Alegorija o Premijeru

Umetnik Živko Grozdanić Gera izvešće 20. aprila u Novom Sadu performans “Alegorija o Premijeru”, koncipiran na postavljanju deset skulptura u prostoru galerije i njihovom uništavanju, koje podrazumeva i eventualno učešće publike. Cilj performansa nije taj događaj sam po sebi, već postavljanje i traženje odgovora na pitanje: “Kako nam se dogodio Premijer?”

“Šta se to zapravo desilo u korpusu istorijskih događaja, da nam se jedan običan činovnik u državnoj hijerarhiji nametne kao svetovno biće, neka vrsta konstruisanog božanstva, misionara, pesnika, antičkog heroja… Jedan čovek, koji je Premijer vlade Republike Srbije danas, uspeo je da u spletu istorijskih događaja u poslednjih 20 godina, postane jedini tumač države. Premijer se predstavio kao institucija koja  čuva samo sebe, na isti način kako  kapitalizam čuva samo sebe! Premijer je postao institucija koja poznaje kako se upravlja listom državnog aparata, kako se mogu kontrolisati religijska uverenja, porodica, sport, mediji, partije, privreda… dakle, Premijer je žestoke konflikte u sebi pomirio i postigao efekat da je njegovo postojanje u našem interesu, on je osnovni materijal moje umetničke prakse. On je postao subjekat svake moje rečenice, vršilac glagolske radnje, jednostavno on hoće da bude JA!”, naveo je Grozdanić u tekstu povodom performansa koji će izvesti u jednom privatnom stanu, čija je lokacija nepoznata, ali zainteresovani mogu na zahtev dobiti detalje.

Ideja performansa zasniva se na alegorijskoj igri koja podrazumeva eventualno učešće publike u uništavanju skulpture.

Grozdanić će udarcima drvenog čekića-malja u glavu skulpture simbolički uništiti skulpturalnu formu asocijativnog značenja.

Nepoznata lokacija izložbe je toponim, koji je zapravo alegorija, iznuđena situacija traženja mesta za izlaganje. U nedostatku adekvatnih izlagačkih prostora u Novom Sadu, ali i odbijanja institucija da ustupe prostor i vreme za Grozdanićev performans-akciju, umetnik se opredelio za izlaganje u privatnom stanu.

Grozdanić kroz ceo umetnički opus pokušava da mapira važnost odnosa umetničke prakse i društva, u kojem se umetnost pojavljuje kao autonomna praksa, a ponekad i kao eksperiment društvenih procesa, kao politički stav, simptom, znak, događaj… Ideja je da ukaže na važnost postojanja institucija koje preispituju fenomen umetničkog rada i proizvode novi tip stvarnosti i njenog razumevanja. U suprotnom, kako smatra, “svako umetničko delanje ostaje, manje ili više, u prostoru formalnog rada. Čak i angažovani radovi postaju, kroz procese institucionalne nezainteresovanosti, formalna, odnosno, ideološki neplodna. Umetnički iskaz mora postati važna metoda rezonovanja, delo mora biti prevozno sredstvo na putu do boljeg društva”.

"Moja umetnost implicira nekoliko upotrebnih značenja. Prvo je, moja privatna i emotivna predstava koja je uvek pod sumnjom, a drugo je sklonost da se publika uvuče u temu mog rada, odnosno da pristane na diskurzivnu analizu društva pomoću mog dela. Između mog rada, njegove teme, realnog događaja i publike, nadvija se opasnost utopizma koji je u krizi!”, naveo je Grozdanić.

Čovek-umetnik, prema njegovom mišljenju, nije samo društveno biće, već je, pre svega, prirodno biće, a iznad svega apsolutno slobodno biće.

“Ove stavove sam usvojio kao osnovno načelo svog rada. Ukoliko sad, post hoc, problematiziram svoje radove koji reaguju na političke okolnosti, vidi se da oni nisu samo politički iskazi, već jedna varijanta racionalizma gde su ciljevi racionalnog postupanja uvek bili univerzalni.

Za mene reč ‘politika’ znači proces u kojem neke grupe ljudi donose odluke procedurama u kojoj se prepliću sukobi autoriteta oko moći u društvu. Pojam ‘umetnost’ je prividno jednostavnijeg značenja, ali od dugačkog spiska definicija umetnosti, najmanje mi se dopada shvatanje da je to neka izdvojena veština kojom se proizvodi neki estetski rezultat. Ja sam prihvatio saznanje da je to skup autorefleksivnih, analitičkih, kritičkih postupaka istraživanja koncepata sveta umetnosti čiji cilj nije proizvodnja umetničkih dela, već rasprava, istraživanje funkcionisanja umetnosti u svetu kulture i ideologije. U tom kontekstu nije teško razumeti zašto je odnos umetnosti i politike toliko važan. Srbijansko društvo taj odnos institucionalno potiskuje iako su dnevno-politički događaji protekle dve decenije dramatični, institucionalni rad nije do sad napustio model odvojenosti politike od umetnosti koji je utemeljio modernizam”, naveo je Grozdanić, koji smatra i da danas “prisustvujemo procesima koji logikom slobodnog tržišta pomoću državnih upliva, manipulacija, medija, političkih elita, ipak politiziraju kulturu i umetnost, čine je bezopasnom, estetskom", naveo je Grozdanić.

Grozdanić je aktivan na umetničkoj sceni od početka 80-ih, a provokativne radove izlagao je na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Deset godina vodio je Centar za savremenu kulturu Konkordija u Vršcu, koji je 2004. prestao da radi. Bio je direktor Bijenala mladih u Vršcu, jedne od najznačajnijih manifestacija savremene umetnosti krajem 20. veka na ovim prostorima.

Bio je direktor Muzeja savremene umetnosti Vojvodine u Novom Sadu od 2005. do 2011. godine, kada je podneo neopozivu ostavku. Potom je otvorio sopstvenu galeriju kod Vršca, čime je započeo projekat koji, kako je tada naveo, predstavlja principijelni nastavak njegovog umetničkog aktivizma i stava zasnovanog na taktici izlagačke prakse kao kulturno-političke strategije.

(SEEcult.org)