Oni - eksperimentalni filmovi u digitalnom okruženju
Udruženje Golden Pixel iz Beča i nezavisna kustoskinja Maja Ćirić iz Beograda prikazaće od 15. do 18. aprila onlajn filmski program “Oni” sa izabranim eksperimentalnim filmovima internacionalne grupe umetnika, kojim skreću pažnju na pitanje vidljivosti kinematografskih ostvarenja u digitalnom okruženju, prepunom najrazličitijim informacijama i vizuelnim sadržajima, posebno od početka pandemije korona virusa.
Projekat “Oni” promišlja funkciju umetničkih filmova u kontekstu konkurentnih slika na internetu, a Maja Ćirić ga je osmislila na inicijativu Iris Blauenštajner (Blauensteiner), dobitnice nagrade “Sonja Savić” na festivalu Alternative film/video u Beogradu 2018. godine za film the_other_images koji je deo ove selekcije.
Osim Iris Blauensteiner, u programu učestvuju i Zorica Čolić, Doplgenger, Marlies Pöschl, Dušan Rodić, Bárbara Palomino Ruiz, Igor Simić, Lisa Truttmann, Katharina Swoboda, Enar de Dios Rodríguez i Katarina Zdjelar.
Njihovi filmovi biće objavljivani svakodnevno od 15. do 18. aprila na sajtu they-sie-oni.goldenpixelcoop.com, kreiranom specijalno za tu priliku.
Melancholic Drone, Igor Simić
Nakon digitalnog zaokreta i tehnološke eksplozije u pozadini 2020. godine, tehnologija postaje zauvek drugo ja (Turkle, Sherry, 1984.). S obzirom da smo trajno zakačeni za interfejs, naši načini rada i razmišljanja se preoblikuju. Ako je "telesnost bug, a ne karakteristika" (Tyler Winklevoss), onlajn projekcija je prilika da se ispriča drugačija priča o telesnosti i greškama. Decentralizovani i dekontekstualizovani, nekada ekskluzivni okviri neograničeno se sudaraju jedan sa drugim, navela je Maja Ćirić u kustoskom tekstu povodom programa “They / Sie / Oni”.
Suprotno onome što se može pomisliti, jedini način da se nastavi u drugoj godini pandemije nije uzdržavanje od zasićenja slikama. Suština je u pronalaženju načina za učestvovanje u gotovo proširenoj stvarnosti, pokušavajući privući i upravljati pažnjom. Ono što bi bilo autonomno prikazivanje u crnoj kutiji zamenuje se logikom proširene internetske umetnosti (Ceci Moss) u smislu da je to kontinuirano hibridno postajanje. Umetnički eksperimentalni film nije više samo film - to su visokokvalitetni podaci koji se takmiče sa manje kvalitetnim podacima SnapChata i TikToka. Okviri se šire, postoji potreba za prilagođavanjem, za promenom. Uprkos otuđenju, nakon svega, sadržaj treba gledati u intimi naših domaćinstava, kao odnos subjekta u filmovima i subjekata izvan njega.
Program “Oni” osmišljen je kao način obraćanja i testiranja izloženosti umetničkih filmova u okruženju konkurentnih slika. To je javno razmišljanje o tome kako se povezani ugrađeni filmski paketi mogu ponašati u proširenim okolnostima. Naslov “Oni” pokazuje poštovanje prema nebinarnom rodu, ali zapravo implicira da se poštovanje pokazuje i u širokom uglu prema nacionalnosti, prema drugim neantropocentričnim entitetima, prema tehnologiji, prema bilo kojem drugom uglu gledanja.
Umesto da predstavljaju dvostrane kulturne odnose - na primer između Austrije i Srbije, izabrani umetnički filmovi povezuju svoje autore kroz njihove emocije i senzacije koje izazivaju, a ne kroz njihovo nacionalno poreklo. Narativi nisu samo suptilna manipulacija mogućim vizuelnim prikazima usred trenutnih uslova i hiper-posredovane stvarnosti, već alat koji sugeriše različite načine posmatranja i brige za okolinu, kao i iskustva sebe i delezovskog pojma “dividuum”, kao “osobe napravljene od podataka koji se mogu beskrajno podeliti i kombinovati”, navela je Maja Ćirić.
Sve vrste subjekata zastupljenih u ovim umetničkim filmovima podvedene su kao “Oni”: melanholični dron (Igor Simić), hard-disk sa ostacima podataka od 2,8 terabajta (Iris Blauensteiner), ulica u Teheranu (Marlies Pöschl), melodije koje se preklapaju (Katarina Zdjelar), arhivske slike iz jugoslovenske kinematografije (Doplgenger), alati za telesna “poboljšanja“ (Zorica Čolić), plava žena vozač “formule“ (Katharina Swoboda), mašina koja tka lik Gospe od Gvadalupe (Bárbara Palomino Ruiz), najstariji hrast u Beogradu (Dušan Rodić), peščane dine (Enar de Dios Rodríguez), termiti koji napadaju kuće u Los Anđelesu (Lisa Truttmann). Sav sadržaj isprepleten je u jedno samo naizgled binarno sazvežđe, jer se te slike, koje predstavljaju i kulturnu antropologiju i ekocentričnost, sastoje od bezbroj nestatičnih složenosti.
Prvog dana, 15. aprila, na programu su filmovi Melancholic Drone (7’, 2018) Igora Simića, the_other_images (17’, 2018) Iris Blauensteiner i Cinema Cristal (14’30’’, 2017) Marlies Pöschl.
Melanholični dron / Melancholic drone - Tokom svog poslednjeg jutra u Beogradu, vojni dron promišlja o protraćenom postojanju kao bespilotne letelice koja nije bila u borbi, leteći na autopilotu do para koji ima seks, rutom kojim ga je prethodni operater vozio ne bi li ih špijunirao.
the_other_images / one_ostale_slike - Hard-disk, 2,8 terabajta otpalih podataka iz projekta snimljenog pre 10 godina. Godine 2008. godine autorka i režiserka Iris Blauenštajner snimila je svoj prvi kratki film. Sada prebire kroz ovaj otpadni materijal: scene izlaska, fotografije, zvučne datoteke, e-mailove, odlomke iz skripti, odbačene ideje. Ovi podaci su arhivirani i dobro čuvani, ali vreme je učinilo svoje. Stari formati fajlova više se ne mogu reprodukovati, jer nisu kompatibilni sa aktuelnim plejerima. Mnoštvo grešaka u čitanju i izobličenja slika onemogućavaju ugodno sećanje na prošlost, slike i zvukovi nisu ono što su nekada bili. Jezovite, sablasno magične scene izdižu se iz digitalnog otpadnog materijala i grešaka pri čitanju, sežući u vidljivi i čujni spektar. Sećanja se recikliraju. Oni zahtevaju drugačije kinematografsko iskustvo, novi narativ, drugačiji film.
Eksperimentalni dokumentarni kratki film the_other_images postavlja pitanje kako je moguće pamćenje i sećanje kada sva digitalna skladišta propadnu ili im se ne može pristupiti, postulirajući mogući odgovor u vidu recikliranja i ponovne upotrebe digitalne arhive. “Koristeći mutirani, gotovo nečitki materijal koji je obeležen propadanjem, Iris Blauenštajner pregovara o potencijalu odbačenih slika i pitanju čuvanja digitalnih uspomena: film na desktopu - (i)storije o bioskopu dvadeset prvog veka“ (Michelle Koch, Diagonale Catalogue, 2018).
Cinema Cristal / Bioskop Kristal - Laleh Zar ulica je u centru Teherana, u kojoj su se nekada nalazili brojni bioskopi, a često je doživljavana kao simbol modernizacije Irana. Danas je karakteriše mnoštvo svetlosnih elemenata koji se nude na prodaju kraj ulice. Čini se da se protok slika kroz svetlost - bioskop - raspao na mnoštvo različitih izvora svetlosti nakon promena koje je donela Iranska revolucija. “Bioskop Kristal“ kombinuje ove različite svetlucave fragmente u novu kompoziciju, teksturu svetlosti, povezujući istorijski trenutak na koji se odnosi sa trenutkom ekspozicije filma. Slike prate zvučni zapisi u kojima ljubitelji filma, svedoci i teoretičari pričaju svoja sećanja, priče i omaže povezane sa teheranskim bioskopima. Film govori o ulozi bioskopa kao estetskog, socijalnog i memorijalnog prostora. I o gledaocima kao centralnim likovima.
Od 16. aprila dostupni će biti i filmovi “AAA (Mein Herz)” (4’30’’, 2016) Katarine Zdjelar, “La imagen pertenece al pueblo” (8’, 2016) Bárbare Palomino Ruiz, “Cutaneous vision” (4'15'', 2020) Zorice Čolić, “Lella (Rehearsal)” (3’01’’, 2021) Katharine Swobode i “ComradeWomen” (6’10’’, 2018) umetničkog dua Doplgenger.
AAA (Mein Herz) / AAA (Moje srce) - U potpunosti snimljena u jednom kadru, mlada žena izvodi četiri različite kompozicije (istovremeno, a opet naizmenično). U nameri da zadrži izvorni stil, tempo i ritam pojedinih kompozicija netaknutim, performerka vokalno šeta kroz njih. Oscilirajući između i sukobljavajući se sa tišinom, muzikom, zvucima i rečima, stvara se osećaj kontinuiteta uspostavljen na rupturama i prekidima. Lice performerke i njene glasne žice postaju mesto i bojno polje ovih susreta, dok svaki rez služi kao bekstvo i kao ulaz.
La imagen pertenece al pueblo / Slika pripada narodu je inspirisan automatizovanom produkcijom serije ikona, koja razotkriva obožavanje slike kao artefakta. Reč je o video dokumentarcu snimljenom u fabrici tekstila u Meksiko Sitiju u kojem se umetnik fokusira na proizvodnju tapiserije Bogorodice od Gvadalupe, nacionalnog amblema i kontroverznog simbola koji izražava meksikanizam. Slika Bogorodice iz Gvadalupe deo je popularne kulture Meksika i može se naći reprodukovana, reciklirana i adaptirana na šoljama, majicama, muralima, plakatima i, kao što pokazuje ovaj film, takođe aplicirana i na seriju votivnih tapiserija. Ugrađena u mrežu za tkanje tekstila, slika Gvadalupe postaje zgusnuta jedinica identičnih slika, ostavljajući utisak da bi se mogla gotovo beskrajno širiti. "Slika pripada narodu" odražava ne samo legendu i sujeverje u pogledu jedne slike, već možda prevashodno vreme koje je uključeno u proizvodnju tekstila i odnos ljudi i mašina, magije i tehnologije.
Cutaneous Vision / Kutani Vid je video sastavljen od materijala izdvojenog iz zbunjujućeg niza telesnih slika - delova tela, medicinskih modela, estetskih dodataka i alata za telesna poboljšanja koja se prodaju na internetu. Sučeljavanja ljudskog i antropomorfnog ukazuju na materijalne ekscese i modno samooblikovanje kao na način na koji tela istovremeno bivaju i izbrisana i fetišizirana.
Lella (Rehearsal) / Lela (Proba) - Godine 1976. povukla se poslednja žena koja se takmičila u trci Formule 1. U trci za Veliku nagradu Austrije italijanska trkačica Lela Lombardi poslednja je došla na cilj, ali je bar stigla do njega. Njeno najbrže vreme bilo je 1:42,25, i to je ujedno i dužina planirane video instalacije. Sastavljena od snimaka koji prate kretanje, kao i statičnih snimaka Red Bull Ringa i performerke koja predstavlja Lelu Lombardi, počast za sada poslednjoj ženi vozačici Formule 1 odaje se u ambijentu staze u Spilbergu u Austriji.
ComradeWomen / Kameradin je baziran na arhivskim slikama jugoslovenske kinematografije. Film počinje rečima koje izgovara odsečena glava Milene Dravić u filmu W.R. Misterije organizma Dušana Makavejeva. S druge strane, fragmentisano iskustvo žene i njeno raskomadano telo ispričaće drugu i isprekidanu priču.
Program “They - Sie - Oni” biće nastavljen 17. aprila filmovima “Pirate Bay” (6'33'', 2020) Lise Truttmann, “The Soul is in the Breath” (6'33', 2020) Dušana Rodića i “Vestiges (an archipelago)” (40’48’’, 2020) Enar de Dios Rodríguez.
Pirate Bay / Piratski zaliv je filmski portret ribarske flote na plaži u Hejstingsu na jugoistoku Engleske. Poetska lutanja u olujni dan kasne zime vode duž uspavanih čamaca koji leže na plaži za vreme oseke. Kroz ritmičnu montažu i džez kompoziciju sa fragmentarnim tonovima, turistički primorski grad postaje napušteno ratište posuto opljačkanim brodovima, podsećajući na stalne svađe na moru i oko njega, koje su uticale koliko na ekonomske strategije zemlje u prošlosti, koliko i na rasprave u sadašnjosti. Proređena distopija Lize Trutmann, muzika Gvida Spanokija na alt saksofonu, u pratnji Đine Švarc na kontrabasu.
The Soul is in The Breath / Duša je u dahu - video esej prikazuje najstarije hrastovo drvo u centru Beograda, poslednje drvo poreklom iz stare hrastove šume, koja je nekada rasla u tom regionu. Budući da ima 200 godina, svedok je istorijskih događaja i kulturne promene koja se dogodila u odnosu između ljudi i drveća.
Vestiges (an archipelago) / Tragovi (arhipelag) - Posle vode, pesak je prirodni materijal koji ljudi najviše ekspoatišu - naše društvo je na njemu izgrađeno (sasvim doslovno) - i suprotno onome što se misli, takođe je ograničeni materijal čije vađenje nanosi nepopravljivu štetu prirodi. Ovaj video esej u četiri poglavlja deo je "Tragova", interdisciplinarnog projekta koji istražuje nezasitnu potražnju peska kao i njene društveno-političke i ekološke posledice. “U stvari, postoji ne samo jedno, već mnogo ostrva. Za razliku od mene, oni nemaju konkretan početak ili kraj. Za razliku od nas, njihov pesak im omogućava da promene veličinu i oblik u skladu sa dinamičnom raznolikošću njihove okoline. U pokušaju da ih razumem, stvorio sam tipologiju u četiri poglavlja: obrnuto ostrvo (prostori iz kojih ljudi vade pesak), privremeno ostrvo (prostori koje ljudi koriste za prevoz peska), veštačko ostrvo (prostori u kojima ljudi istovaruju transportovani pesak) i ostrvo koje nestaje (prostori koje ljudi poništavaju zbog svega navedenog). Zaista mi je žao što su nastali video snimci previše humanocentrični. Dao sam sve od sebe. Samo sam upao u lavirint kolonijalizma, bagera, projekata melioracije i ekoloških izbeglica“ (odlomak iz kataloga izložbe).
Poslednjeg dana programa, 18. aprila, biće moguće pogledati i film Lise Truttmann “Tarpaulins” (78’, 2017).
Tarpaulins / Cerade - Kada termiti napadnu kuću - U Los Anđelesu patrola za dezinsekciju dolazi i spakuje celu kuću u raznobojne cerade namenjene zadržavanju štetočina unutra. Ali one istovremeno slave njihovo razorno prisustvo prazničnim bojama i prugama. Fenomen koji originalni i maštoviti film Lise Trutman koristi za pronalaženje novih i neočekivanih veza između urbanog i prirode, kao i između vrlo velikog i vrlo malog. Najmanji stanovnici megapolisa takođe stvaraju sopstveni mikrokosmos, stvarajući nove mreže između rada i propadanja, kontrole i haosa. Okruženi su ljudskim mikrokosmosom stručnjaka koji imaju mišljenje o termitima i o smislu svega. “Cerade” je film koji uverava da su i najmanja stvorenja uzbudljiva ukoliko im se pristupi na pravi način. Avanturističko i ekscentrično delo “umetnosti termita” u čijoj je osnovi čudesno originalna ideja.
Program je organizovan uz podršku Austrijskog kulturnog foruma u Beogradu.
#thegoldenpixelcooperative #majaciric #digitalturn #experimentalfilm #irisblauensteiner #zoricacolic #doplgenger #marliespöschl #dusanrodic #bárbarapalominoruiz #austrijskikulturniforum #igorsimic #lisatruttmann #katharinaswoboda #enardediosdodríguez #katarinazdjelar
(SEEcult.org)
