Kultura i korona: Olga Dimitrijević - Nadrljali smo
Dramska autorka Olga Dimitrijević smatra da je pandemija korona virusa samo pojačala probleme u kulturi koji su već postojali, a pre svega se tiču nesigurnosti prekarnih umetničkih života i nejednakih pozicija moći. U intervjuu za SEEcult.org, Olga Dimitrijević ocenila je i da je pandemija pokazala da je za državu kultura poslednja rupa na svirali, da se mejnstrim pozorište samo bori da očuva status quo, ali i da celokupna umetnička scena nije uspela da isprati promene koje je donela pandemija, pa i sama snosi deo odgovornosti za postojeće stanje.
Budućnost scene će, prema njenom mišljenju, zavisiti od stepena solidarnosti i svesti o socijalnim problemima unutar samog sektora, a ukoliko umetnost bude slepa za ključne socijalne i društvene probleme, onda će se potvrditi kao eskapistički relikt prošlosti i čuvar poretka.
Olga Dimitrijević, foto: Lela Vujanić
- Na koji način je pandemija korona virusa promenila Vaš način rada?
Olga Dimitrijević: Prvo što bih rekla je da je glavna promena bila u tome što se rad u jednom trenutku prosto – zaustavio. Otkazane predstave, pomerene predstave, neizvesnost daljeg rada, odnosno sve što je pandemija donela na, da tako kažem, poslovnom planu, proizvelo je pojačanu neizvesnost i strah za preživljavanje. Kao i u drugim sferama, tako i kada je u pitanju umetnički rad, pandemija je samo pojačala probleme koje smo i ranije imali, koji se pre svega tiču nesigurnosti prekarnih umetničkih života. Postalo je nemoguće planirati bilo šta, a svaka potencijalna projekcija budućnosti samo bi povećavala strah od nezaposlenosti i praznog računa. Istovremeno, oduzeti su mi aspekti rada koji su donosili najviše zadovoljstva i davali tom radu dodatni lični smisao – kolektivno iskustvo pozorišta, zajednička okupljanja, ali i putovanja. Sa druge strane, ova situacija me je naterala da mislim o svom radu u drugim pravcima - od forme do poetike, što i nije tako loše. Ovakvi potresi utiču na razmišljanje o bitnom i nebitnom, i vode ka preispitivanju svakakvih odluka u životu, pa i načina rada. Kad se ima vremena i mira u glavi. Kad se nema vremena i mira, i kad je račun prazan, onda se radi kako god.
- Koje probleme pozorišne scene vidite kao ključne pre pandemije i kako je ona na njih uticala u Srbiji? Ako kažemo da je pandemija pojačala društvene simptome koji su već postojali, koje je procese u sferi umetnosti i kulture dovela u prvi plan?
Olga Dimitrijević: Svi naši problemi koji su se ticali nesigurnih dogovora, slabog finansiranja, podele na javni i nezavisni sektor, socijalnih prilika radnica i radnika u kulturi... samo su buknuli. Istovremeno, moj glavni utisak je koliko se ispostavilo da nam je mainstream pozorište odvojeno od životne realnosti i da je nepopravljivo buržoaska institucija koja, uprkos pojedinačnim kritičkim glasovima, teži održanju statusa quo, što u samom teatru, što u društvu i njegovim strukturama. Ako od umetnosti očekujemo društvenu imaginaciju, da nas i emotivno i racionalno zvekne u glavu, izmesti u bolji svet, da zajedno sa narodom i ispred njega promišlja budućnost, sadašnjost i sve ostalo, pandemija me je otreznila da mi ništa od toga ne radimo. Ukratko, jasno su se videle nejednake pozicije moći duž celog našeg umetničkog polja.
Pored toga, naravno, videli smo i da je za državu kultura poslednja rupa na svirali i da će je rado pustiti niz vodu ako se sami ne organizujemo i neprekidno pravimo pritisak za poboljšanje naših socijalnih situacija. Eto, videli smo za vreme vanrednog stanja da je baš taj pritisak urodio plodom, da su samostalni umetnici dobili neku pomoć od države (iako su pritom izostavljeni umetnici koji nemaju status), ali bih da dodam i da prava državna solidarnost i krizna politika ne leži u 30.000 dinara državne pomoći, minimalca, koji ne može da pokrije ni zakup stana sa računima u Beogradu. Kulturna krizna politika bi bila otkup radova, naručivanje, promena repertoarske politike i zahvata i prilagođavanje kriznoj situaciji. A tu je većina zakazala - od Ministarstva do institucija kulture.
- Šta je unazađeno tokom pandemije u oblasti u kojoj radite?
Olga Dimitrijević: Projekti su pomerani, odlagani ili otkazivani, tako da bih rekla da je najviše unazađen socijalni status radnika i radnica u kulturi, posebno sa nezavisne scene, koji imaju nesigurna primanja i nesigurno finansiranje projekata. Pored toga, mislim da se na širem planu, onom idejnom, imaginativnom, i širem političkom, pokazalo koliko pozorište, posebno institucionalno, teži isključivo održanju postojećih odnosa moći, poetika, i formi. Dobar deo pozorišnih institucija i radnika većinski šalju poruku da bi bili najsrećniji da se ništa nije desilo i kada bi mogli prosto da nastave po starom. Ali, desila se pandemija koja je promenila svet, i mi koji se bavimo kulturom i umetnošću moramo nekako da odgovorimo na to.
Na neki način smo u pandemiji postali veliki tehnološki višak. Ali tu ima i naše odgovornosti, prema društvu, jednih prema drugima, a na kraju i prema umetnosti kojom se bavimo. Naravno, ta odgovornost je u sektoru različito raspoređena - u smislu da je ljudi na institucionalnim pozicijama moći imaju najviše. Pored odgovornosti šta radimo i govorimo, mi kao umetnice i umetnici imamo odgovornost i KAKO to radimo, odnosno da li smo uključili politike brige i solidarnosti u svoju praksu, ili mislimo da deljemo po starom i kako smo navikli. Inače kritikujemo svet i mislimo da ga treba menjati iz korena, a kada smo dobili priliku da to napravimo barem u svom dvorištu, mi smo stali i počeli da se borimo ili nadamo da sve bude kao pre. Svet se promenio preko noći, ali mi nismo to ispratili. I dalje smo hteli iste premijere, iste predstave, iste festivale, iste forme na koje smo navikli. Da, možda nećemo neko vreme imati ansambl predstave i građanski teatar na koji smo navikli, ali imaćemo neke druge, i ostaćemo živi i zdravi i solidarni. Malo li je?
Lounli plenet, foto: Atelje 212
- Da li postoje pojave koje tokom pandemije prepoznajete kao pozitivne? Da li su se pojavile neke nove umetničke forme ili prakse podstaknute pandemijom?
Olga Dimitrijević: Pre bih rekla da je pandemija podstakla umetnike da istražuju forme koje nisu bile toliko dominantne u izvođačkim umetnostima, a koje su mogle da se primene na novonastalu situaciju. Određene digitalne forme, audio performansi, performativne walking tours, imerzivne forme... mogle su da se razrađuju. Da krenem od svog primera - izuzetno mi je značajno što smo Maja Pelević, Dimitrije Kokanov, Tanja Šljivar, Igor Koruga i ja napravili Lounli Plenet. Pravili smo tu predstavu baš iz želje da promišljamo pozorište i forme izvođenja u trenutku kada ih zvanično nije dozvoljeno imati. Baš zbog pandemijskih okolnosti je nastala ta predstava, kao zbir priča o starim i novim strahovima života u pandemiji, kasnom kapitalizmu i distopično oblikovanoj savremenosti i budućnosti, kao pokušaj da mislimo intimnost i bliskost kada je ona naizgled onemogućena. Formu Lounli Pleneta su odredile epidemiološke mere, i to je bio naš prilog pozorištu u momentu kad je pozorište stajalo, da se vidi da može da se radi, da tako kažem - zajedno sa pandemijom, ne uprkos okolnostima da imamo virus koji hara i ubija ljude.
- Koliko se menja percepcija umetnosti kada se ona posmatra uživo - u pozorištu ili bioskopu, ili onlajn, na internetu - na monitoru?
Olga Dimitrijević: Iskreno, ja ne mogu više da gledam predstave preko interneta. Jedno vreme sam pratila programe svetskih pozorišta ko blesava, posle sam samo počela da ostavljam za kasnije. Nervira me moja pasivnost u toj poziciji, i konzumeristička, i fizička. Odlazak na javno događanje podrazumeva i neko kretanje, hodanje, senzacije tela koje su deo celog paketa javnog događaja. Nekad mislim da naša telesna aktivnost oko događaja na koje idemo određuje naš emotivni angažman, naša razmišljanja i naše odnose sa tim šta smo gledali. I senzacije tela određuju kako upijamo umetnost, a naša tela ispred monitora generalno imaju tendenciju da leže ili sede, razvijaju bolove u leđima i vratu, prejedaju se, i budu tužna.
- Izvesno vreme tokom pandemije pozorišta i bioskopi su radili relativno normalno. Koliko ste posećivali predstave i projekcije i da li te posete (ako ih je bilo) dobijaju nove nivoe značenja u odnosu na period pre pandemije?
Olga Dimitrijević: Ništa tu nije bilo normalno. Kada bih išla na predstave, mahom bih imala osećaj kolektivnog pokušaja (i neuspeha) da se održi privid normalnosti, i kroz rad, i kroz izvođenje, i susrete posle. Odlazak u pozorište me je najčešće navodio da skoro svaki put mislim o svemu ovome o čemu sam ranije pričala, kao i o tome koliko je naopaka logika ekonomija vs virus tj. zdravlje, i koliko smo učestvovali i učestvujemo u njoj iz straha od sopstvenog siromaštva.
- Kako ocenjujete rad Ministarstva kulture i informisanja u prethodnom periodu i koje biste korake predložili novoj ministarki kulture i informisanja za vreme pandemije i u periodu po njenom završetku u pogledu kulturne politike, posebno u odnosu na oblast Vašeg delovanja?
Olga Dimitrijević: U jednom trenutku Ministarstvo se više bavilo onim suludim saopštenjima nego položajem umetnika i umetnosti. Budućnost konkursa je jedno vreme bila upitna, bojažljivo i kasno se slao predlog vladi da se pomogne umetnicima na početku vanrednog stanja, a apeli da postoje umetnici koji nisu obuhvaćeni postojećim merama pomoći su prosto preskočeni. Tako da smo videli da većina umetnika nema nikakvu socijalnu zaštitu. To je posledica sistema oporezivanja i doprinosa koji je baziran na dobroj volji lokalnih samouprava da uplati doprinose, i minimalnoj osnovici, zbog čega se ljudi maltene plaše da uzmu status samostalnog umetnika da ne bi završili u dužničkom ropstvu na kraju godine. Nama je potrebno rešavanje tog problema uplata doprinosa, kao i podizanje osnovice na recimo nivo prosečne plate u državi.
Potom, potrebna nam je efikasnija stimulacija savremenog stvaralastva. Godišnji konkurs Ministarstva jednostavno nije dovoljan u smislu finansija koje donosi, ali isto tako, nakrivo je postavljen jer se, recimo kada je pozorište u pitanju, na istom konkursu takmiče nezavisne grupe, institucije sa gradskih budžeta, pozorišni festivali i amateri. Tako niko ne dobije adekvatna srestva, svi su nezadovoljni, a stavlja učesnike u neravnopravne položaje (npr. manja je šansa da mlađi umetnici na početku karijere mogu da konkurišu “većim” i etabliranijim umetnicima/produkcijama). Taj sistem treba menjati i unaprediti, a vala i insistirati na povećanju budžeta.
Sledeća stvar bi se ticala stimulisanja saradnje javnih institucija koje imamo i nezavisne scene. Od tolikih pozorišta u zemlji, mi imamo samo Bitef teatar koji neprestano praktikuje te saradnje. Takođe, pozorištima nedostaju radna mesta u umetničkom sektoru, dramaturga, koreografa i drugih, te bi i o tome trebalo razmišljati.
- Kako vidite budućnost scene i svoje profesije nakon pandemije?
Olga Dimitrijević: Nadrljali smo, jer em pandemija ko zna kad će biti gotova kod nas, em ekonomska kriza koja sledi će biti jeziva. U tom smislu, i mi ćemo deliti sudbinu celog društva; smanjiće nam se i radna mesta i mogućnosti za proizvodnju; i puno nas biće gladni, tužni i nezaposleni. Zato mislim da će budućnost scene odrediti stepen solidarnosti i svesti o socijalnim problemima unutar sektora samog. Ako će profesija da nastavi da postoji u svojevrsnoj kuli od slonovače, slepa za probleme i očaj sopstvenih pripadnika koji nemaju za život, onda me takva profesija slabo zanima. Pozorište je duboko društvena umetnost, pa stoga ako misli da nastavi u ime umetnosti da postoji slepo za socijalne probleme, klasne razlike, dubinsku diskriminaciju, pljačku, kriminal, žrtvovanje života, onda će potvrditi svoj status kao eskapistički relikt prošlosti, čuvar poretka i statusa quo. A to nije pozorište niti život koji priželjkujem, ni sebi, ni prijateljima, ni svetu.
- Koja su, prema Vašem mišljenju, tri najznačajnija događaja u 2020. godini u oblasti kulture u Srbiji (bilo pozitivna, bilo negativna), i zašto?
Olga Dimitrijević: Prvo na šta pomislim je inicijativa Neyavisne kulturne scene Srbije, Udruženja likovnih umetnika Srbije, Stanice i drugih za formiranje Fonda solidarnosti, za jednokratnu novčanu pomoć umetnicima koji je nisu primili od države, jer nisu u sistemu, i da se prijavilo oko 1.700 ljudi. Pored činjenice da je to ludački veliki broj i da odlično govori o tome koliki problem sa siromaštvom unutar kulturnog sektora imamo, ono što ohrabruje je samoorganizacija sektora samog koji je uspeo da sprovede tako nešto. Nadam se da će se samoorganizacija kulturnih radnica i radnika nastaviti još jača u narednoj godini.
Drugo što mi iskače u glavi su medijski i skupštinski pritisci, vređanja i linčevi radnika u kulturi, od vizuelnih umetnika do glumaca, koji mi najavljuju neprestane buduće obračune vlasti sa neposlušnim, subverzivnim i opozicionim delovanjem u kulturi i umetnosti.
*Naslovna fotografija: Rozi Kostani
(SEEcult.org)