Književnošću protiv komšijske mržnje na Balkanu

Novo jačanje desnice i višedecenijski zategnuti odnosi susednih zemalja, koji su 90-ih imali i kulminaciju u krvavom raspadu Jugoslavije, a i danas su uvrežena slika o komšijama na Balkanu, bila je tema prve debate festivala Krokodil u Beogradu na koju su pokušali da odgovore pisci iz regiona, uz umereni optimizam u pogledu mogućnosti brže promene stanja na bolje, ali i poruku o važnosti pisanja priča o životima običnih ljudi kao načina za prevazilaženje nacionalnih i regionalnih stereotipa.

Nesuočavanje sa prošlošću i prekrajanje istorije, kako je ocenjeno, pogodovalo je i novom talasu nacionalizama u regionu, kao i jačanju konzervativizma i nedemokratskih režima. Da li u političkom otporu takvim pojavama treba javno da učestvuju pisci i na koji način – pitanje je na koje su učesnici debate “Neighbors - Facing the present” u Centru za kulturnu  dekontaminaciju (CZKD) izneli unekoliko različite odgovore - Rumena Bužarovska iz Severne Makedonije, Ferenc Cinki iz Mađarske, Kozmin Perca iz Rumunije i Georgi Gospodinov iz Bugarske, uz moderaciju Mime Simić iz Hrvatske.

Ferenc Cinki rekao je da je u Mađarskoj pod režimom Viktora Orbana danas možda i najveći problem.

“Nikada se nismo suočili sa prošlošću, još od Prvog svetskog rata. Samo nastavljamo dalje, kao da se ništa nije dogodilo. Ima mnogo različitih narativa, a ja i ne mislim da moramo da imamo samo jedan… Ali većina istoričara i politčara misli da nam se istorija jednostavno desila i da smo samo žtve. To je najopasniji narativ. Ne suočavamo se sa sadašnošću, a ni sa nedavnom prošlošću, a time ne preuzimamo ni odgovornost. To je razlog što je danas tako u Mađarskoj”, rekao je Cinki.

Prema njegovim rečima, Mađari su uložili ogroman trud da budu u lošim odnosima sa susedima, posebno sa Rumunijom.

Ipak, kako je istakao, umetnost i književnost su veoma dobra sredstva za rešavanje tih problema. Kao primer je naveo stvaralaštvo mađarskih autora koji pripadaju manjinskim zajednicama u susednim zemljama, kao i međusobno prevođenje književnosti.

“Sećam se još iz detinjstva priča o lošim susedskim odnosima koje su takođe pratili razni narativi… Književnost je dobar put za njihovo prevazilaženje. Isprobajmo ga!”, poručio je Cinki.

Ferenc Cinki

Kozmin Perca je rekao da je pitanje ko je u pravu u vezi sa prošlošću i zašto je u pravu, te da sa prijateljima iz susedne Mađarske često ima odlične razgovore o književnosti i aktuelnim događajima, ali da ne pričaju mnogo o prošlosti.

“Imamo nedostatak delova prošlosti koje ne znamo i kada pokušamo da ih sklopimo, često se izgubimo”, dodao je on.

Georgi Gospodinov je rekao da je, kao pisac, nostalgičan prema prošlosti i voli da piše o njoj, najčešće u biografskom kontekstu. Ali, kako je napomenuo, prošlost može da bude i monstrum.

“Kažu da je Balkan opterećen prošlošću, ali mislim i da je pun predrasuda. Treba da izađemo iz toga… Možete da budete iz Rumunije, Istočne Evrope, Evrope, a onda i samo pisac. Možete biti samo (Mišel) Uelbek”, rekao je Gospodinov.
 
Gospodinov je ocenio i da danas izgleda “kao da je budućnost otkazana, kao što se avionski let otkazuje”.

“Ne očekujemo mnogo od budućnosti i zato nam je prošlost na neki način budućnost”, dodao je Gospodinov, koji je ukazao i na zapadnoevropske predrasude o Balkanu, pa i na specifična očekivanja od književnosti sa ovih prostora. “Kada sam prvi put predstavljao u Berlinu roman, jedna žena je rekla da je očekivala drugačije priče, jer sam sa Balkana. Rekao sam da i mi jedemo, volimo se, venčavamo, razvodimo…”, rekao je Gospodinov.

Georgi Gospodinov

Rumena Bužarovska rekla je da baš voli prefikse koji je vezuju za ove prostore.

“Balkan, ex-YU, Istočna Evropa, žena… Svi nas ti prefiksi predstavljaju na određen način. Ja volim da ih koristim. To je naš identitet i kontekst”, rekla je ona, dodajući da jeste tačno da se i ljudi ma Balkanu razvode, ali to rade u rumunskim ili makedonskim sudovima u kojima se, između ostalog, cela rodbina meša u tu priču.

Ona je ukazala i na fenomen specifičnog grupisanja i druženja pisaca s prostora bivše Jugoslavije na međunarodnim festivalima. “Mi smo kao neka sekta”, rekla je ona, napominjući da u tim grupama ne vidi i Grke, Albance, pa ni Bugare.

Bužarovska je rekla i da se povratak njene zemlje u prošlost za vreme bivše vlade najbolje ogleda u 600 statua u centru grada u stilu Las Vegasa. Sada je, kako je navela, ponosna na to što se Severna Makedonija fokusira se na sadašnjost. “Nakon promene vlasti, poboljšani su odnosi sa Grčkom, Bugarskom… Ali, vrlo je lako moguć i povratak nazad… Susedi na Balkanu mrze se u istoj meri u kojoj su opsednuti jedni drugima… Vrlo je lako napraviti konflikt među ljudima koji žive u nemaštini, koruptivnom društvu, bez zdravstvene zaštite”, rekla je ona.

Rumena Bužarovska i Mima Simić

Učesnici panela posebno su se osvrnuli i na mogućnost promena i uloge pisaca i intelektualaca u tom pogledu.

Perca je rekao da je prošle godine izgubio nadu u promene, jer vlasti nisu marile za proteste.

“Vidite 300.000 ljudi na centralnom gradskom trgu i vidite da ni to nije dovoljno. Nije ih briga. Izgubio sam bio nadu”, rekao je Perca, dodajući da su te demonstracije kasnije ipak dovele do toga da je čovek zbog kojeg su protestovali i koji je vodio sve koruptivne stvari iz senke, završio u zatvoru.

Veliku ulogu u tome, kako je istakao, imali su Rumuni koji žive i rade u inostranstvu, a ima ih ukupno oko sedam miliona. Njihov mentalitet je promenjen i novu pozitivnu energiju uneli su i u proteste, čiji su bili veliki deo.

Što se tiče uloge pisaca, Perca je ocenio da oni ne moraju doživotno da politički istupaju. “Dovoljno je možda i jednom da budete inspiracija drugima. Ne morate da vozite ceo maraton. Dovoljno je da predate misiju nekom drugom, mlađem”, rekao je on.

Georgi Gospodinov, Kozmin Perca, Ferenc Cinki i Rumena Bužarovska

Za razliku od Perce, Cinki je izrazio pesimizam u pogledu uloge intelektualaca u promenama na bolje, bar što se tiče Mađarske.
 
Prema njegovim rečima, u vladinim medijima u Mađarskoj uvek se piše o mađarskom liberalnom intelektualcu koji ide u inostranstvo i žali se na svoju zemlju i kritikuje vladu.

“Ranije sam morao da iuem na zapad da se žalim. Sada mogu to i u susednim zemljama. Ali, pitam se zašto to radim, jer to nije moj posao. Trebalo bi da to bude samo pisanje. Mislim da bi razmišljanja o mojoj zemlji trebalo da budu u mojoj književnosti, a ne da ih pričam glasno”, rekao je Cinki.

Cinki je ukazao i na problem odsustva solidarnosti među različitim delovima društva, pa i u oblasti umetnosti i književnosti, a to je karta na koju igra režim. “Nažalost umetnici podeljeni, iako misle isto o stvarnosti. Tako je i u pogledu toga da li treba da budemo uključeni u politiku, da javno govorimo, demonstriramo… Ima onih koji misle da ne treba, dok nas drugi krive što ne preuzimamo odgovornost za sudbinu zemlje”, rekao je Cinki.

Prema njegovom mišljenju, to je ujedno i zamka aktuelnog režima.

“Nisu oni (vlast) toliko visoko zato što su geniji, već zato što nema solidarnosti među ljudima, i to ne samo između profesija, nego i unutar jedne profesije. Zato ne možemo da uradimo ništa. Zato je režimu bilo ne tako lako, ali ni mnogo teško, da se učvrsti”, rekao je Cinki.

Cinki je ocenio da su liberalni intelektualci u Mađarskoj uoči poslednjih izbora napravili grešku time što su bili “prilično izolovani”.

“Verovali smo da ćemo uspeti ako imamo neke demonstracije, pišemo lepe eseje i delimo fotografije na društvenim mrežama”, rekao je Cinki, ukazujući ujedno i na interesantan pokret u mađarskoj književnosti od pre nekoliko godina, koji čine mlađi pisci koji su veoma politički orijentisani, naročito u poeziji. Nalaze razne nove načine da dopru do javnosti (live prenosi nastupa, društvene mreže), ne čekaju izdavače, a putuju mnogo.

“Imaju i dobre poslove, ne pokušavaju da žive od književnosti, za razliku od moje generacije. To im omogućava da budu nezavisni”, rekao je Cinki.

Gospodinov je istakao značaj priča običnih ljudi naspram pogubnih ideologija, stereotipa, populizma…

“Ako ste pisac, ne treba mnogo da pričate. Treba biti uvo sdrugih ljudi. Za nas kažu sa smo ‘lopovi priča’. Većina mojih priča su one koje sam negde čuo. Nosim stalno sa sobom beležnicu”, rekao je Gospodinov, ističući da mu je zanimljivo da priča priče ljudi koji nisu na naslovnim stranama, a postoji mnogo njihovih neispričanih priča.

I Rumena Bužarovska istakla je sa su promene moguće ako se piše o problemima, ali i da treba imati strpljenja.

“Ne izgleda da ima mnnogo efekta odmah, treba vremena. Ipak, u jednom veku bilo je mnogo promena na ovim prostorima. Moja baba je bila primorana da se uda za mog dedu, a danas nijedna devojka ne bi na to pristala”, rekla je ona, dodajući da je civilizacijski progres uvek spor i nije uvek vidljiv, te povremeno praćen regresijama, ali da je posao pisca da
nastavi da piše i da treba biti strpljiv i ne razočaravati se tako lako.

Gospodinov je naglasio da je važno iskoristiti na pozitivan način jaku tradiciju usmenog pripovedanja na Balkanu.

“Živeo sam sa dedom i babom, od kojih sam čuo priče koje su bile kao da su od Markesa. Imamo akumulirane neispričane priče na Balkanu i to je blago. Treba to iskoristiti kao pozitivnu stvar”, poručio je Gospodinov.

I Mima Simić pokušala je da uoči nedavnih izbora za Evropski parlament poveća vidljivost priča običnih ljudi u Hrvatskoj, u pokušaju da im ujedno ukaže na važnost glasanja.

“Prešla sam hiljadu kilometara biciklom, pričala sa ljudima, delila njihove priče... Ako pričate lične priče, ljudi prave vezu između sadašnje Hrvatske i politike EU”, rekla je Mima Simić, kandidatkinja Zelene levice, prevoditeljka, književnica, filmska kritičarka i LGBT aktivistkinja.

Mima Simić

Mima Simić ispričala je i anegdotu iz vremena rata u Hrvatskoj, kao primer suprotan tadašnjem trendu izbacivanja srpskih knjiga iz biblioteka, “kulturnom čišćenju”.

“Za vreme rata, moj omiljeni bend bio je, a i sada je Ekatarina Velika, veliki srpski bend. U vreme kada su sve srpske knjige izbačene iz biblioteka, pustila sam pesmu EKV u dva sata ujutro i odmah je zazvonio telefon. ‘Četnikušo!’, rekli su mi. Usledio je i drugi poziv: ‘Ovo je super, imaš li nešto od Partibrejkersa?’”, rekla je Mima Simić, ukazujući da se posle rata uspostavila “ogromna saradnja” u kulturi u regionu, a promene su se dogodile i u nekim drugim društvenim oblastima, budući da je 2001. godine u Beogradu umalo došlo do ubistva na prvom Prajdu, a 2002. u Zagrebu je bačen suzavac.

“Sada imamo u Hrvatskoj Zakon o životnom partnerstvu istopolnih parova. U pravu je Rumena, velike promene su se dogodile od vremena naših baba”, dodala je Mima Simić.

Neputovanja / Untravel

Panel o susedima na Balkanu i njihovom suočavanju sa sadašnošću, koji je počeo projekcijom nagrađivanog filma “Neputovanja” (Untravel) Ane Nedeljković i Nikole Majdaka mlađeg, bio je prvi debatni program 11. festivala Krokodil, koji će biti nastavljen 9. juna u podne u CZKD-u “Zajedničkom čitaonicom” na temu “Da li je moguća zajednička književnost?”. Učestvovaće Vladimir Arsenijević, Lana Bastašić, Miljenko Jergović i Igor Štiks.

CZKD

Književni festival Krokodil počeo je 7. juna u Kombank dvorani bez glavne zvezde - francuskog pisca Mišela Uelbeka, koji je obrazložio nedolazak neprijatnošću koju je doživeo prethodne večeri na letu kompanije Air Serbia, koji je posle nekoliko sati i otkazan.

Zvezda druge festivalske večeri, 8. juna, je mađarski autor Laslo Krasnahorkai, koji je uoči Beograda učestvovao i na Festivalu evropske kratke priče u Zagrebu.

Festivalski sajt je krokodil.rs, a program se nalazi i u Kalendaru portala SEEcult.org.

*Foto: Bojan Kovačević

(SEEcult.org)