Preminuo Dušan Džamonja
Istaknuti hrvatski vajar i akademik Dušan Džamonja, čija je retrospektiva bila krajem 2008. u Zagrebu, povodom pola veka umetničkog rada, preminuo je 14. januara u 81. godini, a izraze saučešća njegovoj porodici uputili su i najviši hrvatski zvaničnici. Rođen 31. januara 1928. godine u Strumici u Makedoniji, Džamonja je cele prošle godine obeležavao 80. rođendan, a povodom retrospektive u Muzeju za umjetnost i obrt (MUO), koja je bila otvorena u oktobru i novembru, poklonio je Zagrebu oko 300 dela.
Istaknuti hrvatski vajar i akademik Dušan Džamonja, čija je retrospektiva bila krajem 2008. u Zagrebu, povodom pola veka umetničkog rada, preminuo je 14. januara u 81. godini, a izraze saučešća njegovoj porodici uputili su i najviši hrvatski zvaničnici.
Rođen 31. januara 1928. godine u Strumici u Makedoniji, Džamonja je cele prošle godine obeležavao 80. rođendan, a povodom retrospektive u Muzeju za umjetnost i obrt (MUO), koja je bila otvorena u oktobru i novembru, poklonio je Zagrebu oko 300 dela.
Telegrame saučešća povodom smrti Džamonje uputili su hrvatski predsednik Stjepan Mesić, predsednik Sabora Luka Bebić, premijer Ivo Sanader, ministar kulture Božo Biškupić, gradonačelnik Zagreba Milan Bandić i drugi, prenela je HRT.
Mesić je istakao da je Džamonjino impresivno delo dalo predstavljalo nemerljiv doprinos hrvatskoj kulturi i njenom ugledu u svetu, dok je Biškupić naveo da je Džamonja bio jedan od najvećih hrvatskih umetnika, klasik moderne avangardne hrvatske i svetske umetnosti.
Džamonja je studirao na Akademiji likovnih umetnosti u Zagrebu 40-ih godina, a živeo i radio u Briselu, Vrsaru i Zagrebu.
Opisivan je kao apstraktni ekspresionista koji se bavi stvarnošću, ne obazirući se pritom na njenu pojavnost.
Njegovi osnovni materijali bili su bronza, gvožđe, čelik i aluminijum, od kojih je kreirao monumentalne skulpture koje su izlagane na gradskim trgovima i urbanim celinama širom Europe (Place de Vendome u Parizu, Praca de Commercio u Lisabonu, ispred Palate pravde u Biselu i u londonskom Regent´s Parku).
Džamonja je postao posebno poznat po skulpturama u obliku jaja - "ritmičkim varijacijama bez završetka" i "monoelementima koji se ponavljaju stvarajući različite kombinacije", za koje je inspiraciju pronašao u muzici.
Poslednjih godina bavio se i arhitekturom, a između ostalog, učetsvovao je na konkursu za zagrebački aerodrom, te za riječku džamiju.
Govorio je da je danas u modi arhitektura koju nazivaju skulpturom, a da on radi skulpturu kao arhitekturu, ostajući skulptor od početka do kraja.
Prvim samostalnim izložbama 1954. u Zagrebu i Beogradu, Džamonja je predstavio radove kojima je učinjen radikalan otklon od prevladujućeg ideološki obojenog akademizma, odnosno socrealizma.
Kako je naveo u katalogu retrospektive u MUO Miroslav Gašparović,
Džamonjine skulpture nastale sredinom 50-ih - “Metalac” i “Torzo II” radikalne su, monolitne sinteze rešenja vajarskih zadataka, lišene svega suvišnog.., a takav pristup klasičnom socrealističkom motivu metalskog radnika nosio je u sebi elemente linije začete Brankusijem, koju su početkom 50-ih godina 20. veka u najvećoj meri reprezentovala vrhunska ostvarenja Henrija Mura (Henry Moore).
Hvaljen i uzdizan, ali i osporavan kao "režimski umetnik", Džamonja je, prema navodima Gašparovića, predstavljao u svakom slučaju izuzetnu umetničku osobnost, koja je na autentičan način aktivno oblikovala i obeležila svoje vreme.
Džamonja je još početkom 80-ih predstavio predlog svoje donacije Zagrebu, a tada je još napisao da se nada da će se ta zbirka
stalno dopunjavati i u budućnosti obogaćivati njegovim radovima. Bio je uverene da njegova najznačajnija ostvarenja treba da ostanu u sredini i u gradu u kojem je živeo, učio i radio.
Džamonja je pripadao generaciji umetnika stasalih u ratnom i posleratnom periodu, čija su različita umetnička polazišta, zbog kojih ih nije moguće svrstati u jedinstvenu ideološku ili umetnički srodnu grupaciju, počivala prvenstveno na razlozima umetničke, a ne ideološke, političke ili nacionalne prirode. U tadašnjim prilikama ti su stavovi doživljavani radikalnim, a neretko i neprijateljskim, dobrim delom i zato što im je uporište bilo u tada savremenim zbivanjima na evropskoj i svetskoj umetničkoj sceni.
Učenik Vanje Radauša, Frana Kršinića i Antuna Augustinčića, a prema sopstvenim rečima fasciniran Meštrovićem, Džamonja je već na početku karijere pokazao osobeni izraz, a već 1953. pokazao je interesovanje za spomeničku skulpturu, učešćem na međunarodnom konkursu za spomenik Nepoznatom političkom zatvoreniku londonskog Instituta za savremenu umetnost.
Uprkos morfološkim transformacijama unutar jedinstvenog likovnog izraza, Džamonjin opus specifičan je i kao "samogenerišući" kreativni proces. Prema navodima Vere Horvat Pintarić, svaku njegovu skulpturu uslovljava prethodna, jer sve potiču iz istog modela.
Džamonjin sajt je http://www.dusan-dzamonja.com
