Prihvatljive razlike
Maja Ćirić, dobitnica nagrade “Lazar Trifunović” za 2007. godinu, ponudila je na izložbi “Kritičari su izabrali” u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda - predstavljanjem projekta američkog umetnika Vorena Najdiha, stimulativno viđenje toga šta savremena umetnost i kritika podrazumevaju u 21. veku i kako mogu biti relevantni i u institucionalnim okvirima, u kojima se stvara prostor za razlike uslovljene različitim vidovima moći u geopolitičkim, ideološkim, ekonomskim i naučnim kontekstima.
Maja Ćirić, dobitnica nagrade “Lazar Trifunović” za 2007. godinu, ponudila je na izložbi “Kritičari su izabrali” u Likovnoj galeriji Kulturnog centra Beograda - predstavljanjem projekta američkog umetnika Vorena Najdiha, stimulativno viđenje toga šta savremena umetnost i kritika podrazumevaju u 21. veku i kako mogu biti relevantni i u institucionalnim okvirima, u kojima se stvara prostor za razlike uslovljene različitim vidovima moći u geopolitičkim, ideološkim, ekonomskim i naučnim kontekstima.
Povodom izložbe “Prihvatljive razlike: Mnogostruki potencijali i slikarstvo Vorena Najdiha”, Maja Ćirić je podsetila u katalogu da je Lazar Trifunović smatrao da je umetnost složena pojava u koju se uklapaju mnogi komplikovani fenomeni, ali i da umetnost, da bi živela s vremenom u kojem nastaje, mora da osluškuje njegov zvuk, probleme i bolove.
Izložbom Najdiha, koja je reprezentativnog, performativnog i eksperimentalnog karaktera, Maja Ćirić ukazuje i na nove uloge galerijskog prostora i umetničke kritike.
Da bi bila relevantna u 21. veku, galerija mora istovremeno da bude otvorena mreža, crna kutija, bela kocka, hram, laboratorija i situacija, nudeći kreativno partnerstvo kustosa i producenta, umetničkog objekta i ideje umetnosti.
S obzirom na to da je savremena umetnost samo deo celokupne intenzivne kulturne produkcijie a naročito u veb 2.0 okruženju, umetnička kritika usmerena je ka malom broju insajdera koji, i kada su za nju zainteresovani, nemaju vremena da ih sve pročitaju. Ako kritika već nema tržišnu vrednost i logiku, Maja Ćirić ukazuje da je prilika da nađe mesto u kulturnoj produkciji u njenom upisivanju u kustosku praksu.
Ako je svrha prakse sama akcija, akcija koja obeležava njenu kustosku praksu, kako je navela, usmerena je ka kreiranju konteksta u kojem se susreću svetovi i stimuliše neprestano pregovaranje različitih režima znanja, umetnosti i publike. Politika koju zastupa nije usmerena na pronalaženje konačnih rešenja, već ka stimulisanju dijaloga i razumevanju vremena u kojem delujemo uz kombinaciju istorijske analize, teorijskih refleksija i konkretnih procesa.
Prema njenim rečima, savremena umetnost, bez utopijskih očekivanja, omogućava i ponovno iščitavanje i relativizovanje stavova Lazara Trifunovića - istoričara umetnosti, likovnog kritičara i dugogodišnjeg profesora moderne umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, jedne od najznačajnijih ličnosti za razvoj istorije umetnosti u Srbiji, čijim je imenom nazvana nagrada za likovnu kritiku i kritičko pisanje o savremenoj umetnosti, koja je od 2001. godine modifikovana u autorsku izložbu laureata “Kritičari su izabrali”.
Pri odabiru umetnika za izložbu povodom nagrade koju je dobila za tekst u katalogu izložbe “Reset” Mrđana Bajića, predstavnika Srbije na 52. Bijenalu u Veneciji, cilj Maje Ćirić bio je da stimuliše mnogostruke ontologije slikarstva i konceptualne umetnosti i ukaže na prevaziđenost esencijalističkog poimanja umetnosti, što se ogleda u sledećem stavu: “Umetnost nikada nije bila - nije to ni danas - toliko banalna i toliko konkretna da pravi razlike između pojedinih političkih i ekonomskih sistema”.
Ako se razlikuju društveni sistemi, da li se razlikuju i ljudi, da li je naš čovek drugačiji samo zato što živi u drugim proizvodnim procesima?
Sa elementima nacionalnog u užem smislu i sa ekonomsko-društvenim procesima u širem, umetnost nikada nije računala, jer je nastajala kao proizvod duha, kao rezultat njegove svesti. A u tim oblastima postoje samo opšti problemi i razvijene i nerazvijene ličnosti, bez obzira na to kom narodu pripadaju i u kom sistemu žive. Kao rezultat individualnog saznanja, umetnost sa spoljnjim, fizičkim pejzažom i kolektivno društvenim odnosima nema ničeg zajedničkog. Ona računa samo na onim unutarnjim psihičkog pejzaža čoveka stvaraoca, sa njegovom ličnošću, jedna je od poruka Maje Ćirić povodom izložbe.
Ističući važnost govora okruženja za umetnost i kustosku praksu, utemeljene na poststrukturalizmu, jer su rezultat diskurzivne proizvodnje, to jest distribucije čulnosti koja se manifestuje u subjektu, Maja Ćirić istakla je da su ti koncepti i osnova Najdihovog modela postajanja kulturnog mozga, koji smatra da su feminističke, postkolonijalne teorije pođednako važne kao i naučno kulturno znanje.
Najdihova izložba je, kako je navela, intelektualni horizont koji dopunjava javnu sferu tako što revitalizuje i reinterpretira istoriju umetnosti, aktivira eksperiment i teorijske refleksije, vrednuje proces, dijalog i participaciju.
U izloženim radovima “Edukovanje oka” (2010) i “Četkice duginih boja”, Najdih shvata umetnost kao egzistencijalnu investiciju, kao skup ideja, i redefiniše odnos forme i konceptualnog gesta, s ciljem da kritički pokrenu sistem.
Najdihov gest računa na moć kao na modifikatora neuorobiološke arhitekture, ukazuje na mašinu koja je okruženjem i kontekstom pokrenuta, a sećanja koristi da bi se stvorio plan za buduće odluke i delovanje. Takav pristup mu omogućava otklon od rigidnog i normativnog razumevanja umetničke prakse na jednoj i esencijalističkog na drugoj strani, preispitivanje onoga što Mauricio Lacarato (Maurizio Lažarato) naziva “noopolitikom”, da pažnja moći i tehnologije koja joj stoji na raspolaganju nije usredsređena na materijalnost tela, već na njegov psihički život, a naročito na njegovu memoriju i pažnju.
Prema rečima Maje Ćirić, “Autoportret umetnika sa paletom” Vase Pomorišca iz 1932. godine, koji je Likovna galerija KCB-a pozajmila za izložbu od Galerije Matice srpske, ali i celokupni kontekst nagrade “Lazar Trifunović”, repozicionirani su od forme preko performansa, u okviru kolektivnog procesa samoorijentisanih individua čiji su interesi ujedinjeni da bismo otkrili šta danas slikarstvo i kritika podrazumevaju, te kako mogu biti relevantni. Istorijsko nasleđe je integralni deo savremenog iskustva, a učešćem deset savremenih umetnika i pet stručnjaka u eksperimentu zasnovanom na srži biopolitičkih pitanja, stvoreni su interpretativni modeli i nove mogućnosti za kritičko delovanje.
Najdih je na izložbi u KCB-u uspostavio dijalektičku dramaturgiju da bi ilustrovao promenu paradigme od biopolitike ka noomoći koja podrazumeva moć informacija, to jest činjenicu da su informacije, a ne predmeti, te koje menjaju mozak.
Najdihovih projekat “Prihvatljive razlike” sastoji iz nekoliko segmenata (Obrazovanje oka, Dugine četke...).
“Obrazovanje oka” je eksperiment koji je Najdih pre Beograda izveo u Berlinu, srcu evrocentričnog kapitalizma, ali i u Dafenu u komunističkoj Kini, pod kapitalističkim uslovima. Dafen je grad čija je čitava populacija fokusirana na proizvodnju i distribuciju kopija klasičnih evropskih slika i savremenih kineskih umetničkih dela.
“Dugine četke” su inspirisane reprezentacijom duge u klasičnom evropskom istorijskom slikarstvu. Duga nije samo rezultat specifičnog optičkog efekta, jer Najdih propituje neuroestetiku, tj. manifestacije društvene, istorijske, psihološke i duhovne odnose autorovog života koji su uticali na formiranje ideoloških uslova pod kojima se formira umetnost.
Najdih je umetnik i ulični filozof koji živi i radi na relaziji Los Anđeles -Berlin, a koristi razne medije da bi izrazio mnoćtvo ideja posredstvom raznovrsnih praksi. Počev od radova zasnovanih na fotografijama sa kraja 90-ih, njegov opus se proćirio na video radove, instalacije, performans i slikarstvo. U skorije vreme u njegovom osnovnom istraživanju dogodio se pomak u smeru pitanja kako se istorija umetnosti može čitati kao proizvod promenljivih uslova kulture koje sama umetnička produkcija razrađuje i kako te promene u kulturnom pejzažu oblikuju materijalne i nematerijalne uslove funkcionisanja mozga i uma. To je ono ćto smatra istinskom moći umetnosti.
Izlagao je u Vitni muzeju, PS1 MoMA, LACMA, Muzeju Ludvig u Kelnu, ICA u Londonu...
Dobitnik je nagrade za teoriju Viljem Fluser koja se dodeljuje u Berlinu za 2010.
Izložba Najdihovog projekta u Likovnoj galeriji KCB-a, realizovana u saradnji sa grupom domaćih umetnika i stručnjacima iz različitih oblasti, otvorena je do 31. januara.
U KCB-u će 14. januara biti dodeljena nagrada “Lazar Trifunović” za 2010. godinu, koju je dobio Nikola Nedić, kao i priznanje Društva istoričara umetnosti Srbije (DIUS) za najbolju autorsku izložbu u 2010, koje je pripalo urednici Likovne galerije KCB-a Svetlani Petrović.
Dediću je nagrada “Lazar Trifunović” dodeljena za tekst “Multikulturalnost, mediji, umetnost u državi vanrednog stanja” (objavljen u časopisu Treći program, broj 145) o video radu Zorana Todorovića “Cigani i psi” na 50. Oktobraskom salonu u Beogradu 2009.
Svetlana Petrović dobila je priznanje DIUS-a za izložbu “Moje iskustvo u svesci”, organizovanu povodom 50 godina Likovne galerije KCB-a.
(SEEcult.org)
