Kritika na delu: Zoran Erić - 59. Oktobarski salon, 2/4

59. Oktobarski salon (Beogradsko bijenale), Kulturni centar Beograda i drugi prostori, Beograd, 20. oktobar – 4. decembar 2022.

Kritičar na delu 2/4: dr Zoran Erić, istoričar umetnosti

Istoričar umetnosti dr Zoran Erić izneo je u drugoj epizodi serijala Kritika na delu o 59. Oktobarskom salonu više zamerki kustoskom timu Kulturnog centra Beograda na čelu sa Zoranom Đaković Minniti, ali im je i čestitao ako su uspeli da bar simbolično upokoje ideju o pretvaranju OS u “Beogradsko bijenale”.

Erić bi izrazio “sve čestitke kustoskom timu” ako je akcentom na lokalnu scenu, potenciranjem umrežavanja i podsticanjem lokalne produkcije, uspeo u izvesnoj meri da simbolično upokoji ideju Beogradskog bijenala, koja je “još (iako u zagradi) formalno deo naziva te manifestacije i političkom odlukom će ostati tako”. “To je nešto što smatram da je izuzetno značajno za budućnost ove manifestacije ali, naravno, ostaje zabrinutost da li će se to i ostvariti”, dodao je Erić, koji smatra da su prethodna dva izdanja OS, koja ocenjuje kao predizajnirana, upravo tim izgledom stvorila perspektivu za tzv. bijenalizaciju i uklapanje OS u model nekog velikog međunarodnog bijenala, koji nije u potpunosti ni razvijen.

Odluka gradskih vlasti (2014) da OS postane bijenalna manifestacija, prema mišljenju Erića, ključna je tačka konflikta koja je proizvedena na lokalnoj umetničkoj sceni i koja je dovela do vrlo burnih reakcija.

Erić smatra i da je to ključni problem koji se nameće i koji je trebalo da bude u fokusu 59. Oktobarskog salona, ali je propuštena šansa i izložba je organizovana bez jasnog koncepcijskog okvira.

“Odlukom Odbora OS, u kojem nema inače nijednog istoričara umetnosti i kustosa - što je samo po sebi veliki problem, da ovogodišnji OS vodi kustoski tim KCB-a – iznuđeno je rešenje u nedostatku pravog rešenja šta bi zapravo ta manifestacija trebalo da bude. Kad je već tako urađeno, i kad je već KCB, kao organizator, to prihvatio, onda se nameće nekoliko pitanja – zašto nije kapitalizovao na toj ključnoj tački problema i konflikta na sceni, što nije iskoristio to kao polazište možda čak i za neku otvorenu javnu debatu koja bi prethodila realizaciji same izložbe, možda čak i da ponudi neku određenu koncepciju koja bi bila mogući ključ ili rešenje za budućnost manifestacije. Nažalost, to se nije desilo. To je jedna od mojih ključnih zamerki – da tim OS nije izašao sa jasnom koncepcijom. Ako se to već nije očekivalo od Odbora, koji je dao šturo obrazloženje izbora, kustoski tim nije zapravo preuzeo tu odgovornost da formuliše i definiše šta je koncepcijski okvir same manifestacije”, koja pritom ima najveći budžet i najveću vidljivost u oblasti vizuelne umetnosti, naveo je Erić.

Prema njegovom mišljenju, osnovno pitanje koncepcije nije definisano, već je vrlo šturo naznačeno idejama zajedništva, institucionalnog umrežavanja, vidljivosti institucija, društvenim tokovima i uticaja na društvene tokove.

“Sve su to opšta mesta koja nisu dala određeni specifikum za ovogodišnje izdanje (OS) i to smatram da je prva i osnovna greška, jer nije iskorišćen taj potencijal da se na osnovu tog proizvedenog konklikta stvori - možda sad ja sugerišem - jedna drugačija platforma, gde ne bi izložba bila sama sebi cilj, nego bi se otvorila javna diskusija, forum, koja bi bila sama po sebi format ovogodišnje manifestacije, i gde bi se razrešilo to čvorišno pitanje, jer ja ne vidim kako će se ono na drugi način rešavati. oOtaje nam izložba kao takva”, dodao je Erić.

Napominjući da je teško i analizirati kvalitet izložbe koja nema jasno definisanu koncepciju, Erić je odlučio da se osvrne na izvesne kustoske odluke.

Kao možda najvažniju, naveo je odluku da se u OS uključi što više institucija, posebno sa beogradske kulturne scene.

Navodeći da je izložba 59. OS uključivala širi spektar državnih i javnih institucija (Narodni muzej, Muzej grada Beograda, Muzej savremene umetnosti…), potom esnafskih udruženja, poput ULUS-a i udruženja likovnih kritičara – AICA, te Asocijaciju Nezavisna kulturna scena Srbije i druge, Erić je istakao da su svi oni dobili priliku da sarađuju i formulišu programe u okviru izložbe. Taj motiv umrežavanja u svetlu generalnih lajtmotiva solidarnosti i povezivanja uključio je i Institut za filozofiju i društvenu teoriju (IFDT), čija je teza, prema njegovom mišljenju,   učitala možda i najznačajniji koncept – tematski okvir za čitavu izložbu, a to je “problematizovanje pitanja slabosti ili snage institucija u odnosu na nas, ili na kolektiv, ili na pojedinca”.

“Ako je već ideja postojala da se pristupi kolektivnom pristupu ili kolektivnom radu, trebalo je to malo temeljitije obrazložiti i to je ponudio IFDT svojim radom, svojim apostrofiranjem problema šta to znači mi i daljom teoretizacijom kako može da se napravi određena transgresija, da se napravi određeni antipod kulturnoj politici koja je dominantna ili da se osnaže institucije ili stvore neki uslovi za makar pravljenje niša koje će proizvoditi određeni kontekst, sadržaj i znanje”, naveo je Erić.

Prema njegovom mišljenju, učesnici 59. OS nisu bili na odgovarajući način zaista povezani u celinu.

“Napomenuo bih da su sve te institucije i svi akteri koji su uključeni dobili vrlo glasne govorne pozicije, ali partikularne, da način na koji su oni umreženi možda nije bio dovoljno jak, da su postojale određene govorne pozicije koje možda nemaju kroz izložbu dovoljno zajedničkog, transdisciplinarnog - da tako kažem - umrežavanja koje bi proizvelo opet jedan nov način mišljenja i promišljanja same manifestacije, jer kada je već ona sama bez koncepta, kada već nema rešenja za njenu budućnost, ja ne vidim kako je moguće kroz sam proces rada na jednoj izložbi doći do toga i razrešenja jednog takvog problema”, dodao je.

Erićeva zamerka se stoga odnosi na to što su ti “glasovi ostali usamljeni, umesto da su stvorili jedan orkestar koji bi mnogo jače rezonirao na kulturnoj sceni i stvorio neku snagu koja menja i pravi tektonske promene… Ovako su ostali brojni, čak možda i previše brojni, diskusioni, debatni, javni govorni programi i brojni performativni događaji, koje je teško bilo da isprate čak i stručne, profesionalne osobe, a nekmoli šira publika”.

To, prema rečima Erića, otvara i jedno šire pitanje – pitanje publike, i to  na primeru Narodnog muzeja i uopšte uključivanja i mapiranja te centralne nacionalne institucije u okviru projekta 59. OS.

“To je ideja da se samo jedna slika francuskog umetnika Erika Korna (Talas, neka me život nosi) postavi unutar stalne postavke Zbirke slikarstva Narodnog muzeja, gde sada diskusija o poziciji neke umetničke emigracije, azila ili nekadašnjeg perioda Gogena recimo, koji je opet u lajtmotivu samih tih pitanja izložbe, dakle kada se to problematizuje iz današnje vizure umetnika nomada sa jednom slikom u okviru tako velike institucije koja ima sve svoje – da tako kažem banalno – partikularne propozicije, a to je da se plaća ulaz i da posetioci moraju zarad jedne slike da plate ulaz da bi videli nešto što po meni nije sasvim dovoljno utemeljeno da bi bilo argument za tu konkretnu diskusiju, onda je i pitanje opravdanja uključivanja, mapiranja zarad mapiranja, dovedeno u veliki problem i ne vidim da je proizvelo neki dodatni višak vrednosti u tom dijalogu i otvorenosti samog Salona za šire, tesnije i organskije povezivanje sa drugim akterima na sceni”, ocenio je Erić.

Erić se posebno osvrnuo i na uvođenje umetnika, odnosno umetnice u fokusu, što je na 59. OS bila Milica Tomić.

“Druga kustoska odluka, takođe jako bitna, bila je da se izabere umetnica u fokusu, što je novi format, do sada nije rađen. Odluka je pala da to bude Milica Tomić, koja ima svojevrsnu reputaciju i lokalnu i internacionalnu, ali sama ta odluka i taj format – pošto je ona dobila sve galerijske prostore KCB-a – može u neku ruku da dovede u pitanje osnovnu premisu ideje zajedništva na vrlo jednostavnom nivou zato što se na pijedestal te neke čitave scene ili hijerarhije postavlja jedna umetnica, jedan model promišljanja umetnosti i uopšte metodološkog rada u umetnosti, ma koliko on bio bitan”, naveo je Erić.

“U nedostatku jasnog obrazloženja, ja ću pokušati da učitam neko moje značenje i učitavanje šta bi to moglo da predstavlja. Sam ključ za čitanje ove izložbe je izbor radova, pošto je heterogen i predstavlja više različitih pozicija i načina delovanja Milice Tomić. Ono što je najvažnije je da je akcenat na nekoliko serija radova, recimo serija radova Kontejner, koji tematizuju problem zločina - u ovom slučaju taj rad u tri svoje interakcije na tri različite lokacije u svetu predstavljen je u galeriji Podroom, što ukazuje na proces razmišljanja Milice Tomić koji je započela radom ‘XY Ungelost’ koji se bavi rekonstrukcijom zločina, a rad (na 59. OS) zapravo za polazište ima zločin američkih vojnika u Avganistanu. Ona se sada opet bavi nekom vrstom rekonstrukcije zločina u različitim kontekstima i to polazište je jasno u njenoj praksi, ali takva redundancija sa tri interakcije je možda i previše. Posebno se to odnosi na drugi segment u galeriji Artget, gde su prikazani radovi koji se bave autorefleksijom i možda promišljanjem i možda ‘samoistorizacijom’ umetnice i njene saradnje sa Muzejem savremene umetnosti i izlaganja na Bijenalu u Veneciji, koje otvara potpuno novi spektar problema”, naveo je Erić.

Kao najbitnije, odnosno problem koji se možda može uzeti kao ključ za čitanje cele izložbe, Erić je naveo problem koji je Milica Tomić pokrenula u nekoliko serija radova, odnosno u nekoliko kolektiva, grupa ili projekata, koji se bave problemom zločina, genocida i problemom u širem kontekstu onoga što bi nazvao i što se tada nazvalo “Studije Jugoslavije”.

“Studije Jugoslavije su, po meni, jedna tema koja je dominantna linija, ali naravno opet ne ta tanka crvena nit koja bi povezala celu izložbu i koja nažalost nedostaje”, konstatovao je Erić.

Prema njegovom mišljenju, za čitav metodološki pristup izložbi 59. OS bilo bi značajno da se “možda više analiziralo i fokusiralo na probleme koje je nametnuo metodološki taj princip kolektivnog rada koji je Milica Tomić usvojila kroz 4 lica omarske, kao projekat ili možda radnu grupu, ili kroz projekat Grupe Spomenik, koja je i dalje vrlo aktuelna i utemeljena kroz rad brojnih saradnika, kustosa, istoričara, teoretičara, ali i umetnika, koji i dalje ponovo promišljaju ideje raspada Jugoslavije - onoga što se na samoj izložbi naziva antijugoslovenski ratovi, i kako sada možemo da pristupimo tom problemu, jer u trenutku kada se Milica Tomić bavila tim problemom već je postojala određena vremenska distanca, a sada pogotovo”.

“Dakle, taj metodološki princip, koji je izuzetno emancipatorski i nešto što je najveći kvalitet uticaja Milice Tomić kao umetnice u fokusu na ovu scenu, ali nije u potpunosti eksploatisan, nego je sa ovim raznorodnim pristupima, sa prebacivanjem njene metodološke i edukativne forme rada na Tehnički univerzitet u Gracu, gde sada predaje, i izlaganjem radova njenih studenata, malo na izvestan način otupljena ta oštrica metodologije koja bi bila izuetno značajna da se možda uzme kao jedan ključ prema kojem može da se pravi metodološki čitava izložba dalje”, naveo je Erić.

Kao treću ključnu kustosku odluku, Erić je naveo način odabira umetnika.

“To je prvo pitanje za bilo kog kustosa ili kustoski kolektiv, nevezano da li je potpisan ili nije potpisan stejtment. Znači, način izbora umetnika, pogotovo internacionalnih”, dodao je, navodeći da je uočljivo da je akcenat stavljen na lokalnu scenu, prevashodno na beogradsku, ali i šire. “Najveći broj umetnika dolazi sa ove scene. Ono što je najveći kvalitet izložbe je izbor tih umetnika koji su predstavili pozicije najprogresivnijih na sceni, nevezano za generacije, i to je možda i najveći kvalitet izlozbe, daje joj izvesnu svežinu, i pored velikog broja umetnika koji se ne mogu baš uklopiti, koji su izuzeci. Ako bi se ta linija jugoslovenskih studija dalje dekonstruisala i dalje analizirala kroz primere drugih umetničkih radova koji se bave na drugačije načine – ne samo problemom zločina i raspada Jugoslavije, nego i drugačijim nasleđem jugoslovenske baštine, kulture, arhitekture… onda bismo mogli da zaključimo da je to zaista jedna od dominatnih tema, jer postoje, posebno u mediju videa i filma, radovi koji se na vrlo emancipovan način, sa velikom imaginacijom ili sa analitičkim pristupom, doku-fikcionalnim, bave nasleđem Jugoslavije koje bi se možda uklopilo u tu širu formu ‘Studija Jugoslavije’ kao nekog kišobrana teorijskog za čitave problematike”, naveo je Erić, apostrofirajući da se posebno veliki broj umetnica na 59. OS bavio tim problemom na jako zanimljiv način i doneo izvesnu svežinu kroz formu re-enactment nekog događaja iz te kulturno-istorijske, političko-teorijske itd. baštine. To je jedan od najpozitivnijih utisaka čitave ove izložbe, i smatram da je tu došlo možda do čvornog mogućeg razrešenja kako treba pristupiti saradnji sa lokalnim umetnicima na nekoj produkciji, potpori lokalnoj umetničkoj sceni, ali ne vidim da je to moguće kroz kontunuirani niz manifestacija, jer ovo je, opet ponavljam, samo jedna izložba”, naveo je Erić.

Erić je primetio i da bi brojni umetnici i umetnice koji su učestvovali na Memorijalu Nadežde Petrović u Čačku mogli da budu uključeni u kritičke pozicije i tematske okvire 59. OS, ali da je dobro što nisu.

“Mislim da je to svesno jako dobra odluka kustosa - da se te pozicije ne ponavljaju i da je to neki vid moguće koleracije svih aktera na sceni, da nema potrebe za ponavljanjem i da se večito isti umetnici ponavljaju na različitim manifestacijama. To je možda jedan od gestova, znakova da je moguće kustoskim odlukama uticati na solidarnost na sceni”, dodao je Erić.

Konstatujući da je jasno da je fokus 59. OS stavljen na lokalnu scenu, malo i na regionalnu, Erić je naveo da je to nešto što samo po sebi može da bude pozitivno, ali se opet postavlja pitanje nedostaka međunarodne dimenzije koju je OS dobio već samom odlukom da postane internacionalna manifestacija (2004), što se dugi niz godina i praktikovalo.

“To je nešto što predstavlja moguću manjkavost, posebno kada se govori o načinu i razlozima za izbor pojedinih međunarodnih umetnika. Dakle, koji je bio princip odabira, da li su to ti problemski teorijski okviri  koje sam sam ja učitao, kao što su pitanja nasilja, zločina itd, re-enactmenta ili nekih drugih formi koje se ponavljaju kod brojnih umentika, i to izuzetno kvalitetnih radova, ali ne postoji neko jače kustosko utemeljenje u odabiru tih umetnika i njihovo prisustvo je relativno simbolički malo i nedostatno da bismo mogli da posmatramo ovu izložbu kao veliki međunarodni događaj”, naveo je Erić.

*U prvoj epizodi Kritike na delu o 59. OS učestvovala je istoričarka umetnosti Leila Topić, viša kustoskinja u Muzeju savremene umetnosti u Zagrebu

_ _ _

Projekat KRITIKA NA DELU, koji realizuje NFC “Filmart”, u saradnji sa portalom SEEcult.org, podrazumeva produkciju kratkih video emisija na temu odabranih značajnih izložbi koje se u Srbiji realizuju u 2016/2022. godini. Cilj je revitalizovanje likovne kritike u oblasti savremenih vizuelnih umetnosti i ukazivanje na značajnu edukativnu ulogu kritičke reči namenjene široj publici.

Produkcija: NFC Filmart, Požega, 2022.
Partner: SEEcult.org, Beograd

Urednica: Slađana Petrović Varagić
Reditelj: Dejan Petrović
Snimatelj/montažer: Sreten Vuković
Grafički dizajner: Uroš Pavlović

Podrška: Ministarstvo kulture i informisanja Srbije, Zaklada kultura nova u okviru regionalnog projekta "Svet oko nas – očuvanje prostora kritike"

(SEEcult.org)