Efim Graboj: Jedini ključ uspeha - uživati u trenutku, bez obzira na sve
Izraelski reditelj Efim Graboj (Graboy), nekadašnji učesnik međunarodnog studentskog filmskog kampa "Interakcija" i autor nagrađivanog kratkog dokumentarca "Dolina vladara", sada je mentor produkcije filmova koji će biti snimljeni u Zapadnoj Srbiji u okviru 17. izdanja "Interakcije", jedinstvenog producijskog i edukativnog programa u Srbiji i širem regionu, za koji kaže da mu je promenio život i doneo mu dragoceno iskustvo i kao filmskom stvaraocu, i kao čoiveku. Nagrađivani reditelj i video terapeut, alumni Steve Tisch filmske i televizijske škole, Graboj je za "Dolinu vladara", nastalu 2017. godine u okviru 12. Interakcija: studentskog filmskog kampa, osvojio četiri festivalske nagrade, pored nominacije za IDA Awards 2019. Bio je angažovan kao selektor i supervizor kampa "Interakcija" 2019, a sada je mentor produkcije filmova koje je grupa od 15 studenata filmskih akademija iz celog sveta počela da snima u Čačku, Užicu i Požegi, u organizaciji Nezavisnog filmskog centra "Filmart".
Njegov debitantski dokumentarni igrani film "Rat Raje Sinicine" premijerno je prikazan na DocAvivu 2020, gde je osvojio nagrade za najbolju režiju i najbolju kameru. Potom je osvojio osam nagrada na međunarodnim filmskim festivalima širom sveta. Između ostalog, dobio je nagradu za najbolji debitantski dugometražni dokumentarni film i za najbolju kameru Izraelskog udruženja dokumentarista, kao i Specijalnu nagradu za visoka umetnička dostignuća Ruskog saveza dokumentarnog filma i televizije 2021. Njegov animirani eksperimentalni dokumentarac "Minilook Berlin" nominovan za Vimeovu nagradu (Best Staff Pick video 2019). Njegov prvi igrani film "Lamps Lit on a Towpath" premijerno je prikazan na Palm Springs Short festivalu 2016. godine. Kratki dokumentarac "Nepoznati vojnik" imao je bioskopsku distribuciju u Izraelu i Francuskoj, a osvojio je šest festivalskih nagrada, bio u užem izbor za Student Academy Awards i osvojio četvrto mesto u konkurenciji za CILECT nagradu. Graboj je prikazivao svoje filmove i na izložbama u muzejima savremene umetnosti. Od 2020. godine vodi grupne sesije video terapije, na osnovu sistema koji je sam razvio.
Smatrajući da je film "svest o društvu", Graboj govori u intervjuu za SEEcult.org o iskustvima sa Interakcije kao učesnik i kao mentor, kao i o izazovima snimanja dokumentarnog filma, međunarodnom uspehu svojih dosadašnjih ostvarenja i o novim projektima, te o životu koji poslednjih godina provodi na relaciji Izrael-Srbija.
Efim Graboj (levo) kao učesnik Interakcije 2017. u Užicu, foto: Milica Đorđević
– Kada ste prvi put saznali za Interakciju? Kakvo je Vaše početno iskustvo sa Interakcijom?
Efim Graboj: Prvi put sam saznao za Interakciju od moje prijateljice iz Izraela. Ispričala mi je o Interdoc programu u kojem je učestvovala, a onda mi je pomenula i Interakciju i rekla da moram da se prijavim na konkurs. Nakon nekog vremena to sam i uradio, i prošao sam. I onda, od kada sam upoznao Slađanu (Petrović Varagić) i Dejana (Petrovića) i ostale članove njihovog tima, mnoge stvari u mom životu su se promenile. Bilo je to 2017. godine, mislim da je to bilo 12. izdanje Interakcije.
U suštini, možda zvuči veoma dramatično, ali to je bilo iskustvo koje mi je zaista promenilo život, jedno veoma prijatno i lepo iskustvo za mene kao filmskog stvaraoca i ujedno kao čoveka. Stalno pričam drugima ono što sam naučio iz Interakcije od 2017. do danas, jer su te stvari relevantne, njihova suština je konstantno aktuelna. Naučio sam kako da verujem ljudima, kako da uživam u ljudima, kako da uživam u snimanju i kako da stvari vidim svetlije. Jedan veoma lep proces.
– Vaš film Dolina vladara, koji je sniman tokom učešća na kampu Interakcija, postigao je veliki uspeh na festivalima, a nominovan je za prestižnu IDA nagradu. Šta je tome doprinelo i da li ste to očekivali?
Efim Graboj: Uspeh Doline vladara bio je moguć zbog izuzetnog procesa stvaranja ovog filma, kao i zahvaljujući mnoštvu malih elemenata koji su se našli zajedno na jednom mestu. To su uslovi Interakcije, to je intenzitet Interakcije, to su pravila Interakcije, a to je i svaki od članova mog tima: od Valida kao montažera, Milene kao menadžerke produkcije, Ane kao lokalnog vodiča, Antona kao dizajnera zvuka i naravno Konstance kao direktorke fotografije.
Došao sam u ovaj kamp da naučim nešto novo, da probam nešto drugačije, i to sam došao veoma fokusiran. Snimao sam tada film o jednoj staroj ženi, tako da mi nije trebalo mnogo vremena da smišljam i premišljam o tome šta ćemo da radimo. Išlo je veoma prirodno, već sam bio spreman i ne znam da li se nešto magično dogodilo. Uspeh ovog filma nikada nije bilo nešto što sam iščekivao. Tada sam naučio da je najvažnije da učestvujete u sjajnom procesu sa ljudima koje volite, ljudima kojima verujete i ljudima koji vas vole i koji vama veruju, i znate šta doprinosite svetu i kroz koji proces prolazite. I tada sam tačno znao koji je proces u pitanju. Nekako sam uspeo da to prenesem na ovu grupu divnih ljudi, a onda je uspeh došao kao rezultat procesa. A da li sam to očekivao? Da, mislim da jesam. Nisam o tome razmišljao kao o cilju, ali sam bio siguran da radimo nešto posebno, da to može biti drugačije.
Efim Graboj na snimanju "Doline vladara" na Interakciji 2017. u Užicu, foto: Milica Đorđević
– Kako ste postali deo tima Interakcije? Bili ste mentor kampa 2019. godine, kakvo je bilo to iskustvo?
Efim Graboj: Dobro je pitanje kako sam postao deo tima Interakcije. Pre svega, za mene je to bilo nešto prirodno, jer dok sam bio učesnik kampa već sam se osećao kao da sam deo tima Interakcije. Kada radite nešto zajedno, to činite šireći ljubav prema filmu, šireći ljubav prema ljudima, tako sam ja u sebi već bio deo tima, čak i ako to nisam bio zvanično. Nakon što sam učestvovao u Interakciji, ostao sam u kontaktu sa organizatorima Slađanom i Dejanom, i jednostavno sam znao da želim da nastavim saradnju sa ovim ljudima u budućnosti i sadašnjosti, a verovatno su se i oni osećali isto kada su mi 2019. godine predložili da budem mentor kampa Interakcija, i ja sam se, naravno, složio. Iskustvo je bilo lepo, drugačije i sa mnogo odgovornosti.
Za mene je bilo potpuno novo, jer je pristup drugačiji kada nekoga vodiš kroz proces umesto da samo radiš na svom filmu. Bio je to veoma interesantan izazov voditi tri grupe mladih ljudi, različitih ljudi, jer je svaka osoba drugačija, svaka grupa je drugačija i morate pronaći pravi pristup, nešto što nikada ranije nisam radio, tako da sam naučio mnogo, i to ne samo kao filmski stvaralac, već i kao čovek: kako pristupiti nekome i kako izvući najbolje od ljudi sa kojima radite.
– Koliko je teško snimiti dobar kratki dokumentarac u uslovima koje kamp Interakcija nudi?
Efim Graboj: Veoma su teški uslovi za snimanje filma. U pitanju su, ustvari, ekstremni uslovi (smeh). Mislim da mi je posle Interakcije postalo mnogo lakše da snimam filmove u skoro svim uslovima u kojima bih se našao. To je zato što vas nivo intenziteta dovodi do ivice, ako ste voljni da napravite nešto fundamentalno od svog filma, nešto smisleno u tako kratkom vremenskom periodu, u zemlji u kojoj ne govorite lokalni jezik, zemlji u kojoj nikada ranije niste bili – barem ja nisam bio, i gde se prvi put susrećete sa novom kulturom, novim jezikom, i sa grupom ljudi koju nikada ranije niste sreli i sa kojom nikada ranije niste ništa zajedno radili, a morate izgraditi uzajamno poverenje u veoma kratkom vremenskom periodu. I takođe, morate za kratko vreme da pronađete temu, lik i lokaciju, a onda i tehnički sve treba da bude u redu. Ali, uvek postoje prepreke, tehničke prepreke, životne prepreke. Na kraju vas sve sustiže u isto vreme, pa čak i ako mislite da ste u toku jednog dana uspeli da pronađete svoj ritam, drugog dana nešto može da se desi i da vas potpuno poremeti. Na taj način, umetnost je ne samo stvaranje filma, već i upravljanje energijama ljudi, upravljanje timom i samim sobom, svojim unutrašnjim svetom i ravnotežom – kako ne prekinuti i kako sve održati na okupu. Dakle, uslovi su veoma teški.
A jedini ključ uspeha je samo uživati u trenutku bez obzira šta dođe, šta god da se desi – samo uživajte i prepustite se.
Efim Graboj kao mentor Interakcije 2019. na premijeri snimljenih filmova u Dvorani KCB, foto: Milica Đorđević
– U međuvremenu ste zavoleli Srbiju, danas živite na relaciji između Srbije i Izraela? Šta Vas je dovelo u Srbiju i kakvo je Vaše iskustvo života ovde?
Efim Graboj: Zavoleo sam Srbiju. Zanimljivo je, jer kada kažete zavoleti neku zemlju ili pojam neke zemlje – šta to zapravo znači, jer šta ja zapravo znam o Srbiji? Ono što znam o Srbiji je moje iskustvo o njoj, o ljudima koje poznajem, prijateljima koje sam stekao. I da sve to sumiram: da, zavoleo sam Srbiju jer sam upoznao predivne ljude koji dele ljubav prema onome što ja volim, upoznao sam predivne ljude koji me uče nekoj mudrosti u ovom životu, i osetio sam tlo – tlo ovog naroda je ono što im donosi tu mudrost, oni su veoma povezani sa svojim tlom pa sam želeo da saznam više o tome da bih im se približio. Od svoje prve posete Srbiji sam stalno posećivao ovu zemlju i u nekom trenutku sam odlučio da bih mogao da ostanem duže, i to je bilo povezano sa mojom željom da pokrenem umetničku rezidenciju u prirodi, verujući da bi to moglo da bude mesto da to razradim i ostvarim u okruženju ljudi koje volim i ljudi koji mene vole.
– Vaš igrani film Rat Raje Sinicine imao je dobru festivalsku i bioskopsku distribuciju. To je Vaš debitantski dokumentarni film. Šta je za Vas najvažnije u dokumentarnom filmu?
Efim Graboj: Ovo je veoma dobro pitanje i verovatno sve što ću verbalizovati da bih izrazio svoj odgovor neće zaista dati potpun odgovor. Mislim da samo gledajući film možete doživeti o čemu je neki dokumentarac i šta je važno za filmskog stvaraoca u njegovom stvaralačkom procesu. Takođe, mislim da je svaki film individualan, jer ima toliko aspekata. Dok radimo na filmu, mi stvaramo san. Za mene je to posmatranje sna, sna koji ulazi u vašu dušu i otvara vrata za vratima, pokušavajući da prodre što dublje, da bi promenio ili probudio nešto unutra. Za mene je film svest o društvu. Film je napravljen da probudi i prosvetli druge, a tehnički aspekti koji vam to omogućavaju su važni, tako da mislim da nema nečeg manje ili više važnog u tom procesu. Svaki proces je samo drugačiji.
– I dalje ste posvećeni dokumentarnom filmu, neumorni ste i ponekad snimate dva filma istovremeno. Na čemu trenutno radite?
Efim Graboj: Zapravo, baš u ovom trenutku dok odgovaram na ovo pitanje spremam se za nastavak snimanja filma koji, na početku nesvesno, a sada već vrlo svesno, snimam o svojoj porodici, o sebi, o mom ocu, i mojoj tajnoj sestri čije je postojanje nedavno obelodanjeno. To je glavna stvar na kojoj trenutno radim, uporedo montiram i snimam. Ovaj film je i o opraštanju od nekoga koga volite, što je uzrokovano gubitkom moga oca pre godinu dana, i kao takav, on je jedan od najterapeutskijih filmova na kojim sam radio, kao i procesa koje sam doživeo do sada.
Kada su me pitali kako uspevam da snimim iskren film o svojoj porodici i sebi, odgovor do kojeg sam došao je sledeći: da biste bili iskreni u ovakvom stvaralaštvu morate da volite sve likove, morate da volite sebe, i tek tada možete bilo šta da pokažete na iskren način, bez obzira šta je to što u suštini pokazujete. I ovo je velika privilegija za mene da ovekovečim brojne uspomene, mnoge stvari koje su se desile u mom životu, kroz perspektivu ljubavi. Proces montaže postaje terapeutski proces tako da je to za mene veoma posebna kreacija.
*Naslovna fotografija: Efim Graboj na uvodnoj radionici 17. Interakcije 2022. u Beogradu (Sreten Vuković)
*Prevod sa engleskog Katarina Radović
(SEEcult.org)
