Mitovi o EU iz ugla kulture (1)
Idealizacija Evropske unije ili pak negacija vrednosti na kojima je utemeljena - osnovne su grupe mitova koje akteri kulturne scene u Srbiji navode kao najzastupljenije u svom sektoru u vezi sa procesom evrointegracija. Kako je pokazao projekat “Zašto DA NE u EU?”, koji su ZMUC i SEEcult.org realizovali kroz seriju razgovora sa više od 20 aktera kulturne scene, najzastupljeniji mit o EU u sektoru kulture u Srbiji jeste očekivanje da status zemlje članice sam po sebi donosi veliku količinu novca. Kao drugi po učestalosti je mit o uređenom pravnom i zakonodavnom okviru EU koji bi bio preslikan i u oblast kulture, a slede mitovi o multikulturalnosti u EU, gubitku kulturnog identiteta, o evropskim vrednostima, nestanku nacionalizma, ravnopravnosti zemalja članica EU ili pak o novom vidu kolonijalnog odnosa, kraju ideologije i nepostojanju alternative ulasku u EU.
Učesnici serije video intervjua, realizovanih u okviru projekta “Zašto DA NE u EU?” u cilju mapiranja mitova o EU iz ugla kulture, bili su i evroentuzijasti, i evroskeptici, kako sa institucionalne, tako i sa nezavisne scene, među kojima su i oni koji su već dobijali finansijska sredstava iz evropskih fondova, kao i oni kojima je to iskustvo još strano.
Sagovornici projekta “Zašto DA NE u EU?” izneli su stavove o mitovima o EU u jeku izbegličke krize, koja je podelila i same zemlje članice EU, dovela do novih zidova na Balkanu i iznela na videlo krhkost “evropskih vrednosti”, koje su i same mit, prema mišljenju pojedinih aktera kulturne scene.
Za razliku od poslednjeg istraživanja javnog mnjenja Kancelarije Vlade Srbije za evropske integracije iz juna ove godine, prema kojem bi se 49 odsto ispitanih građana izjasnilo na referendumu za ulazak u EU, 28 odsto bi bilo protiv, 17 odsto ne bi glasalo, a 6 odsto ne zna, učesnici serijala “Zašto DA NE u EU?” izjasnili su se ubedljivom većinom za ulazak u EU, ali uz niz kritičkih osvrta, posebno u svetlu aktuelne krize izbeglica. Stoga većina onih koji su donedavno bili čvrsto za ulazak u EU, sada izražava rezervu, ima dileme ili podržava proces evrointegracija prevashodno zato što ne vidi drugi put kojim bi Srbija mogla da krene.
Serijal “Zašto DA NE u EU?” pokazao je i da sami akteri kulturne scene imaju nedovoljno informacija o procesu pridruživanja, postojećim mogućnostima finansiranja programa i onima koji će biti dostupni po ulasku Srbije u EU. Tako jedni smatraju da će se ulaskom u EU otvoriti novi fondovi i za kulturu, a drugi da je sve već dostupno, pre svega kroz glavni program za kulturu “Kreativna Evropa”, koji obuhvata period do 2020. godine, te programe Erasmus +, Horizon 2020, Life, Evropa za građane…
Predočeni mitovi, na koje se sagovornici kritički osvrću sa različitih pozicija, generalno se mogu podeliti na one koji odražavaju nerealna očekivanja i, s druge strane, na one koji negiraju evropske vrednosti proklamovane osnivanjem EU i vide sudbinu Srbije u podređenom položaju u odnosu na najuticajnije zemlje EU.
U prvoj grupi mitova, prema jedinstvenom mišljenju sagovornika, preovlađuje mit koji se svodi na novac, pa se EU tretira kao “veliki penzijski fond koji će onog momenta kada uđemo u EU nadoknaditi sve naše ekonomske gubitke, lične i kolektivne”, kako je takav stav sažeo osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović. Mit o tome da u EU “teku med i mleko” i da će i kulturi Srbije tamo biti sva vrata otvorena ističe i Vladislav Nešić iz Omladinskog pozorišta PATOS u Smederevu i član UO Asocijacije Nezavisna kulturna scena Srbije, kao i slikar i pisac Mileta Prodanović, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i predsednik Nacionalnog saveta za kulturu, koji takvu zabludu smatra veoma štetnom jer, kako kaže, “Evropa nije krava muzara koja će rogom da nam pokuca na vrata i ponudi mleko”.
Mit o “čarobnom štapiću” u kulturi, ali i u drugim oblastima, pominje i Zoran Ćirjaković, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu, kao i direktorka Kolarčeve zadužbine u Beogradu Jasna Dimtrijević: “Najveći mit je da ulazak u EU znači da će nam neko dati novac i rešenje. To je jedan od mitova. To ne postoji, to očekivanje da ćemo time sve rešiti, ne. To je samo mogućnost boljeg komuniciranja o sistemu vrednosti u kulturi i šansa da to bude vidljivo”.
Istoričarka umetnosti, kustoskinja i direktorka Remonta – nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević i umetnik Milan Bosnić takođe navode kao najzastupljeniji mit da će “novac padati s neba”, kao i pevač grupe Darkwood Dub, Dejan Vučetić Vuča, koji odgovornost za stavove da će ulaskom u EU “svima da svane” pripisuje državnoj politici: “To je sve ovo što fura zvanična, državna propaganda. Mislim, uopšte ta orijentacija ka standardu čini ovo vreme depresivnim. Kako reče Džoni Štulić: Čini mi se da je standard pokvario ljude, jedu govna i sanjare. Dobro je to rekao, još odavno”, naveo je Vuča.
I prema mišljenju Jelene Pajović van Reenen, koja rukovodi Grupom za međunarodnu saradnju i evropske integracije vladine Kancelarije za saradnju sa civilnim društvom, među najzastupljenijim mitovima su nerealna očekivanja u vezi sa finansijskim aspektom. I ona smatra da je takvo mišljenje dosta podgrevala vlada u različitim periodima. Ukazuje i da bi svođenje procesa evropskih integracija na ekonomsku dobit “moglo da nas košta”, jer skreće pažnju sa vrednosti koje je potrebno izgraditi ne samo da bi Srbija stigla u Evropu, već i da bi postala solidno društvo bez obzira na EU.
“Nebitno je da li mi imamo 50 miliona nečega, a sutra ćemo imati 70 miliona, bitno je na koji način i za šta mi koristimo danas tih 50 miliona. Ja mislim da para ima, pitanje je samo kako ih koristimo”, dodala je Jelena Pajović.
Novinarka i pozorišna kritičarka Aleksandra Glovacki smatra da su očekivanja da će se ulaskom u EU dobiti mnogo novca, a da će se raditi isto kao sad - najgori, najkomičniji i najtragičniji mit.
S druge strane, profesorka dr Vladislava Gordić Petković sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu smatra da takve “mitove treba negovati, ma koliko da su neostvarivi. Zato što je neostvarivost cilja uvek prvi korak ka ostvarenju nečega što je na korak od savršenog”.
Prema njenim rečima, jedan od najdugotrajnijih mitova u istoriji sveta i kulture je mit o zlatnom dobu i mit o Eldoradu, zemlji slasti i lasti. Ona smatra da podsvesno svi očekuju upravo ono što postoji u kolektivnom pamćenju - očekuju ulaskom u EU blagostanje.
U prvu grupu mitova koji idealizuju EU spadaju i oni koji se svode na očekivanja da će proces evrointegracija doneti sektoru kulture pravno i zakonodavno regulisan okvir, koji će rešiti godinama nagomilavane probleme.
“To je mit da će se sve regulisati, da će postati prohodnije, da će biti relativno stabilno i da onda mi počinjemo da se bavimo nečim…”, naveo je umetnik, producent i medijski aktivista Zoran Pantelić iz Centra za nove medije_ Kuda.org, napominjući da EU upravo prepušta kulturnu politiku nacionalnom nivou. “Dakle, onoliko koliko mi budemo kao društvo hteli da to nametnemo kao važno, oni će to da usvoje i balansiraju u odnosu na platforme koje imaju druge članice. Ukoliko mi nemamo o tome ništa da kažemo, oni će reći - u redu, onda se bavimo problemima sudstva, bezbednosti, kretanja, ekonomije itd”, naveo je Pantelić.
I Vlada Đurić iz Umetničke asocijacije Zrenjanin, koji je i programski direktor Kulturnog centra Zrenjanin, naglašava da pravna regulacija sektora kulture zavisi pre svega od samih zemalja i da se stoga odnos prema kulturi koji je u Srbiji prisutan poslednjih godina može nastaviti i po ulasku u EU, a opisuje ga kao “blago ignorisanje i guranje kulture na marginu zajedno sa obrazovanjem”.
I član Kontekst kolektiva Marko Miletić smatra da je jedan od najzastupljenijih mitova - mit o uređenosti sistema, iako je ta problematika, kao i finansiranje kulture, prepušteno nacionalnoj kulturnoj politici. “Na nivou EU zapravo ne postoji uređenje kulture, ne postoji zakon o kulturi na nivou EU, postoje samo neke regulative, koje se najpre tiču kulturne baštine, trgovine umetninama… Regulacija sistema i dalje ostaje na državi članici, a čini mi se da, budući da taj politički sklop nije napravljen zbog toga, malo koga uopšte interesuje na koji način će pojedine zemlje da regulišu kulturnu proizvodnju”, naveo je Miletić.
Među drugom grupom mitova, koji su zastupljeni među evroskepticima, ističu se oni koji smatraju ulazak u EU velikom opasnošću. “Oni strahuju od nove vrste kolonijalizma, da ćemo biti upotrebljeni i zloupotrebljeni”, navela je Darka Radosavljević.
U toj grupi mitova su i oni koji su zasnovani na strahu od gubitka nacionalnog i kulturnog identiteta, kao i oni koji odražavaju politički stav o EU kao neravnopravnoj zajednici u kojoj dominiraju najveće ekonomske, političke i vojne sile.
Filmski scenarista i kritičar Dimitrije Vojnov smatra da je osnovni mit u vezi sa EU, koji je prisutan u svm oblastima, to da će Srbija prestati da bude zemlja sa periferije i da će “početi da funkcioniše kao jedna od onih koje imaju status hegemona, doduše dobroćudnih, jer je hegemonija tako artikulisana u EU”. “Ali, plašim se da to nije slučaj. Srbija će ostati zemlja periferije sa svim svojim kontradikcijama koje će donekle u pojedinim aspektima biti ublažene, a u pojedinim pojačane ulaskom u EU”, naveo je Vojnov povodom teze o jednakosti decenijama dominantnih visoko razvijenih zemalja i zemljama koje to nisu.
I urednik i koordinator tribinskog programa Kulturnog centra Rex Nebojša Milikić smatra da je jedan od najzastupljenijih mitova o EU da je to zajednica ravnopravnih članova, bilo kao država, bilo kao građanskih individua, ili ravnopravnih društvenih modela.
“To je, naravno, potpuno netačno. Ta zajednica forsira one modele koji su ustanovljeni, čak ne najbolje među tim modelima, nego ono najkonzervativnije, najnemaštovitije, najnesubverzivnije, najneinovativnije…”, naveo je Milikić, koji nije za ulazak Srbije u EU kakva je danas, a vidi je kao “oruđe u klasnoj borbi evropskih i svetskih elita protiv većine evropskog i svetskog stanovništva”.
Kao primer, on navodi građane EU u Bugarskoj i, recimo, u Danskoj, čije se zarade za isti posao kreću u rasponu od 300 do 3.000 evra.
“I kakva je to unija? Koje je obrazloženje, ekonomsko, filozofsko, političko ili istorijsko u stanju da opravda takvu situaciju? To obrazloženje ne postoji, osim da prihvatimo rasističke stereotipe po kojima su neki narodi vredniji, bolji, radišniji, skloniji uređenim procesima i društvima, a neki, eto, nisu takvi, pa treba da se vekovima sad približavaju nekakvim standardima”, naveo je Milikić.
Na mit o ravnopravnosti zemalja članica EU ukazuje i istoričar umetnosti i viši kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu Nebojša Milenković, koji smatra da se “zna da unutar EU postoji Evropa A i Evropa B”. Zato misli i da mitova o EU zapravo više i nema i da je, “bar u sferi kulture, stvar prilično demitologizovana”.
S obzirom da je kulturna politika u procesu evrointegracija prepuštena nacionalnom nivou, Milenković strahuje da će kultura u procesu evrointegracija biti zapostavljena.
“Ako zarad ulaska u EU treba da dovedemo u red mnoge stvari zbog nas samih, to će kulturu u priličnoj meri zaobići i mi ćemo kada jednoga dana uđemo u EU shvatiti da nemamo šta da joj pokažemo. Imaćemo zemlju bez fabrika, jer smo sve prodali, nećemo do tada imati ni javna preduzeća, jer ćemo i njih da prodamo, nećemo imati baštinu, jer ćemo u međuvremenu da je uništimo. I onda ćemo shvatiti da smo nešto preskočili. Možemo doći u situaciju da, kada uđemo u EU, iz Evrope B pređemo u Eropu C, jer naprosto - zašto bi vas neko shvatao ozbiljnije nego što vi sami sebe shvatate”, naveo je Milenković.
I grafički dizajner Slavimir Stojanović, koji ima i slovenačko državljanstvo i već godinama radi i u Sloveniji, smatra da je najzastupljeniji mit o ravnopravnost država u EU.
“Definitivno da su neke države članice važnije od nekih drugih. Imaju veću moć odlučivanja. To je moje iskustvo iz Slovenije - da nisu svi baš ravnopavni totalno. Ali, opet, to je sistem koji u ekonomskom smislu funkcioniše, a mi to iz ove perspektive ne možemo ni da pretpostavimo, jednostavno - živi se bolje. Ma koliko kukali u Sloveniji, tamo se i dalje živi neuporedivo bolje nego što velika većina ljudi ovde živi…”, naveo je Stojanović, napominjući da njega lično materijalna strana ulaska u EU najmanje zanima, jer mu je prevashodno bitno da kultura i vizuelna umetnost dobiju relevantnu podlogu u sistemu vrednosti u društvu.
Sagovornici projekta “Zašto DA NE u EU?” smatraju da nisu retki ni mitovi o multikulturalnosti, iako je njenu smrt i zvanično proglasila nemačka kancelarka Angela Merkel pre nekoliko godina. “To je najveći mit koji u velikoj meri može da pojede čitavu ideju o udruživanju, koje ima i nekakvu duhovnu ravan, kulturnu ravan. Ta kulturna ravan se u velikoj meri zasniva na rečima, a ne na delima i to jeste problem. Mi non-stop imamo mitologiju evropskih vrednosti… a te vrednosti niko ne može da nabroji… Sa krizom izbeglica, sa rastom islama u zapadnoj Evropi, sa još uvek podelom na zapadnu i istočnu Evropu, gubi se ta mitološka snaga koju bi EU morala da ima - ne na nivou kolonijalizma, nego na nivou stvarnih vrednosti”, naveo je Rastko Šejić iz udruženja građana “Šta hoćeš”.
Prema mišljenju Zorana Ćirjakovića, mit o kraju istorije i kraju ideologije, koji je otelotvoren u EU, ima ekonomsku, ideološku kulturnu, političku ideju, a to je da je EU rešenje za sve probleme i da se samo neki divljaci, manijaci, varvari tu neće uklopiti. “A ceo projekat je takav da ljudi koji su pravili EU nemaju mehanizam za rešavanje nijednog ključnog problema, od izbeglica, do valute, i to prožima svako očekivanje ili svaku sliku o EU, naročito na jednom prostoru kakav imamo na Balkanu gde imamo tu komplikovanu sliku - da li smo u Evropi ili nismo. Pogledajte samo javni govor o EU. Ulazimo u Evropu. Smete da kažete druga Srbija, a ne smete da kažete druga Evropa, ili u smislu drugačija Evropa. Ljudi koji se najviše zalažu za multi-kulti različitost, ne dozvoljavaju tu različitost kada govorimo o Evropi i evropskim vrednostima”, naveo je Ćirjaković.
Dok pojedini sagovornici kao jedan od najzastupljenijih mitova navode mit o gubitku nacionalnog i kulturnog identiteta, koji potkrepljuju i rezultati istraživanja Kancelarije za evropske integracije prema kojima je to jedan od najvećih strahova građana, ima i mišljenja, posebno u aktivističkim krugovima, da se ulaskom u EU, zbog moćnih regulatornih mehanizama ispunjenja nekog dugoročnog cilja “nacije”, na neki način, smanjuju genaratori nacionalizma i oduzima se nacionalističkoj argumentaciji dobar deo repertoara. “To je mit za koji, na primeru Hrvatske ili Mađarske, možemo da vidimo da je besmislica”, smatra Nebojsa Milikić, koji u prilog navodi teorijske tadove koji ukazuju da je EU “generator partikularnih nacionalizama koji pod kišobranom sveevropskog nacionalizma, koji je nastao na kolonijalnoj, rasističkoj podlozi, dobija specifična lokalna ubrzanja i manifestne oblike”.
Umetnica Tanja Ostojić, koja živi i radi već godinama u Berlinu i izjašnjava se kao evroskeptik, smatra da je najveći mit da nema alternative EU. “Kao što su u Sloveniji svojevremeno rekli: Nema alternative, Slovenija mora da uđe u NATO. To je mit, u stvari laž. Kada se tako nešto stavi pred populaciju, onda je to problem. Naravno, teško je, posebno u zemlji u kojoj postoji tako mnogo korupcije, u kojoj je sve urušeno, teško je zamisliti da postoji alternativa. Ali, ja smatram da postoji. Naravno, trebalo bi angažovati sposobne ljude da drugačije promisle ekonomiju i sve drugo”, navela je ona.
Istoričarka umetnosti i kustoskinja Milica Pekić, koja jeste za evropske integracije, iako je kritički orijentisana prema politici EU, smatra da model promišljanja alternative treba da se razvije upravo unutar EU i da je zato važno da i Srbija bude deo te šire zajednice, u okviru koje postoji mnogo pravaca, inicijativa i pokreta sa kojima je moguće sarađivati radi promene sistema EU iznutra.
Iako različitih stavova u vezi sa procesom evrointegracija, sagovornici serijala “Zašto DA NE u EU?” slažu se da će, nezavisno od uspeha pregovora, pa i sudbine same EU, akteri na kulturnoj sceni morati sami da se izbore za poboljšanje sopstvenog položaja uticajem na nadležne da regulišu pravni i zakonodavni okvir tako da omogućava ostvarenje javnog interesa u kulturi i održivi razvoj svih njenih segmenata, kao i da povećaju budžet za kulturu kako bi institucije i organizacije iz Srbije mogle da budu u ravnopravnijem položaju sa potencijalnim partnerima u Evropi i samim tim bolje iskoriste mogućnosti koje pružaju različiti evropski fondovi.
“Moramo mnogo toga da uradimo u sopstvenoj sredini, ako ništa više - onda da se poveća procenat odvajanja za kulturu da bismo da bismo na neki način bili ravnopravni partneri što se tiče finansijskih mogućnosti, a to šta mi čuvamo i šta smo u evropskim razmerama, pa mi smo uvek bili Evropa kada je u pitanju dobar deo naše kulture”, rekao je v.d. direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović.
Iako je kultura u pregovaračkom procesu obuhvaćena Poglavljem 26, zajedno sa obrazovanjem, zemljama kandidatima je ostavljen širok prostor za samostalno regulisanje oblasti kulture. Odsustvo godinama najavljivane Strategije razvoja kulture u Srbiji, selektivna primena zakona i povremene mere kulturne politike koje unapređuju stanje pojedinih oblasti, ali ne uzimaju u obzir sve aktere koji rade u opštem javnom interesu, doprinose neizvesnosti u pogledu budućnosti sektora kulture, razvijajući i strahove i nerealna očekivanja od pristupanja EU. Tome doprinosi i činjenica da EU, iako nema zajedničku kulturnu politiku, jača koncept tržišne održivosti kulture i kreativnih industrija, smanjujući budžet za sufinansiranje neprofitnih projekata i programa.
Razgovori u okviru projekta “Zašto DA NE u EU?” trebalo bi stoga da posluže za dalje istraživanje problema koji su u fokusu kulturne scene, u cilju doprinosa stvaranju jasnije slike i mobilizacije aktera za zajedničko zagovaranje i aktivnosti neophodne za adekvatnu pripremu za najavljeno ubrzanje procesa evropskih integracija.
U nastavku temata o mitovima o EU slede osvrti na proces pregovaranja i mesto kulture u njemu, kao i o glavnim mitovima koji su mapirani - finansijskim mogucnostima, pravnom okviru i pitanju ocuvanja kulturnog identiteta.
Među sagovornicima projekta “Zašto DA NE u EU?", koji su realizovali ZMUC i SEEcult.org, bili su: v.d. direktor Jugoslovenske kinoteke Radoslav Zelenović, direktorka Remonta - nezavisne umetničke asocijacije Darka Radosavljević, predavač na Fakultetu za medije i komunikacije u Beogradu Zoran Ćirjaković, filmski scenarista Dimitrije Vojnov, pevač grupe Darkwood Dub Dejan Vučetić Vuča, Rastko Šejić iz udruženja Šta hoćeš, osnivač i glavni urednik izdavačke kuće Arhipelag Gojko Božović, Vladislav Nešić iz Omladinskog pozorišta PATOS u Smederevu, aktivista, umetnik i urednik i koordinator tribinskog programa Kulturnog centra Rex Nebojša Milikić, Vlada Đurić iz Umetničke asocijacije i programski direktor Kulturnog centra Zrenjanin, grafički dizajner Slavimir Stojanović, Zoran Pantelić iz Centra za nove medije_Kuda.org u Novom Sadu, direktorka Centra za kulturu Sopot Suzana Anastasov Marković, rukovoditeljka Grupe za međunarodnu saradnju i evropske integracije Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa civilnim društvom Jelena Pajović van Reenen, direktorka Kolarčeve zadužbine Jasna Dimitrijević, Marko Miletić iz Kontekst kolektiva i jedan od urednika portala Masina.rs, Zoran Gajić iz Centra za konceptualnu politiku, novinarka i urednica kulture u Radio Beogradu 202, pozorišna kritičarka i dramaturškinja Aleksandra Glovacki, kustos Muzeja savremene umetnosti Vojvodine Nebojša Milenković, profesorka Filozofskog fakulteta u Novom Sadu dr Vladislava Gordić Petković, slikar i pisac Mileta Prodanović, profesor Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu i predsednik Nacionalnog saveta za kulturu, umetnik Milan Bosnić, kao i šef Delegacije EU u Srbiji, ambasador Majkl Devenport.
Pozivamo sve da se priključe daljoj raspravi u okviru Facebook strane projekta “Zašto DA NE u EU?”
Projekat "Zašto DA NE u EU?" podržala je Kancelarija Vlade Srbije za evropske integracije.
(SEEcult.org)
