Kritika na delu: Refleksije našeg vremena - Akvizicije MSU 1993-2019, 4/5
Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019, MSUB/Legat Čolaković, Beograd
Kritičar na delu: Dejan Vasić, istoričar umetnosti - 4/5
Istoričar umetnosti Dejan Vasić smatra da je izložba akvizicija Muzeja savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) ostala na pola puta između hronološke postavke i zaokružene celine koja bi zaista reflektovala muzejsku politiku otkupa u proteklih turbulentnih 25 godina na koje se odnosi. U četvrtom, pretposlednjem nastavku serijala Kritika na delu o izložbi Refleksije našeg vremena: Akvizicije Muzeja savremene umetnosti 1993 – 2019, Vasić ocenjuje i da je problem to što je autorski koncept postavljen dosta široko i smelo, ali nije sproveden u praksi, a kao najveći problem navodi didaktičke table koje ne odgovaraju ni tematikom, ni narativom izloženim radovima.
Napominjući da izložbu akvizicija treba posmatrati kao postavku koja se sastoji iz dve celine – jedne u MSUB-u na Ušću i druge u Legatu Čolaković, koju kustoski potpisuje Miroslav Karić, Vasić kao problem navodi postavku u samom Muzeju, smatrajući da kustoski zapravo nije potpisana.
“Izložbu kustoski nije potpisao niko, tačnije kao autorke se potpisuju koleginice Mišela Blanuša, Rajka Bošković, Svetlana Mitić i Žaklina Ratković, kustoskinje koje zapravo na neki način ulaze u funkciju umetničkih direktorki same izložbe, dok se za sam kustoski posao niko nije brinuo. Sama izložba ostala je negde na pola puta –između kustoskog pristupa i autorskog pristupa. U tom smislu jako važno da se vodi računa kada se izložbe postavljaju da se promeni scenario prethodnih, jer ono što je primetno jeste da je u smislu podeljenosti same izložbe na 13 narativnih celina u dobroj meri ponovljeno ono što je bilo na stalnoj postavci ‘Sekvence’ Dejana Sretenovića”, naveo je Vasić.
Vasić je ocenio da se izložba, koja je naslovom obećavala da će se baviti načinom na koji je muzejska kolekcija formirana, zapravo nije time ni bavila.
“S jedne strane, ako nešto želimo da posmatramo kao autorski rad, jako je važno da to bude autorski rad u smislu metodologije i koncepta. Sama izložba jeste postavljena dosta široko i osnovni problem je to što je ostala na pola puta – između hronološke izložbe i na pola puta ka zaokruženijoj celini koja je zapravo trebalo da kroz mikronarative kroz 13 celina predstavi izložbu u svom metanarativu - kako je to naslovom i obećano – refleksije našeg vremena. Kada kažemo refleksije našeg vremena, jako je vazno da vidimo na koji se period odnosi. Dakle, otkupi su se dešavali u poslednjih 25 godina i izloženi radovi jesu otkupljeni u tom periodu, ali u tih 25 godina je bilo različitih turbulencija, različitih ideologija i politika unutar samog Muzeja, što je zapravo vidljivo i kroz same radove koji su otkupljeni. Naročito mi se čini problematičnim to što se izložba, koja je obećala da će se baviti politikom i ideologijom načina na koji je muzejska kolekcija formirana, zapravo se time nije ni bavila. Mi, recimo, godine kada su se otkupi dešavali vidimo pored legendi uz same radove, dakle to je ostalo potpuno u drugom planu, što jeste legitimno ako je to bio primarni cilj, ali zapravo iz samog teksta izložbe vidimo da primarni cilj jeste bio da se autorke uhvate ukoštac sa tim različitim politikama i da zapravo reflektuju politiku samog Muzeja”.
Prema mišljenju Vasića, daleko prikladniji, a možda i manje zahtevan, bio bi pristup koji bi podrazumevao da izložba bude postavljena tako da je reflektuje način na koji je kolekcija ustrojena, a to su različite zbirke.
“Nije se moralo ići ka nekom zahtevnom autorskom poduhvatu, već je mogao Muzej samu refleksiju svoje metodologije rada da stavi u prvi plan. Bilo bi daleko bolje i poželjnije da su same autorke imale hrabrosti i smelosti da se uhvate u koštac sa rasvetljavanjem i denunciranjem tih različitih politika koje su učestvovale u politikama otkupa, ali mi se čini da za to nije bilo hrabrosti i smelosti”, ocenio je Vasić.
Izložbena celina “Ka portretu” u Legatu Čolaković, koju je potpisao kustos Miroslav Karić, odnedavno član tima MSUB-a, može se posmatrati kao jedan, uslovno rečeno, konzervativni pristup da se jedna celina predstavi tako širokom temom. S druge strane, kako je naveo Vasić, to je stvar iskustva i obazrivosti samog kustosa kada se radi o izložbi koja svakako ne može biti autorska.
“Sam način na koji je formrana kolekcija je takav da nije bilo bilo čega autorskog u tom procesu, već se radilo o otkupima dela koja je trebalo da popune zbirke MSUB-a”, naveo je Vasić, ocenjujući da je Karić izabrao pristup koji je daleko prikladniji i zato je njemu taj, uslovno rečeno, kozenravtivni pristup, i omogućio da predstavi zapravo u Legatu Čolaković radove različitih autora koji nastaju u vremenskom rasponu od 80-ih do 2019. Reč je o radovima koji imaju različite i politike i poetike, i realizovani su u različitim medijima.
Vasić stoga zaključuje da je Karićev pristup u Legati Čolaković daleko prikladniji i primereniji načinu prezentacije muzejske kokekcije nego što je to slučaj u MSUB-u na Ušću.
Postavka izložbe, prema rečima Vasića, problematična je zbog toga što je kustoski, odnosno autorski koncept postavljen dosta široko i smelo, ali autorke nisu smatrale da su u obavezi da ga sprovedu.
“Tako imamo situaciju da sam tekst ne odgovara onome što na izložbi možemo videti. I samo deljenje izložbe u 13 različitih celina ili narativa radova je krajnje problematično zato što smo dobili izložbu koja ima pojedine segmente koji su dosta konzervativni, dok pojedini obećavaju daleko progresivniji pristup, ali se na samoj postavci ne mogu videti”, naveo je Vasić. “Postavka u pukotinama političke prošlosti u sebi ima jako veliki problem, gde imamo rad Vlaste Delimar nastao 1980. godine – Ovo sam bila ja kada je umro drug Tito, i imamo radove novijeg datuma, recimo Milice Tomić iz 2004. godine, koji je pogrešno atribuiran, jer se radi o dva različita rada, a zapravo su potpisani kao ‘Beograd se seća’”, naveo je Vasić.
Kao najveći problem izložbe Vasić navodi didaktičke table, koje ni tematikom, ni narativom nisu u skladu sa izloženim radovima.
“Dobili smo izložbu u kojoj radovi koji bi trebalo da budu postavljeni u neposrednoj blizini kako bi se nadovezivali tematski ili medijski jedni na druge, u stvari se nalaze na različitim nivoima Muzeja tako da su same didaktičke table neispravne, što je jako veliki problem, jer osnovna funkcija MSUB-a nije, kao što su rekle autortke u tekstu - da se radi o otkupu umetničkih dela, već zapravo suprotno – osnovna funkcija muzeja jeste da radi istorizaciju i proučavanje umetničkih dela i da se bavi zapravo istorijskom analizom svakog pojedinacncog dela u zbirkama i njegovom daljom istorijskom kontekstualizacijom”, naglasio je Vasić.
Prema njegovom mišljenju, jako je teško stoga najširoj publici, odnosno gotovo nemoguće, da na osnovu izložbe stekne jasan uvid u različite politike koje su učestvovale u kreiranje zbirki MSUB- i daleko dublji uvid kakve su bile otkupne politike.
“Osnovni problem izložbe je što nije imala prateće edukativne programe koji bi pomogli široj publici da stekne bolji uvid u otkupne politike, ali i da se da istorijska perspektiva svega što se desavalo od 1993. do 2019. godine”, naveo je Vasić.
Kao veliki nedostatak, odnosno problem otkupne politike Vasić navodi i odustajanje od dopune kolekcije radova umetnika i umetnica iz bivše Jugoslavije, što je bila i osnovna prijentacija MSUB-a po osnivanju.
“Na samoj izložbi možemo videti predominantnu otkupnu politiku koja se vezuje za Beograd pre svega, a zatim i za Srbiju u manjoj meri, a u jako maloj meri - kroz svega dva autora na samoj izložbi, a znam da je poslednjih nekoliko godina otkupljeno više radova umetnika i umetnica koji deluju i rade na području Hrvatske i Slovenije”, naveo je Vasić, koji smatra i da je veliki problem za budućnost Muzeja “potpuno odsustvo otkupnih politika kroz koje bi se otkupljivala dela umetnka iz Bosne i Hercegovine. Smatram da je scena izuzetno važna uvek bila u bivšoj Jugoslaviji, a tako je i danas, kada govorimo o zemljama bivše Jugoslavije”, naveo je Vasić, ukazujući da je primetan nedostatak dela umetnika i umetnica iz Crne Gore, Severne Makedonije i sa Kosova.
Vasić kao nedostatak izložbe vidi i to što se od 2000-ih do danas nije radilo na proširivanju zbirke koja bi bila usmerena na delovanje umetničko-teorijskih grupa.
“Smatram da je umetnost kao oblik samoobrazovanja i jedna dijalektička disciplina – to je jedan od najznačajnijih kurseva savremene umetnosti globalno od 2000. naovamo – Imamo te početke još 90-ih, imamo nekoliko umetničkih grupa i pojedinaca koji stvaraju zapravo te dugoročne angažovane umetnicke projekte na prostoru bivše Jugoslavije”, dodao je on.
Vasić kao treći problem navodi “krajnje konzervativan pristup ka formiranju zbirke putem medija performansa koji se prvenstveno otkupljuje u smislu foto ili video dokumentacije samog izvođenja, dok savremene muzeološke tendencije u poslednjih 10-15 godina zapravo imaju daleko širi spekatrr toga kako se sa performansom može raditi, kako se muzalizuje i kako se uključuje u stalne postavke ili privremene izložbe u muzejima sav”, istakao je Vasić.
“Izlozba jeste refleksija našeg vremena u smislu šireg društvenog problema koi možemo uočiti, a to je politička nestabilnost. To se najabolje može uočiti u činjenici da imamo v.d. direktora Muzeja poslednjih osam godina i poslednji v.d. (Viktor Kiš) je ličnost koja obrazovanjem i stručnim i profesionalnim ugledom svakako ne bi trebalo da vodi jednu od krovnih institucija savremene umetnosti u zemlji”, zaključio je Vasić, koji smatra i da bi ovakva izložba akvizicija kao refleksija našeg vremena bila potpuno nezamisliva da se desi u MSUB-u u periodu od 2001. do 2012. godine, kako u pogledu konceptualnih, tako i tehničkih manjkavosti.
*U prvoj epizodi Kritike na delu o izložbi akvizicija MSUB-a govorila je dr Jelena Stojanović, u drugoj dr Branislav Dimitrijević, a u trećoj dr Jasna Jovanov.
_ _ _
Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2020. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.
Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2020.
Partner: SEEcult.org, Beograd
Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović
Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije
(SEEcult.org)
