 
Karanović je istakao značaj Jugoslovenske kinoteke za filmsku i uopšte kulturu u Srbiji, ocenivši da bi trebalo snažnije da se promovišu njeni sadržaji.

“Ogromna je ponuda vizuelnih sadržaja na svim mogućim medijima. U mojoj mladosti, kada sam počinjao da snimam profesionalno, bio je dogovor da televizija ne sme da prikazuje više od dva filma nedeljno, a vikendima uopšte ne, da bi publika išla u bioskop. Sada postoji sloboda i demokratija i ne mogu da izbrojim kanale koje poseduje svako u svojoj kući. Dnevno se i u najjeftinijem paketu izvrti najmanej 50 filmova. U toj konkurenciji je Kinoteka sitan igrač. Međutim, vrlo značajan, ako ne i najznačajniji igrač. Mislim da je Kinoteka neophodna za filmsku i uopšte kulturu Srbije. Jedino što nedostaje je agresivnije promovisanje njenih sadržaja. Svaki film koji Kinoteka prikaže je čudo, to su filmovi koji nisu slučajno tu, imaju neki značaj, svetski ili lokalni. Ako se to ne najavi kao čudo, a publika voli da gleda čuda, to će proći samo kao jedan od hiljade sadržaja koji se okolo prikazuju. Za tu propagandu treba sredstava i znanja, ali mislim da bi dovela više publike. Uz minimalni stepen popularnog obrazovanja publika bi mogla da zna šta gleda i kako da gleda. Na primer, nemi film -  da ne gleda isto kao film u Delta bioskopu koji nema zvuk i boju, nego kao svojevrsnu autohtonu umetnost. Ako se to objasni, to bi bilo bolje i bilo bi više publike. Moj otac se bavio tom vrstom obrazovanja mladih i nastojao da se u srednje škole uvede predmet film i televizija, kao što se uče istorija umetnosti, književnost ili muzika, ali to nije uspelo”, naveo je Karanović, koji je detaljno opisao u intervjuu i kako se sa ocem Milenkom Karanovićem – prvim direktorom Jugoslovenske kinoteke, “inficirao” filmom još kao dečak.

“Značaja mog oca i toga što se Kinoteka ovde uopšte pojavila više sam možda svestan danas nego što sam bio nekada. Bio sam klinja od pet-šest godina dok je on radio u Kinoteci. Pamtim je kao divno, čarobno mesto. Moj otac je uvek govorio da sam se tada ‘inficirao’ filmom. Često me je popodne vodio u Muzej u Kosovskoj, puštao me je na projekcije filmova za moj uzrast. Gledao sam Maksa Seneta, Čaplina, filmove s mačevanjem, ‘U znaku Zoroa’, ‘Šeikov sin’. Šetkao sam se po Muzeju, na gornjem spratu i oko sale bio je izložbeni prostor. Čak me je ekipa ‘Filmskih novosti’ snimila, statirao sam kao klinac koji ide okolo i razgleda eksponate. Taj kadar postoji u Arhivu kinoteke. Pokazivali su mi one igračke, stroboskope, praksinoskope. Sve to je za mene bilo uživanje, svet iz bajke. Zato sam se valjda inficirao. Tokom odrastanja otac se trudio da me obrazuje na više načina, vodio me je po slikarskim ateljeima, stimulisao da pišem. U školi sam glumio u dramskoj sekciji. Sa 14 godina snimio sam prvi amaterski film, u takozavnom Domu pionira. Onda sam prešao u Kino klub Beograd. Tada, u vreme mog, kako ja kažem, filmskog puberteta, odlazio sam u Kinoteku kao kobajagi odrastao čovek, samostalno. Kupovao sam karte i gledao sva moguća klasična dela svetskog filma. Tu sam se definitivno zarazio filmom i odlučio da mu se potpuno posvetim, mada su moji roditelji bili protiv, govoreći da je to nesiguran posao. Ali ja sam bio tvrdoglav”, naveo je Karanović.

(SEEcult.org)

Video
02.12.2024 | 22:06

VOĐENJE: Ana Knežević - Geometrija praznine

Nema umetnosti bez eksperimenta, stav je umetnice Ane Knežević, koji je dokazala na delu izložbom "Geometrija praznine" u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je katalog nedavno objavljen, a jedan od predstavljenih r