• Search form

09.01.2014 | 21:23

90 godina Paradžanova

90 godina Paradžanova

Sergej Josifovič Paradžanov (1924-1990), jedan od najmaštovitijih svetskih filmskih stvaralaca i najblistaviji filmski talenat sovjetske epohe, rođen je pre 90 godina u današnjem Tbilisiju. Tim povodom Jugoslovenska kinoteka prikazuje 9. i 10. januara neke od njegovih najznačajnijih filmova - “Boju nara” (1968), “Ašik Kerib” (1988) i “Senke zaboravljenih predaka” (1965).

Rođen kao Sarkis Hovsepi Paradzhanian u umetnički nadarenoj jermenskoj porodici, Paradžanov je hapšen i zatvaran, a ostao je za mnoge jedan od najvećih i najuticajnih umetnika 20. veka.

U sukob sa vlastima, kako podseća Nenad Bekvalac u programu Jugoslovenske kinoteke, Paradžanov je došao i pre nego što je snimio prvi film, tokom studija. Prvi put je uhapšen 1948. godine, pod optužbom za homoseksualizam, što se u tadašnjem Sovjetskom Savezu kažnjavalo zatvorom, mada ni sada nije bitno drugačije.

Za vreme studija snimio je i prvi film - “Moldavska bajka” (1951). Studije je započeo, inače, u Tbilisiju, a po završetku Drugog svetskog rata prešao je na Moskovski konzervatorijum i upisao režiju u klasi Igora Savčenka, a potom kod Aleksandra Dovženka, u čijem je filmskom studiju u Kijevu počeo i da radi kao reditelj.

Veliki uticaj na Paradžanova imao je Andrej Tarkovski - kada je pogledao njegovo “Ivanovo detinjstvo” (1962), počeo je drugačije da shvata sedmu umetnost i stvara karakterističan stil koji je bio fokusiran na vizuelne filmove bazirane na tradiciji i folklor. Tarkovski je postao njegov učitelj i mentor.

Prvih igranih i dokumentarnih filmova, odnosno onih koje je snimio do 1965. godine i koji spadaju u sovjetski socrealizam, kasnije se praktično odrekao. Većina ih je i izgubljena, mada je tvrdio da ih ima sve kod kuće.

Poslednjim filmom snimljenim u Ukrajini i odricanjem od socrealizma, Paradžanov je ponovo došao u sukob sa režimom. Film “Senke zaboravljenih predaka” (1965), zasnovan na klasiku ukrajinskog pisca Mihaila Kocjubinskog, nije dobro prošao na prvom prikazivanju vlastima. Iako se odmah videlo da ne spada u socrealizam, bilo je prekasno da vlasti bilo šta urade, jer su bile zaokupljene jubilejom Kocjubinskog. Pustili su ga u bioskope sa namerom da ga brzo zabrane. Međutim, intelektualna svetska elita odmah je prepoznala remek delo, koje je osvojilo 23 nagrade. Nakon uspeha “Senki”, Ministarstvo je tražilo da sinhronizuje taj film na ruski jezik (bio je na ukrajinskom, i to na hutsul dijalektu), što je Paradžanov kategorički odbio.

Potom je otišao u Jermeniju 1966. da snima “Boju nara”. Nije imao dovoljnu tehničku podršku, niti mogućnost obrade filma u moskovskim studijima. Iako nije imao mogućnost za bilo kakve komplikovanije specijalne efekte, čak ni svu potrebnu rasvetu, uspeo je da napravi film koji će postati kruna njegove karijere. Film je momentalno zabranjen, pa je Paradžanov morao da ga premontira i napravi verziju koju je nazvao “Boja nara” - u originalu se zvao Sajat Nova, kao i glavni akter, jermenski pesnik iz 18. veka. Ostala je nepoznanica, kako navodi Bekvalac, šta je tačno smetalo tadašnjem establišmentu - nepoštovanje linearne priče, skretanje sa kursa sovjetske kinematografije ili seksualno buđenje glavnog junaka… Ili je bilo presudno što je glumica Sofiko Čiaureli u duploj ulozi pesnika i njegove ljubavi...

Paradžanov je posebno bio politički aktivan između 1965. i 1968. godine, kada je sa drugim istaknutim ukrajinskim naučnicima i kulturnim radnicima protestovao zbog masovnih političkih progona i hapšenja koje su sprovodili državni i partijski organi. Godine 1968. potpisao je sa još oko 140 intelektualaca peticiju protiv nezakonitih političkih procesa.

Da bi izbegao hapšenje, napustio je Ukrajinu i pobegao u Jermeniju, ali se 1971. vratio ponovo u Kijev.

Uhapšen je 1973. godine pod optužbom za silovanje muškarca, propagiranje pornografije, ilegalnu trgovinu umetničkim delima, podsticanje na samoubistvo… Osuđen je na pet godina zatvora, a kaznu je izdražavao u Sibiru. U gulagu je počeo da slika, pravi lutke i piše. U jednom pismu Tarkovskom napisao je: “Ono što ti nedostaje je godina provedena u zatvoru, tada bi se tvoj talenat produbio i postao bi još veći”.

Za njegovo oslobođenje iz zatvora zauzeli su se ugledni umetnici iz celog sveta, uključujući Franosa Trifoa, Žan-Lik Godara, Federika Felinija, Lukina Viskontija, Roberta Roselinija, Mikelanđela Antonionija… Pisac Luj Aragon lično se obratio tadašnjem genseku Leonidu Brežnjevu i Paradžanov je oslobođen krajem 1977.

Iz gulaga je izašao sa više od 800 dela, sto novela, šest scenarija, od kojih je samo jedan realizovan “Swan Lake - The Zone” (1990).

Gotovo odmah je, međutim, stavljen na crnu listu i zabranjeno mu je da se bavi režijom. Ponovo je uhapšen 1982. pod optužbom za davanje mita, ali je kratko bio pritvoren.

Ubrzo ga je gruzijski predsednik Edvard Ševarnadze napokon skinuo sa crne liste.

Napravio je još dva filma pre smrti. “Legenda o Suram tvrđavi” (1984) gruzijska je narodna priča o princu koji hoće da obnovi tvrđavu da bi zaštitio zemlju. Ali tvrđava se stalno urušava i jedini način da je spase je da zazida u nju mladića koga drži u zatočeništvu. “Ašik Kerib” (1988) je zasnovan na legendi koju je Mihail Ljermontov zapisao, a ispričala mu je Turkinja sa Kavkaza. To je bila omiljena priča koju je majka čitala Paradžanovu - priča o mladom trubaduru koji mora da luta 1.001 dan da bi skupio dovoljno para i oženio svoju ljubav. Film je posvetio Tarkovskom.

Autobiografski film “Ispovest” počeo je da snima 1989. godine, ali ga nije dovršio. Najpre je u maju te godine u Tbilisiju preminula njegova sestra Ana, pa je snimanje filma prekinuto. Nekoliko meseci kasnije Paradžanov se razboleo od raka pluća, u Moskvi je ubrzo operisan, a na poziv francuske vlade otišao je na lečenje i u Pariz. Ispostavilo se, na žalost, da je bolest neizlečiva i Paradžanov je 20. jula 1990. umro u Jerevanu.

Samo dve godine pre smrti izjavio je: “Svi znaju da ja imam tri domovine, rođen sam u Gruziji, radio u Ukrajini, a umreću u Jermeniji”.

Na osnovu scenarija za nedovršeni film “Ispovest”, njegov nećak Georgi Paradžanov snimio je dokumentarac “Umro sam u detinjstvu” (2004).

Paradžanov je posmrtno dobio 1991. godine ukrajinsku državnu nagradu “Ševčenko” za film “Senke zaboravljenih predaka”.

U Moskvi je 1993. godine priređena prva samostalna posthumna izložba Paradžanovih likovnih radova. Dve godine kasnije otvoreno je Moskovsko umetničko pozorište koje nosi njegovo ime.

U Kijevu je 1997. godine ustanovljen Fond Sergeja Paradžanova, a na lokaciji filmskog studija “Dovženko” otkriven mu je spomenik.

UNESKO je 1999. proglasio “Godinom Paradžanova”.

Tom velikom režiseru i vizuelnom umetniku posvećen je i niz dokumentarnih filmova.

Paradžanov se dva puta ženio. Druga žena mu je bila filološkinja Svetlana Ščerbatjuk sa kojom je imao sina Surena, rođenog 1958.

B. Rakočević / SEEcult.org

Video
02.12.2024 | 22:06

VOĐENJE: Ana Knežević - Geometrija praznine

Nema umetnosti bez eksperimenta, stav je umetnice Ane Knežević, koji je dokazala na delu izložbom "Geometrija praznine" u Salonu Muzeja savremene umetnosti u Beogradu, čiji je katalog nedavno objavljen, a jedan od predstavljenih r