Značaj prevođenja velikih tema i sa malih jezika

Nagrađivani bugarski pisac Georgi Gospodinov, dobitnik ovogodišnje međunarodne Buker nagrade za roman “Vremensko sklonište”, istakao je u Beogradu značaj prevođenja književnih dela sa ovih prostora na engleski jezik, jer “imamo pravo da na svojim malim jezicima pišemo o velikim stvarima”.

“Uvek sam želeo da se na našim jezicima pojavi knjiga posle koje nas neće gledati kao neku egzotičnu književnost koja se bavi lokalnim temama. Imamo pravo da na svojim malim jezicima pišemo o velikim stvarima”, rekao je Gospodinov 26. septembra u Kulturnom centru Grad, u kojem je gostovao u okviru programa Booking Balkan, učestvujući u dijalogu sa osnivačem i glavnim urednikom izdavačke kuće Geopoetika Vladislavom Bajcem, koja je objavila njegove najznačajnije romane ma srpski jezik.

Značaj međunarodne Buker nagrade – kako je Gospodinov primetio, jeste to što se time skreće pažnja na prevođenje koje je jako važno u književnosti. Time se malo povećao i procenat prevođenja celokupne svetske književnosti na engleski jezik, koji je do sada iznosio svega tri odsto!

Podsetivši da je međunarodna Bukerova nagrada 2023. godine dodeljena 12. put, a da ju je Bugarska prvi put dobila i time “prešišala 187 država”, Gospodinov je kazao da mu je, u vezi sa tim priznanjem, bio najlepši “osećaj zajedničke radosti ne samo u Bugarskoj, nego i u drugim balkanskim zemljama”.

U razgovoru sa Bajcem u krcatom KC Grad, Gospodinov je ukazao da je najteže probuditi radoznalost čitalaca u susednoj zemlji, jer smatramo da se dovoljno dobro poznajemo.

Upravo zato je posebno zahvalan “Geopoetici” koja je njegov “Prirodni roman” objavila 2001. godine, što je bio i prvi prevod te knjige na neki strani jezik.

Zahvaljujući upravo tom izdanju, njegov “Prirodni roman” je kasnije preveden i na engleski jezik i objavljen u Americi, jer ga je na srpskom jeziku pročitala žena koja je bila urednica jedne američke izdavačke kuće. Stoga ne ne treba potcenjivati male jezike, podvukao je Gospodinov.

Ističući značaj prevođenja i širenja književnosti i univerzalnosti razumevanja, i Vladislav Bajac je ukazao na nepravdu prema malim jezicima, kojima je Gospodinov otvorio vrata na međunarodnoj sceni.

“Najbolje u tome što je on dobio tu nagradu jeste što postoji jedna namera - čak i kod zapadnih profesionalaca u književnosti, žirijima i javnosti, a to je količina politike koja je prisutna u knjigama istočno-balkanskih država ili bivših socijalističkih zemalja, jer smo mi u večitim reformama i njima je ovaj prostor egzotičan kao da smo u centralnoj Africi. Ta vrsta neokolonijalizma se teško briše i ona se oseća kao nepravda. Žoro (Georgi Gospodinov) i ja smo veliki putnici i imamo pravo na ovo mišljenje. I on takođe ima to relativno gorko iskustvo”, istakao je Bajac.

“Mi smo relativno široko obrazovani, nismo nacionalisti, nismo primitivci, nismo konzervativci, ali ne možete izbeći tu istinu koju prepoznajete, a jako je teško ne ući u sukob u takvim situacijama”, naveo je Bajac i dodao da je stoga suptilna književnost najbolji način da se takav odnos promeni i to ne samo u jezicima koji su vam skloni i prijateljskim nacijama, već i u velikom anglosaksonskom, ali i velikom španskom, kineskom, ruskom svetu.

Na ironično pitanje da li je dobio Bukera “zato što je Bugarin, zato što je u Evropskoj uniji ili zato što je šta već…”, Gospodinov je kazao da je u moru teorija zavere koje su se ispredale tim povodom jedno od tumačenja bilo i to da je dobio nagradu jer se dodeljivala uoči bugarskog praznika Dana ćirilice.

“Ako se merimo i upoređujemo, kad pričamo o tugi, neće biti lako odrediti ko je veći šampion - Srbi ili Bugari”, kazao je pisac i podsetio da je list Ekonomist 2011. godine proglasio Bugarsku najtužnijom zemljom na svetu.

“Neću se suprotstaviti mišljenju Bukerovog žirija, ali bih jako voleo da su primetili moju prethodnu knjigu ‘Fizika tuge’”, dodao je Gospodinov.

Ističući da ne veruje u žanrove i da je moguće istu knjigu pisati a da to nekada bude poezija, nekada proza - kratka priča ili roman, ukazao je da se kroz sve njegove knjige provlače dve teme: koliko su važne stvari koje se nikada nisu dogodile, da li nekada i važnije od onih koje su se dogodile i kako pisati o nečemu što se nije dogodilo.

“Vremensko sklonište sam napisao krajem 2019, a izašla je prvog dana karantina. Sve knjižare su bile zatvorene i tada je u stvari počeo pravi život knjige. Ljudi su je naručivali poštom, jer nisu mogli da izlaze, a knjiga je mogla da putuje. I tako je ta antiutopijska knjiga pronašla antiutopijsko vreme da izađe”, rekao je Gospodinov, dodajući da su “naše knjige pametnije od nas”, kao i da je “lakše pisati knjige nego pričati o njima, jer su dosta lične, pune priča koje su se dogodile piscu i ljudima oko njega.

“Knjiga ‘Vremensko sklonište’ je knjiga o sećanju i o zaboravu, ličnom i kolektivnom Alchajmeru... o ličnom i kolektivnom skloništu. Koji je problem sa prošlošću? Kao čovek i kao pisac jako volim prošlost. Ona je puna priča, likova, voljenih ljudi i svega drugog od čega su naše knjige napravljene. Lepo je da se ulazi u sklonište prošlosti, ali ne i da se ostaje duže od čas-dva. I vrata treba da ostanu otvorena, da se ne zaključaju iznutra. A kada postane opasno i kada pokušaš da čitave nacije vratiš u prošlost i čitavim društvima obećavaš nekakvu prošlost u kojoj će ponovo biti slavni i veliki, to pretvara prošlost u propagandu”, upozorio je Gospodinov.

Glavni lik u “Vremenskom skloništu” je Gaustin koji se provlači kroz mnoge moje knjige i moram da odlučim šta ću sa njim, rekao je pisac, ocenivši da je možda dobra ideja da se njegov fiktivni lik “malo vrati u poeziju da se pribere”.

Na pitanje odakle je stigao Gaustin u njegovu književnost, autor je kazao da se pojavio najpre u poeziji. “Izmislio sam tri reda koji mi tada nisu ličili ni na moje stihove ni na druge autore i potpisao sam ih kao Gaustin iz Arla iz 13. veka. Moj tadašnji profesor filozofije, inače poznati prevodilac, prišao mi je i tiho, samo meni rekao da je celog dana kopao po biblioteci i da nije mogao da nađe Gaustina iz 13. veka. Tada sam shvatio da takav čovek postoji i da je zapravo živ”, rekao je pisac, koji je organizatorima izuzetno posećene večeri zahvalio i posredstvom društvenih mreža..

Upitan kome najpre pokazuje svoje rukopise, kazao je da su to “uvek bliski ljudi koji mogu da vam kažu da je nešto glupo”, ali i da je bolje ne pokazivati rukopise prerano, jer kritike mogu da obeshrabre.

“Osim toga, roman je živa stvar koja nastaje tokom pisanja i kada ste na početku ne možete da predvidite kako će se on završiti. Ima pisaca, poznajem neke nemačke, koji tačno znaju kako roman nastaje, šta će napisati sledeće nedelje i imaju plan. Moje pisanje je potpuno drugačije, ja sam više kao pesnik koji sledi jezik ili priču koja ga povede dalje”, naveo je Gospodinov.

Gospodinov je kazao i da je prvi put nešto napisao kada je sa šest godina, po bakinom savetu, u dedinoj svesci još neveštim rukopisom opisao strašan san koji ga je mučio iz večeri u veče, a koji posle toga više nikada nije sanjao ali ga nije ni zaboravio, jer “strašne stvari prolaze, ali sećanja na njih ostaju”.

U dvouglu mišljenja Bajca i Gospodinova o vremenu, prevođenju, mostovima među kulturama i drugim temama, srpski pisac kazao je da je upravo stigao iz Turske gde je posle 33 godine od nastanka prevedena njegova “Knjiga u bambusu”. “Lepo je kad vidite da knjige traju, pa su još vaše, a vi niste ni mrtvi”, naveo je Bajac.

Dvojica pisaca ocenila su da ih je spojilo “zenovanje” ili zen koji se pojavljuje u “Prirodnom romanu”, kao i obojici omiljeni autor Kenet Vajt, koji je osmislio reč Geopoetika i podstakao Bajca da osnuje izdavačku kuću istog imena, dok je njegova zbirka pesama bila “prva i jedina knjiga” koju je Gospodinov ukrao iz biblioteke.

“Vajt je bio zaista prorok. Ono što je pisao u knjizi Nomadski duh je budućnost duhovnosti civilizovanog čoveka. To da ste u isto vreme svuda i nigde i da koristite bilo koju energiju, u mislima”, naveo je Bajac, istakavši da je nedavno preminuli autor bio “jedan od tih tihih ljudi koji vrše velike uticaje u književnosti”, iako je živeo daleko od sveta i vrlo skromno.

“Takav je Leonard Koen, takav je i Georgi koji je, i kad se bavi grozomornim temama, jako duhovit i to je duhovitost koja može da vas podigne iz bede”, naveo je Bajec.

Svu trojicu vezuje i 1968. godina, kada je Gospodinov rođen, Bajac je, iako dete, godinu ranije bio na prvim beogradskim demonstracijama protiv rata u Vijetnamu, dok je Vajt bio učesnik masovnih protesta 1968. u Parizu.

Napominjući da su Bitlsi bili jako važan deo njegovog sazrevanja, Gospodinov je kazao i da su mladi u Bugarskoj 70-ih godina imali otkriće koje se ticalo pesme “Yellow Submarine” (Žuta podmornica). “Mi smo tada otkrili da se, na tačno minut i 35 sekundi, na čistom bugarskom čuje: Pusti lanac (Odveži me) i za nas je to bila parola. Ali je konspiracija otkrivena kasno i preskočili smo 1968. Jedan islandski pisac Svjong koji je pročitao moj roman ‘Fizika tuge’, u kojem o tome pišem, javio mi se i rekao da se, na tačno minut i 35 sekundi, u ‘Žutoj podmornici’ na čistom islandskom čuje: ‘Banda islandska’. Vrlo je zanimljivo kako mali jezici otkrivaju znake tamo gde ih nema”, konstatovao je Gospodinov.

Interesujući se koliko je u mnogobrojnoj publici u KC Gradu mladih rođenih u 21. veku, Gospodinov je kazao da nekada nismo svesni koliko je mnogo tih generacija i kako sa njima treba razgovarati. “Mi imamo zadatak da razgovaramo i da napravimo most između sebe i vas. Ali i mladi treba da budu milostivi prema nama, da i oni naprave korak ka nama”, rekao je Gospodinov.

Gospodinov je za roman “Vremensko sklonište”, osim međunarodnog Bukera, dobio i evropsku nagradu “Strega” 2021, nagradu “Sinklar” 2021, a italijanska elektronska publikacija L’Indiscreto stavila ga je na prvo mesto najboljih knjiga prevedenih na italijanski jezik u 2021. godini. Gardijan i Fajnešel tajms proglasili su “Vremensko sklonište” knjigom godine.

Geopoetika je, osim “Vremenskog skloništa” i “Prirodnog romana”, objavila još nekoliko dela Gospodinova - “I druge priče” (2011), “I sve postade mesec” (2016), “Sva naša tela” (2019) i “Fiziku tuge” (2013).

Gospodinov je dobitnik i međunarodne nagrade “Jan Mihalski” za roman “Fizika tuge”, a bio je i u najužem izboru za nekoliko prestižnih nagrada u Evropi i SAD, među kojima je i nagrada Američkog PEN-a za najbolji prevedeni roman. Dobitnik je i nagrade “Prozart” za doprinos balkanskoj književnosti, a 2016. odlikovan je Ordenom Ćirila i Metodija za doprinos bugarskoj kulturi i obrazovanju.

*Foto: screenshot/yt

(SEEcult.org)