16. Grad žena / Mesto žensk

Ljubljana ponovo postaje Grad žena (Mesto žensk), zahvaljujući 16. međunarodnom festivalu savremene umetnosti koji predstavlja od 8. do 17. oktobra raznovrstan program nekoliko desetina umetnika, a sloganom “Između prošlosti i budućnosti” podseća na čuvenu knjigu Hane Arendt (Hannah Arendt) koja je još 60-ih godina ukazala na zavisnost uslova ljudskog života od tradicionalnih, transcendentalnih, religijskih i moralnih standarda.

Umetnici i teoretičari različitih pogleda, iskustava, pristupa, porekla i kulturnog miljea, suočiće se sa publikom na različitim lokacijama širom Ljubljane kako bi podelili svoje refleksije i odgovore na pitanje odnosa prošlosti i budućnosti sa kojim se suočavamo danas.

Festival počinje dvostrukim solo koncertom u Cankarjevom domu, koji će izvesti slovenačka pevačica Ditka Haberl, a potom osmočlana atrakcija iz Velike Britanije Marcella and the Forget Me Nots, bend koji spaja barokni avangardizam Klausa Nomija sa art školom rok bendova 70-ih.

Centralna izložba 16. festivala Mesto žensk (City of women), koja će biti otvorena od 12. do 17. oktobra na više lokacija, osmišljena je na temu “Korak napred, dva koraka nazad”, a kustosi su Predrag Pajdić i Maja Vujić, umetnička direktorka Festivala.

Na izložbi učestvuju: Oreet Ashery, Perry Bard, Stefania Bonatelli, Meta Grgurevič, Katharina Hesse & Lara Day, Jessica Lagunas, Vesna Miličević, Nandipha Mntambo, Katarina Mootich, Maflohé Passedouet, Kira O'Reilly, Petra Reimann, Yvonne De Rosa i Judith Witteman.

Naziv izložbe “Korak napred, dva koraka nazad” preuzet je od Lenjinovog revolucionarnog pamfleta iz 1904. godine, ali mu svrha nije da se nadovezuje na Lenjinove teze, već da istraži situaciju u kojoj se na svaki pokušaj da se napreduje nadovezuje retrogradni element.

Maflohe Passaduet

Prema navodima Pajdića, kustosa poreklom iz Srbije koji živi i radi u Londonu i autor je velikog broja umetničkih projekata širom Evrope, fokus izložbe je sadašnjost i njen odnos prema budućnosti i prošlosti.

“Kako razumemo sadašnjost? Da li je živimo ili čekamo bolje dane? Šta je realnost i kako se na nju reflektuje prošlost? Da li smo svesni sopstvene istorije i da li nam je do nje stalo? Možemo li živeti bez prošlosti? Kakva bi u tom slučaju bila budućnost?”, neka su od pitanja na koja odgovara izložba “Korak napred, dva koraka nazad”.

Izražavajući se kroz performans, video, fotografiju i instalaciju, grupa internacionalnih umetnika istražuje sadašnjost rekonstruišući i intervenišući na ne uvek prijatnim momentima iz sopstvenih života, trenucima koji su ponekad ništa drugo nego odraz prošlosti, teške da se shvati i još teže zaboravi. Oni mogu biti nečija tuđa realnost, od koje je nemoguće pobeći.

Prema navodima Pajdića, rat, poplave ili oskudica nisu nužnost, kao ni traume koje iz njih proizilaze, a tih pojava možemo biti potpuno svesni ili izabrati zaborav, na koji ukazuju performansi “Still Life” Vesne Miličević i “Which Way Is Left?” Katarine Mutić.

Still Life, Vesna Miličević

“Obe umetnice rođene su u Jugoslaviji. Biti rođen na jednom mestu i istovremeno biti preseljen na drugo bez ikakve selidbe ima svakako komfrontirajući, psihološki uticaj. Može li se prepravljanjem knjiga iz istorije i menjanjem obeležja prethodne držvave, zaboraviti prošlost? U situaciji prerade istorije, o čijoj prošlosti govore Miličevićeva i Mutićeva?”, naveo je Pajdić.

Umetnica Yvonne De Rosa tokom 90-ih volontirala je u psihijatrijskoj bolnici u Italiji. Šest godina posle zatvaranja bolnice, umetnica se vraća na to mesto i u radu “Crazy God” dirljivo portretiše napušteni objekat, zidove sa ispisanim zapanjujuće, lucidnim rečenicama pacijenata.

Crazy God, Yvonne De Rosa

Slično ovome, Petra Reimann u foto instalaciji “Unprecedented Development” portretiše bivši tajni zatvor u nekadašnjem istočnom Berlinu da bi se suočila sa nepravdom i torturom koja se odigravala u njenom komšiluku do 90-ih godina prošlog veka. De Rosa i Reimann arhivski beleže prazninu pre nego što ona ode u zaborav.

Južnoafrička umetnica Nandipha Mntambo u video instalaciji “Ukungenisa's” uvežbava korake borca sa bikovima u napuštenoj areni u Maputu, gde su se nekada borili Mozambijci zabavljajući Portugalce, svoje kolonijalne gospodare. Njen borac s bikovima se konfrontira metaforičkom biku. U praznoj areni, taj javni spektakl postaje lični čin, usamljeni ples, intimni izraz straha koji rezultira hrabrošću.

Ukungenisa's, Nandipha Mntambo 

Perry Bardov radom “Man With a Movie Camera: The Global Remake”  predstavlja jedinstvenu dokumentaciju bezbrojnih dnevnih aktivnosti, obrađene posebnim softverom koji ih je arhivirao i poslagao u film. Obuhvaćen je jedan dan od zore do sumraka, snimci su napravljeni u većem broju gradova, pri čemu se isti snimak često koristi više puta.

Postavljajući na sebe kosu, doniranu od publike, Oreet Ashery u performansu “Hairoism” transformiše se od generala izraelskih oružanih snaga iz 50-ih u člana palestinskog Hamasa. Zatim se od izralskog ministra inostranih poslova pretvara u rok zvezdu, i još jednom njeno telo i lice bivaju prekriveni kosom pretvarajući se u životinju.

Kira O Reilly u radu “Stair Falling” pokušava da pronađe trenutke ravnoteže.

Stair Falling, Kira O Reilly

Instalacija Judith Witteman “(1947 - )” sastoji se od kolekcije flašica parfema koje je njena majka skupljala 25 godina, odbijajući da bude okružena sadašnjicom, što svakako sa Judith nije slučaj.

U performansu “Oracle” njeno telo je prekriveno medom koji lagano pada na pod u ritmu usporenog plesa. Umetnica ne vidi, ne čuje, sama je u svom svetu. Povređena je, ali nesvesna onog što je okružuje.

Tema ranjivosti se nastavlja sa ranjenom balerinom u radu “Unhappily Being Happy” Mete Grgurevič i Jessice Lagunas koja se transformiše iz prelepog, prirodnog stanja u haotičnu masku.

“Gde je budućnost svega ovoga? Da li to zaista želimo da znamo? Čak i ako želimo, nije moguće. Možda je najbolje živeti sadašnji trenutak, jer je jedini koji imamo. Međutim, posmatramo li vreme kao celinu, gde svi trenuci egzistiraju istovremeno, značenja mogu biti intenzivirana, jača i mudrija. Ova praznina između ni danas ni sutra ostavljena je na tumačenje posmatraču”, naveo je Pajdić.

Među umetnicima koji učestvuju na festivalu Mesto žensk su i Miya Masaoka, Antonia Baehr, Nicole Beutler, Tanja Ostojić, Marina Gržinić & Aina Šmid, Ana Hoffner, Isa Rosenberger, Sophie Déraspe, Sonja Heiss, Mia Engberg, Shalimar Preuss, Charlotte Ginsborg, Birgitte Staermose, Manon de Boer, Stereo Total, HK 119, Guerrilla Girls on Tour, Nataša Živković, Katarina Stegnar, Denys Blacker...

Program je organizovan u kinu Šiška, Staroj elektrani, Škuc galeriji, Kinodovru, Glej teatru, Ljubljanskom plesnom teatru, palati Grubar, kao i na Tromostovju u centru Ljubljane.

Između ostalog, u Kinodvoru će biti prikazan video program “Rasizam, Evropa, Kapital, Queer”, koji je osmislila Marina Gržinić, a obuhvata radove Tanje Ostojić i Davida Rycha “Sans Papiers”, Marine Gržinić i Aine Šmid “Naked Freedom”, Ane Hoffner “Movement. Privatized” i Ise Rosenberger “ESPIRAL: A Dance of Death”.

Festival organizuje Društvo za promociju žena u kulturi - Mesto žensk, u saradnji sa Cankarjevim domom i Kinodvorom, uz finansijsku podršku Ministarstva za kulturu Slovenije, Grada Ljubljane, programa Kultura 2007-2013 Evropske unije i Filmskog fonda Slovenije.

Sajt festivala je www.cityofwomen.org, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org

(SEEcult.org)