Sanja Krsmanović Tasić: Bez publike uživo nema pozorišta

Svestrana umetnica Sanja Krsmanović Tasić, aktivna u oblasti umetničke igre, pozorišta, performansa, plesne i dramske pedagogije već punih 40 godina, bila je, između ostalog, među prvim članicama Teatra Mimart, više od dve decenije bila je deo DAH Teatra i osnivačica je Hleb teatra, u kojem nastavlja da razvija svoj koncept eseja u pokretu. Poslednji u nizu, “Daikon, esej u pokretu o plesačkom telu” izveden je na proteklom 14. Festivalu savremenog plesa i performansa Kondenz.

Dok radi na novoj predstavi “Marija Ručera” i novom izdanju festivala Mater Terra, Sanja Krsmanović Tasić govori u intervjuu za SEEcult.org i o posledicama pandemije na pozorišnu umetnost i novim izazovima, posebno za nezavisne teatarske trupe, kao i o značaju kreativnog umetničkog obrazovanja koje neumorno afirmiše već sedam godina - koliko je na čelu Centra za dramu u edukaciji i umetnosti.

Daikon, esej u pokretu o plesačkom telu, 14. Kondenz, Magacin u Kraljevića Marka, foto: Anđela Žugić

– Uprkos pandemiji, Hleb teatar je aktivan kako kroz učešće na domaćim festivalima, tako i u produkciji novih predstava. Koliko se promenio Vaš način rada usled pandemije i šta su najveći izazovi savremenog nezavisnog pozorišta poput Hleb teatra danas?

Sanja Krsmanović Tasić: Mislim da nas je sve zatekla pandemijska situacija, i da smo stali na “pola koraka”. U početku je čak i prijalo, jer smo se tokom 2019. i početkom 2020. godine premorili, jer smo umetnički i ponekad i produkcijski radili na čak četiri predstave: plesnoj predstaviI "Verje" sa 18 učesnika od 18 do 95 godina, eseju u pokretu "Vrtenje" o mojih 25 godina vrtenja na sceni, predstavi "2100: Skaska o Aski" sa mladim glumcima Omladinskog pozorišta PATOS iz Smedereva, sa kojom smo čak i predvideli pandemiju i sve što će se dešavati, i na predstavi "Majke" o majčinstvu.

Bilo je očigledno da se predstave ne mogu igrati, i drago mi je da je publika ove godine, kada su mere popustile, imala priliku da vide naše produkciju iz perioda pre pandemija. Za predstavu "Majke" smo dobili i dve nagrade na Art trema festivalu u Rumi u septembru, za najbolju režiju i za kolektivnu igru ansambla. Predstava "2100: Skaska o Aski" sa uspehom je više put igrana i u Beogradu, poslednji put kao deo programa Bitef Polifonije. Prvi angažman u 2020. koji se desio je bio naš rad ponovo sa mladima iz Smedereva i rad na kreiranju nekoliko kraćih predstava zasnovanih na basnama, koje su deca i mladi sami pisali kroz kreativne radionice pisanja koje sam vodila. Radili smo napolju, u zaista prelepom ambijentu Smederevske tvrđave, i u parkovima. Trenutno sam ponovo u Smederevu, gde zahvaljujući festivalu Asocijacie Nezavisna kulturna scena Srbije radim na novoj predstavi.

Najveći izazovi su uvek isti: pre svega dobiti novac za produkciju predstava, zatim pronaći prostor gde će se predstave igrati, jer su zbog situacije prostori sve zatvoreniji. Beogradska pozorišta, pa i Bitef teatar, koji je inače redak prostor koji je otvoren za nezavisnu produkciju, daju prednost sopstvenoj produkciji.

Srećna sam što i dalje igram kontinuirano već sedam godina predstavu "O s(a)vesti – esej u pokretu" o Dadi Vujasinović – ove godine u Kulturnom centru Magacin, i na Dorćol platzu, na poziv Reflektor teatra.

O s(a)vesti - esej u pokretu, foto: Maja Ven

– Sama ideja eseja u pokretu nastala je 2011. godine. Kako ste došli do te forme i na koji način je ona evoluirala do danas?

Sanja Krsmanović Tasić: Esej u pokretu je nastao kada sam radila na predstavi koja se zvala “Priče hleba i krvi”. U suštini sam tražila graničnu formu između demonstracije rada, gde se otkrivaju neke tajne predstave, tajne mog procesa, ali da se to uradi na performativan način, kao deo predstave. Nakon toga su se pojavile fusnote. Bilo ih je 22, ali je publika imala pravo da bira samo tri do pet, jer nikad nije bilo dovoljno vremena da se prikažu. To je bila zanimljiva forma. Ljudi su dolazili iznova jer im je taj poslednji deo bio najzanimljiviji, pa bi birali uvek neku drugu fusnotu.

Možda najznačajniji esej u pokretu koji sam napravila je “O s(a)vesti” o Dadi Vujasinović. Tada se desila najveća promena forme, jer sam shvatila da taj sam esej u pokretu, koji je neka vrsta koreografije, fizičke akcije i prolaženja kroz razna stanja, treba da dođe na kraj. To je obrnuti esej, gde su prvo objašnjene fusnote koje je publika birala. Skoro sve su otkrivene sem te poslednje, i onda na kraju ja faktički prolazim na neki način kroz fusnote, u završnoj sceni koja je neka vrsta plesa ili fizičkog ispoljavanja.

Jedna od najzanimljivijih fusnota, jedina koja nije bila fiksirana u eseju, odnosila se na položaj tela. U toj fusnoti neko iz publike je pozvan da namesti moje telo u neki položaj. Objasnila bih toj osobi da, kada je Dada Vujasinović ubijena, njeno telo su nameštali tako da izgleda kao da se desilo samoubistvo. Onda bih zapamtila kako bi me ta osoba namestila i na samom kraju bih ponovila te pokrete, što je svaki put bilo drugačije.

– Zašto ste se odlučili za interaktivni format u kojem publika igra tako značajnu ulogu?

Sanja Krsmanović Tasić: Osnovna stvar je da izbegavamo situaciju pasivnih posmatrača. Uvek smatram da, ako smo zajedno u jednom prostoru gde se dešava nešto što je predstava, mi svi zajedno učestvujemo u njoj. U ovom slučaju interakcija je u tome što publika određuje redosled fusnota i odgovara na neka pitanja tokom eseja. Sa njima uspostavljam kontakt, pitam ih nešto. Postoji, recimo, jedna fusnota koja se zove Naše ruke, koja je nastala tako što sam želela da ne igram ja, već da svi koji su prisutni igraju. Ali opet, tako da ne moraju da ustanu, ne moramo baš da pravimo gužvu, pogotovu i zbog epidemije. Svako na stolici igra svojim rukama.

– To je deo ovog poslednjeg eseja. Kako je on nastao?

Sanja Krsmanović Tasić: Nastao je usled mog dubokog razmišljanja o telu igrača, o našoj ličnoj percepciji tog tela, koja je vrlo često potpuno iskrivljena. Mi smo svesni svog tela. Ono je naš instrument, izloženo je pogledima, i stalno zahtevamo puno od njega po pitanju izgleda i svega ostalog. Kao mlada igračica, kada sam u suštini bila užasno mršava, imala sam potpuno izvrnutu percepciju da sam debela, krupna. Stalno sam bila opterećena time. Kad gledam te fotografije danas ja sam šokirana, izgledala sam kao kostur. Sada, sa 20 kilograma više, najzad sam se pomirila sa svojim telom. A imam 58 godina. Znači, dugo je trebalo (smeh).

Daikon, esej u pokretu o plesačkom telu, 14. Kondenz, Magacin u Kraljevića Marka, foto: Anđela Žugić

– Ovde se naročito bavite telom u teorijskom smislu?

Sanja Krsmanović Tasić: Fascinirana sam ljudskom anatomijom. Još davno, između 1991. i 1993. godine sam u Novom Sadu studirala u klasi Ljiljane Mišić. Tada je u stvari osnovan taj smer za modernu i džez igru, kako se to tada zvalo. Kao predmete smo imali fiziologiju, anatomiju i medicinu sporta. Od tada mi je bilo potpuno fascinantno kako ljudsko telo funkcioniše, koji je to splet neverovatnih čudesa koji se dešava u svakom trenutku u nama, a kamoli kod plesača koji imaju posebno razvijenu motoriku dok plešu.

Moje sopstveno telo je u stvari za mene telo tog eseja u pokretu, a fusnote su razna objašnjenja, otkrivanje nekih malih kutija, tajni, fiočica, nekih doživljaja iz prošlosti. Govorim o 1981. godini, 1991, pa 2001. godini... ove godine je bukvalno 40 godina kako sam ja i dalje na sceni kao profesionalac, što mislim da je vrlo zanimljiv podatak.

– Predstava je realizovana pod okriljem programa "Telo do tada", koji je pak u okviru šireg projekta “Dance On, Pass On, Dream On“. U opisu programa je zanimljiva fraza, ukazivanje na “represivni model mladalačkog tela”. Kako vidite položaj starijih plesačica i plesača na sceni?

Sanja Krsmanović Tasić: Mislim da ima sve više ovakih projekata i to je neverovatno dragoceno. U suštini, meni je fascinantno to telo koje više nije virtuozno. Mene kao gledaoca i osobu koja radi sa igračima i ljudima to jako zanima. Radila sam i sa osobama sa invaliditetom i to baš plesne radionice, mnogo više nego dramske. Takođe, sa osobama sa oštećenim sluhom, vidom, kao i sa najstarijim igračima savremene igre, koji imaju i preko 90 godina. Fascinantno je to što oni pružaju.

U ovoj predstavi postoji jedan video i jedna fusnota koja se zove Jovica i Nataša, gde sam htela da prikažem igrače koji na snimku imaju 86 i 96 godina. Oni igraju rukama, jer više nisu u mogućnosti da igraju čitavim telom, čak i vrlo teško hodaju. Ali oni plešu rukama, i to je i dalje lepo i vrlo upečatljivo. Kada vidim da je trupa sastavljena samo od virtuoznih mladih igrača, koliko god da je zanimljiva koreografija, meni u jednom trenutku jednostavno prestane da bude zanimljiva. Volim kada je više generacija na sceni i to onda dobije jednu posebnu dinamiku.

Setila sam se i jedne zanimljive priče koja nije ušla u predstavu, a koju sam želela da ubacim. Postoji jedan muzej u Italiji gde drže najstarije violine, između ostalog i Stradivarijusovu. Svake nedelje neko mora da svira na tim instrumentima, jer inače on postaje samo obično drvo, stvar, izgubi dušu. Isto je i sa nama igračima. Moramo da nastavimo da igramo, jer kad više ne igramo izgubimo našu dušu. Marta Grejam je rekla da igrači umiru dvaput. Prvi put je kada prestanu da igraju.

Daikon, esej u pokretu o plesačkom telu, 14. Kondenz, foto: Anđela Žugić

– Pripremate i predstavu "Marija Ručara", zasnovanu na istoimenom delu nadrealističkih pesnika Dušana Matića i Aleksandra Vuča, koja u sadašnjem vremenu snažno progovara o položaju žene, radnice, samohrane majke, sada u “raljama” neoliberalnog kapitalizma. Šta nam danas poručuje Marija Ručara?

Sanja Krsmanović Tasić: Poručuje da ih je danas mnogo – Marija Ručara 21. veka. Bili smo na ivici suza kada smo čitali oglase ljudi koji traže posao, gladni, očajni, sa poniženim dostojanstvom. Ovi oglasi su slični, skoro identični, sa oglasima iz perioda 30-ih godina prošlog veka. Sve to vodi ka jednoj zapitanosti kuda vodi ovaj svet, i gde je tu napredak, boljitak za sve. Naša predstava poručuje da nismo sami, da nas je mnogo, jer mi radnici u kulturi, posebno u nezavisnoj, smo u istom položaju, što je ova kriza dokazala. Ja sam već 38 godina u statusu samostalne umetnice. Vrlo sam svesna teškog položaja u kome se nalazimo. Nadala sam se da će sa godinama biti bolje i lakše, ali nije. Ali to mi i daje snagu da se bavim temama koje su važne, provokativne, da Hleb teatar bude glas obespravljenih, krik potlačenih, Da se čuje i da odjekne.

Predstavom “Marija Ručara” istražujemo za nas novu formu recitatorskog pozorišta. I Vučo i Matić su zamislili da će poemu izvoditi govorni hor, i mi smo na tom tragu. Inače Ministarstvo kulture Republike Srbije nije podržalo naš projekat, ali smo ipak podržani od fondacije Rakonstrukcija ženski fond, i ovom prilikom hvala na solidarnosti drugarica iz Fonda na tome što su prepoznale važnost našeg projekta u sadašnjem trenutku.

Proba predstave 'Marija Ručara', foto: Anastasia Tasić

– Pripremate i novo izdanje festivala Mater Terra koji će, posle prošlogodišnjeg onlajn formata, ponovo biti održan pred publikom - krajem novembra u Magacinu u Kraljevića Marka. Festival je zasnovan na ideji "ekologije duše", što podrazumeva zdrave i razvijene međuljudske odnose, otvorenost i prihvatanje drugog i drugačijeg, razvijanje empatije i aktiviranje solidarnosti i podrške. Šta su najveći izazovi u procesu razvoja svesti o tim vrednostima, posebno među mladima i decom?

Sanja Krsmanović Tasić: Sad je vreme da pomenem da je Festival Mater Terra, koji će se desiti osmi put u Kulturnom centru Magacin, podržan prvi put od Ministarstva kulture i informisanja. Festival ove godine, zahvaljujući toj podršci, ima i prateći program radionica, koje imaju za cilj da pomognu dramskim pedagozima da što bolje i kvalitetnije rade sa decom i mladima.

Rad na umetničkom obrazovanju, a posebno dramskom obrazovanju, predstavlja retku oazu u ovom zahuktalom svetu, gde se upravo taj rad sprovodi, rad na “ekologiji duše” kako sam to nazvala još 2014.godine, kada je festival pokrenut. Pogledajte oko sebe i već su vam jasni izazovi sa kojima se deca, mladi, njihovi vaspitači, učitelji, nastavnici roditelji suočavaju. I dalje tvrdim i uvek ću tvrditi da mnoge stvari mogu da se promene ako se na njima radi na sistematski način i na državnom nivou, i na vreme – od smanjanja broja kockarnica koje su na svakom koraku, od podrške kvalitetnim i vrednim projektima, od fokusa na kvalitetu a ne kvantitetu i profitu, od ukidanja rijalitija i nasilnih, prostačkih i manipulativnih sadržaja na televiziji... Mogla bih da nabarajam unedogled. Država često reaguje samo kad je kasno i kada je problem toliko evidentan da odnosi i ljudske živote.

– Zauzimate se već godinama i za unapređenje kreativnog umetničkog obrazovanja. Zašto je ono važno i kakva je situacija u tom pogledu u školama u Srbiji? Ima li interesovanja nastavnika za vaše aktivnosti u tom kontekstu, odnosno volje za sopstveni profesionalni razvoj?

Sanja Krsmanović Tasić: Decembra 2020. godine izabrana sam za predsednicu međunarodne asocijacije IDEA koja je posvećena dramskom obrazovanju. Sve ovo predstavlja ogromnu čast ali i odgovornost. Funkcija je volonterska, ali podrazumeva jako puno obaveza. Posebno je značajno što radim sa svojim saborcima na istoj misiji, kolegama iz čitavog sveta koji su posvećeni unapređenju kreativnog umetničkog obrazovanja u svojim zemljama i na međunarodnom nivou. Puno učim, sagledavam i želja mi je da neke uspešnije modele prenesem i na naše područje.

Centar za dramu u edukaciji i umetnosti, udruženje na čijem sem čelu već sedam godina, od svog osnivanja razvija programe za nastavnike koji žele da se usavršavaju u polju dramskog obrazovanja. Iako motivacija nastavnika postoji, suočeni su sa brojnim preprekama, nerazumevanjem sredine, škole u kojoj rade, krutim direktorima koji im ne izlaze u susret, nodostatkom sredstava. Evo, sama činjenica da je Mater Terra prvi put podržan posle osam godina postojanja i odličnog programa jasan je pokazatelj situacije. Na sreću postoje drugi načini finansiranja, i upravo sledeće nedelje, od 22. do 26. novembra u Ustanovi kulture Parobrod i Kući Đure Jakšića organizujemo radionice za umetnike i nastavnike iz Srbije i još četiri evropske zemlje u okviru ERAZMUS + projekta I-TAP-PD, projekta Međunarodnog partnerstva nastavnika i umetnika.

Jugoslav Hadžić i Sanja Krsmanović Tasić

– Kultura je i pre pandemije bila oblast koja nije adekvatno podržana, a poslednje dve godine situacija je dodatno otežana posledicama pandemije. Ipak, kao da se i kulturna scena pomirilia sa situacijom, za razliku od kolega u pojedinim zemljama u regionu. Kako vidite položaj kulture i umetnosti danas u Srbiji i šta mislite da bi trebalo najpre promeniti?

Sanja Krsmanović Tasić: Ovo pitanje je toliko važno i odgovor opširan, da mislim da bi zauzeo prostor jedne omanje knjige.

Gledajući iz položaja nezavisne kulturne scene, mislim da bi bilo dragceno da postoji saradnja i više otvaranja institucionalnih centara i pozorišta za vrlo živu, zanimljivu i važnu produkciju sa nezavisnog sektora. Čak i za vrlo etabliranu manifestaciju "Dani Smiljane Mandukić", koju razvijamo već pet godina, veliki deo energije i rada utrošimo na traženju prostora koji bi nas ugostili, i u kojima bismo realizovali naš program. Nadamo se da će se saradnja sa Bitef teatrom nastaviti i ove godine.

Ono što smi naučili, a pre svega mislim na članove našeg Hleb teatra – Jugoslava Hadžića, Jovanu Mihić, Martu Keler i druge, jeste da je umetnost moguće stvarati svuda i u svakom trenutku. I u sopstvenoj sobi, na terasi, na polju, u parku. Ali ono što je zaista važno i što mora da se desi jeste živi susret nas i publike. Bez toga nema pozorišta.

*Naslovna fotografija: Sanja Krsmanović Tasić u predstavi Daikon, esej u pokretu o plesačkom telu (Anđela Žugić)

(SEEcult.org)

*Podrška: Međunarodni fond za pomoć organizacijama u kulturi i obrazovanju 2021. nemačkog Saveznog ministarstva inostranih poslova, Gete instituta i drugih partnera: www.goethe.de/relieffund