51. OS - Noć nam prija...
Šta pamtimo i zaboravljamo, odnosno teme individualnog i kolektivnog sećanja, rekonstrukcije istorije i percepcije stvarnosti, povezuju radove 20 umetnika koji učestvuju od 8. oktobra na 51. Oktobarskom salonu u Beogradu, a među njima su i Ana Adamović, Dušica Dražić i Zoran Naskovski iz Srbije, kao i pojedine svetske zvezde, poput Stiva Mekvina (Steve McQueen), dobitnika Tarner nagrade.
Prema rečima umetničkog direktora 51. Oktobarskog salona Juana Puseta (Johan Poussete) iz Švedske, umetnici koje je odabrao za izložbu “Noć nam prija” postavljaju pitanje o izboru onoga što pamtimo i onoga što zaboravljamo.
I sam prostor izložbe - zgrada bivše Vojne akademije u Resavskoj, ima istorijsku simboliku, a inspirisao je Dušicu Dražić za site-specific rad “Zimska bašta”, simboličan narativ o marginama, isključenju i okruženju. Reč je o instalaciji napravljenoj od korova skupljenog u zgradi i dvorištu tog bivšeg vojnog objekta, kojom umetnica na formalan i arhitektonski način istražuje istoriju tog lokaliteta.
Na nedavnu istoriju i njene misterije ukazuje i Zoran Naskovski poznatom video instalacijom “Smrt u Dalasu”, reinterpretacijom događaja u vezi sa nerazjašnjenim atentatom na američkog predsednika Džona Kenedija 1963. godine.
Rad “Smrt u Dalasu” je od 12. marta 2003. godine, kada je ubijen srpski premijer Zoran Đinđić, dobio dodatnu, prvobitno neplaniranu tragičnu dimenziju. Video instalaciju na 51. OS prati i dokumentacija o ubistvu Đinđića, između ostalog i primerci dnevne štampe sa naslovom “Doviđenja srpski Kenedi” i fotografijom Ružice Đinđić sa decom.
Rad “Smrt u Dalasu” spaja kultne arhivske video snimke sa tužbalicom koja prepričava vesti o ubistvu Kenedija u duhu slovenske tradicije usmenog, guslarskog predanja. Naskovski je u međuvremenu našao neka interesantna dokumenta o ubistvu Kenedija, kao i buklet Bože Lasića sa originalnom pesmom za gusle.
Beogradska umetnica Ana Adamović učestvuje video radovima “Kancona”, koji je omaž starosti i sećanju, i “Madlene”, koji je posvećen izgubljenom vremenu generacije iz sredine 70-ih godina 20. veka, kojoj i sama pripada.
U video-radu “Kancona” starica usredsređeno gleda u sebe, dok sluša vlastiti glas kako peva jednu njenu omiljenu pesmu iz mladosti, koju je prvi put čula 1941. Pesma je na italijanskom, o vojniku koji piše majci s fronta: govori joj koliko mu nedostaje, kako je više nikada neće napustiti ako bude preživeo rat. Njen glas i pesma jesu oruđe kojim se oživljava prošlost.
Radovi Adamovićeve iz serije “Madlene”, započete 2004. godine, bave se istraživanjem prizora koji predstavljaju, ili bi mogli da predstavljaju, okidače sećanja. Naslov serije “Madlen” potiče iz najvažnijeg dela francuskog pisca Marsela Prusta, u kojem je madlen zapravo kolačić koji, kada se umoči u čaj, budi nehotično sećanje koje nagoni autora da krene u potragu za izgubljenim vremenom.
Mladi hrvatski umetnik David Maljković, koji je poslednjih godina učestvovao na niz izložbi u prestižnim galerijama i centrima u Evropi i SAD, a bavi se prevashodno utopijom, predstavlja rad “Ovih dana” o Zagrebačkom sajmu nekad i sad.
Rad “Ovih dana” odnosi se na napušteni italijanski paviljon na Zagrebačkom sajmu, koji je osnovao Josip Broz Tito kao redak primer privredne razmene Istoka i Zapada. Hipnotička priroda pokretâ i reči stvara utisak između halucinantnog i besmislenog, kada grupa mladih ljudi mehanički ponavlja fraze sa elementarnog tečaja engleskog jezika u stanju nalik na trans.
Iz regiona učestvuje i sarajevska umetnica Maja Bajević, koja poslednjih godina živi i radi u Parizu, a u radovima povezuje privatno sa javnim i intimno sa političkim, pretvarajući subjektivni pogled na pojave u globalizovanom svetu u predmet javne rasprave o istini, identitetu i domu.
Na 51. Oktobarskom salonu učestvuje radom “Žene na poslu - Posmatrači” (Women at Work - The Observers), jednokanalnom video instalacijom kojom dovodi u pitanje uobičajene predstave i predrasude koje ljudi imaju u pogledu izbeglica. Bajevićeva je sebe, sa četiri žene izbeglice iz Srebrenice, postavila u istu pozu i obukla u istu odeću kao na slici holandskog slikara iz 17. veka Fransa Halsa. Taj video-rad je zapravo dokumentacija o petodnevnom performansu u zamku Volter u Francuskoj 2000. godine.
Na drugom nivou razmišljanja, uloga holandskih posmatrača predstavljena je kroz novu verziju slike napravljene u holandsko-flamanskom stilu. Umetnica time podseća da su holandske snage bile deo posmatrača UN u Srebrenici 1995. godine, kada su se dogodili pokolj i etničko čišćenje muslimanskog stanovništva.
Britanski vizuelni umetnik i reditelj Stiv Mekvin, koji je predstavljao Veliku Britaniju na 53. Bijenalu u Veneciji, a za film “Glad” dobio je Zlatnu kameru za debitantski film 2008. u Kanu, učestvuje na 51. OS radom “Jednom davno” (2002) sa 116 arhivskih snimaka kojima portretiše čovečanstvo.
Puset je tokom vernisaža, uoči otvaranja 51. OS, rekao da je odavno želeo da predstavi Mekvina, a rad “Jednom davno” savršeno se uklopio u koncepciju koja ukazuje na izbore načina na koje sebe predstavljamo.
Rad se sastoji od slika koje je NASA izabrala radi prezentacije čovečanstva u svemiru, kao deo sadržaja vremenske kapsule u svemirskoj sondi Vojadžer, lansirane 1977. godine.
Ništa se pritom ne prikazuje ni o siromaštvu ni o ratovima, a prema rečima Puseta, to je, u stvari, ono što se dopada tipičnom belom, sredovečnom zapadnom muškracu.
Među učesnicima 51. OS su i Tereza Habard (Teresa Hubbard) i Aleksander Birhler (Alexander Birchler), koji žive i rade u Teksasu, a u jednokanalnoj video instalaciji “Kuća s bazenom“ (2004) bave se sećanjem o odnosu majke i ćerke.
Češki umetnik Harun Farocki, koji živi i radi u Nemačkoj, predstavlja u video instalaciji “Respite” autentične snimke iz Vesterborka, holandskog izbegličkog logora za Jevreje koji beže iz Nemačke, koji je pretvoren potom u tranzitni kamp za logore smrti.
Upravnik logora naručio je bio propagandni film od fotografa Rudolfa Breslauera, zarobljenika koji je kasnije pogubljen. Farocki uglavom koristi arhivski materijal koji analizira i iznova iščitava.
Film je bio osmišljen kao propaganda za logor, u vreme kada se proterivanje Jevreja iz Holandije bližilo kraju, a logor bio pred zatvaranjem. Usredsređen je na korisnost rada zarobljenika i prijatnu sredinu i atmosferu koje karakterišu logor, a ključni deo nemog filma Farockog predstavljaju intertitlovi, koji komplikuju naraciju i oživljavaju surovu stvarnost iza gustog sloja magle svakidašnjeg života na originalnim snimcima.
Holandski umetnik Arnaut Mik (Aernout) bavi se nameštenim situacijama u radu “Žrtvena jagnjad” (2006), koji je postavljen postavljen unutar i izvan neodređenih sportskih objekata.
Veći deo radnje se odvija u velikom prostoru na centralnom delu objekta, koji je pretvoren u izbeglički kamp ili neku drugu vrstu logora. Stanice posvećene raznovrsnim funkcijama (spavanje, kuvanje, spremanje, medicinska nega), organizovane su po zonama. Vojne operacije dominiraju ukupnom atmosferom, od borbenih kamiona parkiranih usred arene, do čestog prikazivanja raznovrsnog naoružanja. Dok se film vrti u nedogled, svi marširaju, a oružje je uvek spremno.
Među učesnicima 51. OS-a je i nekoliko umetnika iz Švedske, uključujući Erika Krikorca, čija je svetlosna instalacija “Emotivni gradovi” postavljena od 5. oktobra na Palati “Albanija”, te Junasa Dalberja (Jonas Dahlberg) koji predstavlja trokanalnu instalaciju “Tri sobe” (2008) sa tri enterijera koja su samo na prvi pogled ista, ali naizmenično se menjaju.
Na jednom nivou proticanje vremena deluje sporo, a na drugom se čini beskonačno brzim. Utisak tromosti potiče od toga što se događaji u video-radu odigravaju sporijom brzinom od one koju obično povezujemo s pokretom, a naročito sa razaranjem.
U isto vreme, video-rad se doživljava kao veliko ubrzavanje događaja - shvatamo da ne gledamo scenu nasilja, niti destrukcije, već beskrajno spor proces propadanja, nagrizanja i nestajanja. To u video-radu odgovara činjenici da u određenom trenutku, kada su predmeti u sobi jednog porodičnog prebivališta već propali, prelazimo u nešto što više liči na pejzaž s nepotpunim predmetima i konačno u pustinju koja pokazuje samo neodgonetljive tragove tih predmeta.
Iz Švedske učestvuju i Karl Mihael fon Hausvolt i Tumas Nordanstad, koji sarađuju od 2001. godine, a predstavljeni su video radom “Hašima, Japan” (2002) koji prikazuje japansko ostrvo Hašima u Kineskom moru koje je u potpunosti izgrađeno kao industrijski objekat, a napušteno je sredinom 70-ih kada su resursi iscrpljeni.
To je bilo najgušće naseljeno mesto na Zemlji 60-ih, a kompanija “Micubiši” ga je raselila kad je nestalo uglja. Preostala je celokupna infrastruktura koja ilustruje kako danas rade velike kompanije. Kroz niz zamrznutih snimaka,obloženih dubokim zvukovima i niskim tonalitetima, film predstavlja strašnu istoriju ostrva, ispričanu kroz sporo propadanje njegovih građevina.
Indijski umetnik Amar Kanvar (Amar Kawvar), jedan od vodećih filmskih režisera u Indiji, učestvuje na 51. OS osmokanalnom video-instalacijom “Prosvetljujuća svedočanstva” kojom istražuje seksualno nasilje nad ženama u političkim sukobima na indijskom podkontinentu. reč je o dosad neispričanoj istoriji, a Kanvar je izabrao kružni način da je predstavi.
Među učesnicima je i britanski umetnik Tim Ečels (Etchelles), osnivač Forced Entertainment, pozorišnog eksperimentalnog ansambla, koji predstavlja rad “Noćni jezik” - tekstualnu instalaciju napravljenu specijalno za 51. Oktobarski salon.
Rad se sastoji se od niza neonskih znakova, koji zajedno prikazuju dijalog s mestom koje menja oblik - iz istorijskog zdanja reda i rutine, zgrada u Resavskoj, koja je namenjena Muzeju grada Beograda, prerasta u neko buduće zdanje neprestane promene i raznolikosti...
Danska umetnica Eva Kok (Koch), koja je predstavljala Dansku na Bijenalu u Veneciji 2005. godine, a jedan je od prvih umetnika sa kojima će publika 51. OS moći da razgovara, učestvuje na izložbi radovima “NoMad” (1998) i “Približavanje”.
U instalaciji ”NoMad” prikazuje uzani nasip koji se pruža između neba i mora, gde koračaju ljudska obličja. Nasip, koji je ponekad vidljiv, a katkad prekriven vodom, predstavlja prelaz, mesto prelaska koje povezuje dva mesta. Ujedno je i međuprostor, a jaz je između ovde i tamo.
Instalacija “Približavanje” pozajmljuje tekst iz Danteove “Božanstvene komedije” o potrazi za smislom i, ništa manje, za neobjašnjivim ili neopipljivim. Zvučna pozadina i slika stoga pripovedaju istu priču, ali različitim jezikom. Uhvaćen između ta dva jezika, gledalac dolazi u oštar sukob s osnovnim stanjem našeg odnosa sa okolnim svetom, stalnom potrebom za tumačenjem. Umetnica ukazuje da ideal nedvosmislene komunikacije ne postoji, odnosno da se uvek nalazimo na polju tumačenja, a čak iako govorimo istim jezikom, to ne znači da nešto shvatamo istovetno.
Izraelski umetnik Omer Fast, koji živi i radi u Berlinu, učestvuje video instalacijom “Velika poruka”, snimljenom u Belgiji, koja prikazuje priče o parovima flamanskih likova koji izgledau kao da su uhvaćeni u vremenskom vrtlogu. Likovi su stjuardesa i njen nezaposleni muž, stara narkomanka i njen staratelj, nekadašnji bitbokser i njegova devojka, trgovac nekretninama i ćutljivi Arapin. Dok svaki od likova pokušava da shvati šta se desilo i šta će se upravo dogoditi, pokret kamere i pobude ostalih likova kuju zaveru protiv njega. Ovaj naročiti vremenski vrtlog prikazuje pojedince koji se nalaze u sukobu s vremenom koji seže od prostačkog do dubokoumnog.
Posetioci 51. OS videće i film južnoafričkog umetnika Vilijama Kentridža (William Kentridge) “Šta će doći (već je došlo)”, zasnovan na anamorfnim slikarskim tehnikama iz 17. veka pomoću kojih izobličeni prizor ponovo poprima prave proporcije kada se gleda iz određenog ugla.
Rad kao početnu tačku uzima zanimanje za predkinematografsku tehnologiju, u spoju s posmatranjem prirode percepcije. Kao svojevrsna metafora, govori o preuzimanju odgovornosti za surovu kolonijalnu istoriju Etiopije pod italijanskim fašizmom na koju se rad odnosi.
Među učesnicima 51. OS je i italijanska umetnica Roza Barba (Rosa), koja živi i radi u Nemačkoj, a predstavljena je instalacijama “Dugačak put” o ogromnom privremenom trkalištu u Juti, koje je bilo u upotrebi samo nekoliko nedelja pre no što je zauvek napušteno, a snimljeno je iz ptičje perspektive, i “Daj mi da vidim” - filmom čija je glavna odlika zvuk, a prikazuje jedan morski pejzaž, obalu nekog neodređenog mesta uveče.., uz priču o čoveku koji gubi vid.
Prijatelj mu pomaže da zapamti predmete u svom domu koji su zametnuti, posebno jedan neobičan predmet koji se više ne može vizuelizovati, niti opisati rečima. To postaje ključno za čovekovo vraćanje u prošlost. Prizori noćnog leta iznad arhipelaga postaju metafora za njegovu potragu za uspomenama i iščezavanje njegovog nekada postojanog sveta.
Izložba “Noć nam prija” priređena je na oko 3.000 od ukupno oko 10.000 kvadratnih metara prostora bivše zgrade Vojne akademije, a prema rečima organizatora, posetiocima će biti potrebno oko pet sati da pogledaju sve radove.
Puset je inspiraciju za izložbu “Noć nam prija”, koju je osmislio sa švedskom kustoskinjom Seliom Prado (Celia), pronašao u eseju Horhea Luisa Borhesa, koji otvara pitanje nesvesnog selektivnog sećanja, odnosno pamćenja (Ne mogu da prođem kroz predgrađa u samotnoj noći a da ne pomislim da nama prija noć jer potiskuje nevažne detalje, baš kao i naše sećanje).
Uveren da umetnost može da doprinese “širem razumevaju naših izbora, poveća interesovanje za proces promišljanja onoga što smo videli, kao i kritičkom posmatranju sveta”, Puset smatra i da će izložba doprineti rekonstrukciji prošlosti kroz radove koji većinom neposredno deluju na posetioce, ali imaju i dublje slojeve.
Prateće izložbe 51. OS su organizovane u Kulturnom centru Beograda - Sigalit Landau iz Izraela, dobitnice nagrade KCB-a na 49. Salonu i izložba Edicije Blok “Love it or Leave it” čuvenog nemačkog kustosa Renea Bloka, umetničkog direktora 47. OS.
Na svečanom otvaranju, 8. oktobra u 19 sati, tradicionalno će biti proglašeni dobitnici nagrada, a već sutradan posetioce će voditi kroz izložbu Puset i kokustoskinja Selia Prado, a za razgovor će biti dostupne umetnice Roza Barba i Eva Kok.
Raznovrstan prateći program takođe će biti održan u Resavskoj, u saradnji s nevladinim organizacijama, alternativnim umetničkim grupama i pojednicima, a obuhvata i različite edukativne programe namenjene različitim ciljnim grupama.
Najavljena je i emisija “Oktobarski salon - Gužva” autorki Maje Uzelac i Tijane Todorović, koja će biti emitovana na II programu RTS-a 14, 21. i 28. oktobra, a posvećena je kulturnoj politici kroz strategiju razvoja Oktobarskog salona, zatim odnosu umetnosti i ekonomije i 51. OS i svim pratećim programima.
Oktobarski salon organizovan je ove godine budžetom od oko 30 miliona dinara, od čega su gradske vlasti obezbedile 21 milion, četiri miliona je iz rebalansa budžeta, četiri miliona od Ministarstva kulture, a ostalo je od partnera i sponzora.
Prvi put ove godine biće prodavane ulaznice za Oktobarski salon, po ceni od 200 dinara, ali će biti u formi članskih karata, pa će posetioci moći da uđu na izložbu koliko hoće puta.
OS će prvi put imati i novine - u cilju popularisanja u najširoj javnosti, a najavljena su tri izdanja u po 30.000 primeraka, koja će biti distribuirana širom grada.
Oktobarski salon, koji su gradske vlasti osnovale 1960. godine kao izložbu najboljih ostvarenja u oblasti likovnih umetnosti, menjao je tokom poluvekovne istorije koncepciju i oblike organizovanja, a od 2001. imenuje se umetnički direktor koji predlaže koncept Salona.
Umetnička direktorka 45. OS - prvog međunarodnog, bila je 2004. godine kustoskinja i istoričarka umetnosti Anda Rotenberg iz Poljske, dok je 2005. koncept osmislila beogradska istoričarka umetnosti i kustoskinja Darka Radosavljević Vasiljević, 2006. nemački kustos Rene Blok, a 2007. Lorand Heđi iz Mađarske. Umetnička direktorka 2008. bila je istoričarka umetnosti i kustoškinja Bojana Pejić, koja živi i radi u Berlinu od početka 90-ih.
Prošle godine umetnička direktorka jubilarnog, 50. Salona bila je Branislava Anđelković, direktorka Muzeja savremene umetnosti Beograd, koja je osmislila izložbu “Okolnost”, kao pregled markantnih, inspirativnih i kritički utemeljenih umetničkih pozicija u Srbiji u ovom trenutku.
Ravnopravne nagrade 50. Oktobarskog salona dobili su Katarina Zdjelar, Darinka Pop-Mitić i Dragoljub Raša Todosijević, dok je nagrada KCB-a dodeljena Aleksandru Jestroviću alijas Jamesdinu, a nagrada srpske sekcije AICA (Međunarodnog udruženja likovnih kritičara) Vladimiru Nikoliću za rad “Pra-ubistvo”. Nikolić je za taj rad dobio i nagradu žirija Muzeja primenjene umetnosti, kao i novinarskog žirija.
Sajt Oktobarskog salona je www.oktobarskisalon.org, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org i OVDE
(SEEcult.org)
