40 godina Zvezdara teatra - slobodnog pozorišta
Zvezdara teatar obeležiće 40 godina rada od 6. do 13. oktobra novim komadom Dušana Kovačevića “Udovica živog čoveka”, gostujućim predstavama iz Banjaluke, Nikšića, Zagreba i Tivta, te multimedijalnom publikacijom i dokumentarnim filmom, koji govore o nastanku i izuzetnom značaju te kuće na pozorišnoj sceni.
Direktor Zvezdara teatra, akademik Dušan Kovačević, priseća se kako je sredinom 80-ih godina 20. veka u centru Beograda pet pozorišta radilo u punoj snazi, a Zvezdara teatar je počeo život u kući koja je bila neka vrsta luksuzne barake na periferiji, za razne kulturne manifestcaije i političke programe.
“To se tokom godina prilagođavalo ideji da bude mesto promocije domaćih tekstova, otvorena scena s malo zaposlenih, po principu pozorišta u svetu i da se rade predstave sa ad hok rediteljima i glumcima po projektu”, izjavio je Kovačević 18. septembra na susretu s novinarima, tokom kojeg su o prvim godinama Zvezdara teatra govorili i reditelji Egon Savin i Vida Ognjenović, kao i glumac i reditelj Vojislav Voja Brajović.
“Ovih 40 godina svima nama prošlo je brzo. Kada pominjemo brojeve i tu prošlost, imam osećaj kao da trčimo nizbrdo, e sad gde ćemo završiti - to niko ne zna. Zvezdara je, kada bi se merilo ljudskom merom, u najboljim godinama, a mi baš i nismo. Moje prvo osećanje i sećanje na Zvezdaru je mnogo lepih događaja, uzbudljivih predstava i, nažalost, mnogo ljudi kojih nema”, rekao je Kovačević.
Kako je dodao, Zvezdara teatar je odavno primer novog modela pozorišta i čeka ga duga i uspešna budućnost ako nastavi putem kojim je pošlo – promocijom novih domaćih dramskih pisaca u izvođenju velikih glumačkih imena sa generacijama mlađih glumaca koji tek osvajaju pozorišni svet.
Prva predstava izvedena u Zvezdara teatru 8. oktobra 1984. godine bila je drama “Mrešćenje šarana” Aleksandra Popovića u režiji Dejana Mijača, a Voja Brajović igrao je čoveka koji se vraća sa Golog otoka, što je tada, u doba komunizma, bila tabu tema.
Brajović je izjavio da su sećanja na taj događaj takva da teško može da ih prenese, pogotovo što iz te predstave više nema ni Ace Popovića ni Mijača, ni glumaca Bore Todorovića, Izeta Hajdarhodžića, Rade Đuričin i Branka Cvejića.
“Sam rad na predstavi bio je jako uzbudljiv, jer je komad prethodno zabranjivan za izvođenje u dva navrata - u Pirotu i Beogradskom dramskom, a bio je izazov i stvarati novo pozorište koje je specifično, jer funkcioniše sa vrlo malo ljudi i bez državnih dotacija”, rekao je Brajović.
Ocenjujući da su ta predstava i početak rada Zvezdara teatra bili značajna stvar u domaćem pozorištu i u kulturi uopšte, podsetio je da je komad u režiji Mijača dugo živeo i mnogo gostovao.
“Igrali smo ga i u Zagrebu čak 49 puta”, istakao je Brajović.
Drugu premijeru novog teatra, “Ratnički rastanak”, samo mesec dana nakon prve, režirao je Egon Savin, koji je potom nastavio saradnju sa Zvezdara teatrom. Danas su na repertoaru njegove predstave “Pasivno pušenje” i “Knjiga o Milutinu”, koja je za nepune tri godine odigrana više od 200 puta.
“Sa ove vremenske distance može se jasnije sagledati fenomen Zvezdara teatra. Bilo je to vreme koje je danas teško i zamisliti. Ta jednopartijska država ulagala je veliki novac u kulturu i pozorište, ali je istovremeno sprovodila ozbiljnu kontrolu nad svim što se događalo u smislu sadržaja. Partijske komisije su budno pazile na čitav proces rada i mnoge predtave su skinute na generaloj probi, mnoge nisu ni počele da se rade, neke su skidane posle nekoliko repriza”, rekao je Savin.
Pojava fenomena Zvezdara teatra, kako je dodao, bila je prekretnica u istoriji novijeg srpskog pozorišta.
“Zašto? Jer smo ispod imena Zvezdare mogli da postavimo podnaslov - Slobodno pozorište. Mi smo bili ganuti do suza, ovde smo mogli da radimo ono što smo stvarno hteli. Ne možete zamisliti kakav je značaj u tom trenutku to imalo. To je bilo ravno čudu”, kazao je Savin.
Savin je dodao da je to publika odmah osetila.
“Pohrlili su ovde da gledaju ono što nisu mogli u drugim pozorištima, na jedan drugačiji način i u drugačijim uslovima, što ima i svoju estetsku konsekvencu. Otvorena su širom vrata zabranjenim temama i sadržajima, a koji su istovremeno bili vredna dela”, istakao je Savin.
“Tu je, uz već legende Acu Popovića i Duška Kovačevića, ušla cela generacija novih pisaca”, rekao je Savin, navodeći Radoslava Pavlovića, Stevana Koprivicu, Nebojšu Romčevića, Radeta Radovanovića...
Savin je dodao da je “narod to gledao na kartu više”, pa su uz uživanje u radu i dobro zarađivali.
Vida Ognjenović je bila rediteljka treće predstave Zvezdara teatra - “Nečastivi na filozofskom fakultetu” Iva Brešana.
“Zvezdara teatar zaista možemo zvati slobodno pozorište”, rekla je Vida Ognjenović i ispričala kako su Mijača, Savina i nju pozvali na sastanak Pero Đurđević (koji će postati prvi direktor Zvezdara teatra), Žiža Žugić i Nenad Brkić, saopštivši im da nameravaju da osnuju pozorište.
“Taj sastanak sam zvala pozorišno zasedanje AVNOJ-a. Bio je čudan, nekako tajanstven, imali smo utisak da radimo nešto veoma važno, ali da ipak ne možemo o tome pričati mnogo glasno. Uveravali su nas da imaju odobrenje nadležnog komiteta, ali da moramo biti oprezni u svemu tome i paziti šta radimo, do izvesne mere”, kazala je Vida Ognjenović.
Izabrala je svog omiljenog pisca – Brešana, čija je komedija “Nečastivi na Filozofskom fakultetu” skinuta sa repertoara u Zagrebu posle druge ili treće izvedbe, uz veliku buku u štampi.
“Rekla sam: ‘Ako i ovde bude galame, skinućemo, ali hajde da radimo pa ćemo videti’. Pozvala sam prvake glumišta Radeta Markovića, Kseniju Jovanović, Mišu Janketića i druge, a iz Zagreba omiljenog glumca Špiru Guberinu. Na kontrolnoj probi bilo je skoro pola sale nekih ozbiljnih ljudi. Posle su razgovarali s nama, imali su beleške, neku analizu naših zastranjivanja i rekli da mora ozbiljno da se preradi. Odlučila sam da ne menjamo, da izađemo pred publiku. Verovala sam da će nas publika proslaviti i da nam onda ne mogu ništa. Reskirali smo i uspeli, uz ovacije”, istakla je Vida Ognjenović.
Na premijeri je bio i Ivo Brešan, a kako je prenela, rekao je: “Ako ovo prođe ja sam spašen, ne idem u pakao”. Potom su predstavu igrali i u Zagrebu više puta.
“Smatram da je Zvezdara teatar odigrao ogromnu ulogu u našem pozorišnom životu, ne samo zbog te slobode, već i zbog oslobađajuće energije i glume i režije i pisanja u ondašnjim institucionalnim okolnostima”, kazala je Vida Ognjenović.
Povodom jubileja, predstavljena je interaktivna publikacija “Na radost publike” autora Vladimira Đurđevića i Marka Misirače, kojom su obuhvaćene najznačajnije pozorišne godine. Uz čitanje tekstova mogu se, pomoću mobilne aplikacije, videti inserti iz predstava i izjave umetnika.
“Rad na publikaciji je bio izazovan i uzbudljiv. Toliko istorije trebalo je spakovati u stotinak stranica. Pored kultnih predstava i događaja koji su neizostavni deo svake priče o Zvezdara teatru, odlučili smo da damo i neke dosad neispričane priče. Intervjui s glumcima, rediteljima, piscima i kompozitorima su bili najuzbudljiviji deo posla. Mislim da je tim premijerno ispričanim pričama ova publikacija dobila na svežini, toplini i da se prilično razlikuje od sličnih izdanja”, izjavio je dramski autor Đurđević.
Inače, njegov komad “Bajka o pozorištu”, u režiji Misirače, obeležiće ove jeseni deset godina neprekidnog izvođenja u Zvezdara teatru.
Za Misiraču, koji je bio zadužen za prikupljanje i obradu arhivske građe za publikaciju, istraživački proces u koji su Đurđević i on zajedno uronili bio je “izuzetno stvaralačko iskustvo”.
“Zvezdara je pozorište uz koje sam lično rastao, sazrevao i kreirao svoj ukus. Bila mi je posebna čast i zadovoljstvo da na ovaj način doprinesem značajnom jubileju i originalnoj publikaciji”, rekao je Misirača.
Na projekciji za novinare i članove kolektiva prikazan je dokumentarni film “Kuća među zvezdama” (2024) reditelja i scenariste Slobodana Ivetića, u produkciji Zvezdara teatra.
Ivetić je istakao da mu je bilo “važno da film ne bude u službi pozorišta kao neka reportaža, već da se dve umetnosti dopunjuju i nadograđuju, da filmska sloboda ispuni ograničeni prostor pozorišta, u kome kamera preskače sve rampe i prolazi kroz zidove, scene, kulise i zavese, ide tamo gde publika ne može, otkrivajući magiju teatra na izvoru, gde ona nastaje”.
“Nema naratora, svedoci i učesnici života Zvezdara teatra lično kazuju biografiju svoje kuće sopstvenim rečima i sećanjima, a istina sa kojom to čine obasjava ovaj film emocijama i strašću”, izjavio je Ivetić.
Nova, 40. sezona Zvezdara teatra počinje predstavom “Udovica živog čoveka”, prema drami i u režiji Kovačevića, a zbog velikog interesovanja publike sva tri prva izvođenja – 6, 7. i 8. oktobra imaju status premijere.
Uloge igraju Jelena Đokić, Sunčica Milanović, Nela Mihailović, Miodrag Krstović, Anđelika Simić, Dušan Tomić.
Scenografkinja je Vladislava Munić Kanington, a kostimografkinja je Dragica Laušević.
Za 9. oktobar najavljena je “Ožalošćena porodica” Branislava Nušića, u adaptaciji i režiji Nikole Pejakovića, u produkciji Narodnog pozorišta iz Banjaluke. Slede “Kumovi” Dušana Kovačevića u režiji Božidara Đurovića, Nikšićkog pozorišta, zatim “Moji tužni monstrumi” Mate Matišića, u režiji Vita Taufera i izvođenju Gradskog dramskog kazališta Gavela iz Zagreba, te “Mirandolina”, prema motivima Karla Goldonija i Petera Turinija, u režiji i adaptaciji Tatjane Mandić Rigonat, u produkciji Centra za kulturu u Tivtu.
Obeležavanje jubileja završava se 13. oktobra premijerom dokumentarnog filma “Kuća među zvezdama”. Film od 50 minuta otvara citat Dušana Kovačevića: Pozorište je kuća u kojoj žive ljudi zaljubljeni u pozorišne iluzije.
Zvezdara teatar je tokom četiri decenije imao 94 premijere, od kojih su 80 pisali domaći autori.
Ukupno je odigrano 7.896 predstava pred skoro 1,8 miliona ljudi. Na 33 festivala osvojeno je 258 nagrada.
Zvezdara teatar imaće u novoj sezoni na repertoaru 13 naslova, a i dalje najvećim delom živi od sopstvenih prihoda - 70 odsto sa blagajne, jer ima 97 posto popunjenosti sala. Posluje bez stalnog ansambla i sa 18 zaposlenih koji brinu o tri scene – dve u matičnoj kući i trećoj na mnogobrojnim gostovanjima u Srbiji, regionu i svetu.
*Naslovna fotografija: Boško Karanović
(SEEcult.org)
