Andrić u diplomatiji

Izložba arhivskih dokumenata “Ivo Andrić u diplomatiji” otvorena je 10. oktobra u Arhivu Jugoslavije, u okviru obeležavanja 50 godina od dodele Nobelove nagrade Andriću, a obuhvata 152 dokumenta o njegovoj 21-godišnjoj diplomatskoj službi u osam država i deset gradova.

Izložba arhivskih dokumenata “Ivo Andrić u diplomatiji” otvorena je 10. oktobra u Arhivu Jugoslavije, u okviru obeležavanja 50 godina od dodele Nobelove nagrade Andriću, a obuhvata 152 dokumenta o njegovoj 21-godišnjoj diplomatskoj službi u osam država i deset gradova.

Izložbu je otvorio ministar kulture, informisanja i informacionog društva Srbije Predrag Marković, a obuhvata ukaze o postavljenju, diplomatske izveštaje i fotografije diplomatskih predstavništava Kraljevine SHS/Jugoslavije u kojima je radio Andrić.

Andrić je kao diplomata službovao u Vatikanu, Bukureštu, Trstu, Gracu, Marseju, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.

Autori izložbe su Dušan Jončić i Jelena Đurišić, istoričari-arhivisti u Arhivu Jugoslavije, a postavku prati katalog sa uvodnim tekstom Miladina Miloševića.

Andrić je bio u diplomatskoj službi Kraljevine Jugoslavije od 1920. do 1941. godine, a 11 godina kasnije (1952) u svojoj beležnici je o diplomatiji i diplomatama zapisao izmedju ostalog: “...Nisam pročitao mnogo od onog što je pisano o diplomatskom pozivu, ali sve što sam pročitao izgledalo mi je površno i nedovoljno. I ja bih bio u velikoj neprilici kad bih morao da dam određenu definiciju i bitne karakteristike toga poziva. Samo na negativan način mogao bih da kažem nešto o njemu. I samo na osnovu iskustva”.

Diplomatsko službovanje - od najnižeg zvanja u službi do pomoćnika ministra inostranih poslova i na kraju karijere do opunomoćenog ministra i izvanrednog izaslanika, i to u Trećem rajhu, dali su Andriću dovoljno razloga da zabeleži svoje mišljenje o diplomatskom pozivu i diplomatama.

Rođen 9. oktobra 1892. u mestu Dolac kod Travnika, Andricha je posle dve godine života, nakon smrti oca, majka odvela kod svoje sestre u Višegrad, gde je završio osnovnu školu. Gimnaziju je pohađao i završio u Sarajevu. Studije je započeo 1912. godine na Mudroslovnom fakultetu u Zagrebu, a naredne godine nastavio ih je na Filozofskom fakultetu - slavistici u Beču.

Posle jednog semestra prešao je na Jagelonski univerzitet u Krakovu, na filološki odsek. Krakov je napustio posle atentata u Sarajevu 1914. i otputovao za Split, gde je uhapšen od austrijskih vlasti kao blizak nacionalističkim organizacijama i krugovima koji su zagovarali oslobođenje i ujedinjenje sa Srbijom.

Izdržavao je kaznu u više kazniona da bi u leto 1917. posle opšte amnestije otišao u Višegrad. Mobilizaciju je izbegao zbog bolesti, pa je upućen na lečenje u bolnicu Milosrdnih sestara u Zagreb. Tu ga je, 1. decembra 1918. godine, zateklo proglašenje zajedničke države - Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca.

Prema navodima Milossevicha u katalogu izlozzbe, Andrich je u srednjoškolskom profesoru dr Tugomiru Alaupoviću imao iskrenog prijatelja koji mu je pomagao u životu. To se desilo i kod prvog zaposlenja, u Ministarstvo vera. Ali, Andrić je, kako izgleda, imao čvrstu nameru da profesionalnu karijeru gradi u diplomatiji.

Početkom januara 1920. uputio je molbu ministru inostranih poslova dr Anti Trumbiću, moleći da bude postavljen u konzulat u Njujorku. Njegovu molbu podržao je i ministar Alaupović. Ukazom kralja Aleksandra I Karađorđevića od 14. februara 1920. godine, Andrić je postavljen za vicekonzula Generalnog konzulata Kraljevstva SHS u Njujorku. Umesto u Njujork, rešenjem ministra inostranih poslova, upućen je na rad u Poslanstvo Kraljevstva SHS pri Svetoj Stolici. Sa diplomatskim pasošem i odgovarajućim dokumentima otputovao je za Rim, gde je u Poslanstvu pri Svetoj stolici primio dužnost 7. marta 1920. Pored poslanika dr Luja Bakotića, Andrić je tu bio jedini činovnik.

Novim razmeštajem diplomatskog osoblja u jesen 1921. obuhvaćen je i Andrić, koji je i sam tražio premeštaj iz Rima. Kraljevim ukazom od 1. oktobra 1921. postavljen je za vicekonzula u Generalnom konzulatu Kraljevine SHS u Bukureštu. Iz Vatikana, gde je razrešen dužnosti, 4. novembra, krenuo je preko Trsta i Beograda za Bukurešt, gde se javio na dužnost 25. novembra. Njegov pretpostavljeni bio je generalni konzul Dobrivoje Svilokosić. Ne baš dobro zdravstveno stanje i porodični razlozi doprinosili su da traži odsustvovanje radi lečenja i oporavka. Nezadovoljan što je poslat u Bukurešt, uglavnom zbog klime, kao i ranije u Rim, tražio je premeštaj. Koliko je njegova molba uticala na premeštaj teško je reći, ali je ukazom kralja Aleksandra I od 14. novembra 1922. u istom zvanju premešten u Generalni konzulat Kraljevine SHS u Trstu. U očekivanju pitanja za ispit iz diplomatsko-konzularne struke koji je bio u obavezi da položi, razrešen je dužnosti 30. novembra i napustio je Bukurešt 6. decembra. Posle tri dana, konzul u Trstu Aleksandar Cincar-Marković, budući ministar inostranih poslova, obavestio je Ministarstvo da se Andrić javio na dužnost.

Služba u Trstu trajala je nešto manje od dva meseca, i bila je najkraća od svih njegovih službovanja. Ipak, on je u Generalnim konzulatu u Trstu radio pismeni deo ispita za diplomatsko-konzularne činovnike iz narodne istorije na temu “Koliko je bilo srpskih država i kako su one postale”. Član Komisije u Beogradu koji je dao ocenu bio je dr Vladimir Ćorović; zabeležio je na radu “Vrlo inteligentno rađen rad” i predložio ocenu 9. Pismeni rad iz francuskog jezika sastojao se od prevoda jednog pisma sa srpskog na francuski i slobodne obrade na francuskom pitanja “Najvažniji uzroci Svetskog rata 1914”.

Tršćanska klima nije pogodovala Andrićevom zdravlju pa je, po savetu lekara, tražio premeštaj u čemu ga je podržao i konzul Cincar-Marković.

Kraljevim ukazom od 12. januara 1923. Andrić je premešten u Konzulat Kraljevine SHS u Gracu. U Trstu je radio do 1. februara posle čega je otputovao za Grac, gde je uveden u dužnost 3. februara 1923. Za vreme službovanja u Gracu Andrić je, da bi ostao u diplomatiji i da bi napredovao, morao da položi usmeni deo ispita za rad u diplomatskoj službi i da okonča studije na fakultetu.

Prvo je 23. juna 1923. u Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu, pred tročlanom ispitnom komisijom za prijem u diplomatsku i konzularnu službu, položio ispit koji je bio obavezan za sve činovnike Ministarstva inostranih poslova.

Kako Andrić nije imao diplomu o završenom fakultetu, našao se na udaru primene novih propisa o činovnicima i ostalim državnim službenicima građanskog reda. Za mesto vicekonzula, u kom zvanju je radio, bila je neophodna diploma fakulteta, pa je po sili zakona 31. decembra 1923. otpušten iz službe. Na intervenciju i molbu konzula Vladimira Budisavljevića koji mu je bio pretpostavljeni, Andriću je omogućeno da ostane na radu u Konzulatu u zvanju dnevničara.

Andrić je znao da će novi propisi stupiti na snagu pa je novembra 1923. podneo potrebna dokumenta i molbu na Seminaru za filologiju slovenskih naroda, na Filozofskom fakultetu u Gracu, za odbranu doktorata. Posle odslušanih zimskog i letnjeg semestra i položenih ispita, Andriću je 13. juna 1924. dodeljena diploma doktora nauka za tezu napisanu na nemačkom jeziku pod nazivom “Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Entwirkungen Türkischen Herrschatt” (Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine).

U skladu sa stečenim kvalifikacijama, dekretom ministra inostranih poslova dr Vojislava Marinkovića, od 15. septembra 1924, Andrić je postavljen u zvanju sekretara na rad u Ministarstvo. Konzulat u Gracu je napustio 15. oktobra i istog dana otputovao je za Beograd. Kratko vreme je radio u Glavnoj arhivi, a početkom novembra premešten je u Drugo političko odeljenje koje se bavilo pitanjima nacionalnih manjina, Društva naroda i odnosa sa Vatikanom.

Posle dve godine provedene u Ministarstvu usledio je premeštaj i put u inostranstvo.

Kraljevim ukazom od 24. oktobra 1926. postavljen je za vicekonzula u Generalnom konzulatu Kraljevine SHS u Marseju, gde je stigao sredinom novembra. Na čelu Konzulata bio je dr Velizar Ninčić, brat ranijeg ministra inostranih poslova dr Momčila Ninčića. Andrić je postigao dogovor sa Radovanom Petrovićem, sekretarom u Generalnom konzulatu Kraljevine SHS u Parizu, da ministru predlože zamenu mesta. Zahtev im je uvažen pa je na osnovu rešenja ministra od 9. decembra 1927. Andrić razrešen dužnosti u Marseju sa 3. januarom 1928. i istog dana otputovao je za Pariz.

Službovanje u Parizu iskoristio je i za istraživanja u Arhivu Ministarstva inostranih poslova Francuske (što je i bio razlog zamene mesta) koja će mu kasnije koristiti za pisanje romana o konzulskim vremenima u Bosni za vreme Napoleonovog doba.

Novim ukazom od 10. aprila 1928. godine, Andrić je u istom zvanju premešten u Poslanstvo Kraljevine SHS u Madridu. Pariz je napustio 28. aprila, a u Madridu je primio dužnost poslednjeg dana istoga meseca. Došao je u Poslanstvo u kojem je tokom 1918-1922. službovao Jovan Dučić u zvanju savetnika i jedno vreme otpravnika poslova.

Andrić je, zbog čestog odsustvovanja poslanika dr Josipa Smodlake, obavljao poslove otpravnika poslova sve do početka marta 1929. kada je u madridsko poslanstvo stigao novi poslanik Dragomir Janković, doskorašnji ministar Dvora. Iskustvo stečeno u Poslanstvu u Madridu svakako je bilo drukčije od iskustva u konzulatima, dragoceno za njegovo kasnije napredovanje.

Posle godinu dana i četiri meseca rada u Madridu usledio je premeštaj.

Ukazom kralja od 4. juna 1929. premešten je u istom zvanju u Poslanstvo Kraljevine SHS u Belgiji, zemlji sa kojom je još Kneževina Srbija od 1879. uspostavila diplomatske odnose. Glavni grad Španije napustio je 7. avgusta, a u Brisel je stigao četiri dana kasnije. U odsustvu poslanika Petra Pešića, armijskog generala, preuzeo je dužnost otpravnika poslova, koju je obavljao i kasnije u vreme odsustva poslanika.

Službovanje u Briselu nije dugo trajalo pošto je ukazom od 1. januara 1930. raspoređen na rad u Stalnu delegaciju Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi gde je kao stalni delegat, šest godina ranije, službovao Jovan Dučić. U Briselu se zadržao zbog potreba službe sve do 17. marta. U Ženevu je stigao 21. marta kada se javio na dužnost kod stalnog delegata dr Ilije Šumenovića, kasnije ambasadora. Našao se u sedištu svetske organizacije koja je trebalo da sačuva mir u svetu, kolektivnu bezbednost, političku nezavisnost članica Društva naroda i sl. U isto vreme bio je i neposredan svedok nemoći i neefikasnosti, kao i opadanja ugleda ove svetske organizacije u kojoj su se na krupnim i značajnim pitanjima pokazale sve suprotnosti interesa velikih sila.

Andrić je u mnogim delegacijama vlade Kraljevine Jugoslavije učestvovao u radu raznih tela Društva naroda. Učestvovao je na zasedanju Saveta Društva naroda, kao i na XII i XIII zasedanju Skupštine Društva naroda 1931. i 1932. godine. Bio je u jugoslovenskoj delegaciji na Konferenciji za razoružanje 1932, a marta iste godine u jugoslovenskoj delegaciji na II vanrednom zasedanju Skupštine Društva naroda sazvane na inicijativu Kine zbog japanske agresije na tu zemlju. Bio je u prilici da se upozna sa opštim evropskim i svetskim pitanjima i problemima o kojima je raspravljano u Ženevi što je doprinelo da bolje razume međunarodni položaj Kraljevine Jugoslavije u tadašnjim okolnostima i konstelaciji snaga.

Uz dr Iliju Šumenkovića a zatim i dr Konstantina Fotića - šefove misije - jedno vreme i sam u toj ulozi u njihovom odsustvu, Andrić je stekao bogato iskustvo u kontaktima sa svetskim diplomatama akreditovanim pri Društvu naroda. Te, gotovo tri godine provedene na radu u Stalnoj delegaciji Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi doprinele su sazrevanju budućeg diplomate visokog ranga.

Posle Ženeve, diplomatska karijera Ive Andrića nastavlja se radom u Ministarstvu inostranih poslova u Beogradu. Kraljevim ukazom od 12. marta 1933. premešten je u centralu u Beograd u istom zvanju. Početkom aprila radio je kratko na poslovima u Glavnoj arhivi, kao i 1924. godine kada je došao iz Graca. Ubrzo je raspoređen u III odsek Političkog odeljenja - Odsek za manjine. Bogato iskustvo stečeno u Ženevi, pored ostalog i na pitanjima manjina, doprinelo je da Andrić decembra 1933. bude postavljen za šefa tog odseka. Usledilo je napredovanje i u zvanju - ukazom od 23. maja 1934. unapređen je u zvanje savetnika. Brži uspon došao je dolaskom dr Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova. Jula 1935. Stojadinović ga je postavio za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja MIP-a. Poverenje koje je uživao kod Stojadinovića potvrđeno je još jednom kada ga je rešenjem od 22. aprila 1937. odredio da zastupa ministra pomoćnika.

Vrh diplomatske karijere Andrić je dosegao 5. novembra 1937. kada je ukazom kraljevskih namesnika postavljen za pomoćnika ministra inostranih poslova. Bio je druga ličnost jugoslovenske diplomatije.

Jugoslavija se u to vreme, a time i njena spoljna politika, našla pred izborom - ili se prikloniti novom evropskom poretku, što je značilo pristanak uz sile Osovine, ili ostati uz zapadne demokratije. Stojadinovićevo postepeno okretanje i oslanjanje na sile Osovine dovelo je do njegovog pada 4. februara 1939. godine.

U novoj vladi pod predsedništvom Dragiše Cvetkovića, ministar inostranih poslova bio je Aleksandar Cincar-Marković, do tada poslanik Kraljevine Jugoslavije u Berlinu. On je predložio premijeru Cvetkoviću da Andrića pošalju za poslanika u Berlin. Agreman za Andrića zatražen je neuobičajenim putem. Umesto preko jugoslovenskog poslanstva u Berlinu, zatražen je preko nemačkog poslanika u Beogradu, Viktora fon Herena. Nemački diplomata je uz pohvalnu ocenu o Andriću preporučio vladi u Berlinu da dá agreman za Andrića, što je i učinjeno.

Ukazom kraljevih namesnika od 28. marta 1939. Andrić je postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevskog poslanstva u Berlinu. U Ministarstvu je razrešen dužnosti 7. aprila, a sutradan je otputovao za Berlin gde je 10. aprila primio dužnost. Andrićevo imenovanje za šefa misije u Berlinu moglo se tumačiti na način da je poslat u Berlin kao čovek bivšeg ministra predsednika Stojadinovića u koga su Nemci imali poverenja, ali i kao gest nove vlade koja je time htela da pokaže da se neće menjati spoljnopolitička orijentacija Kraljevine Jugoslavije u odnosu na osovinu Berlin-Rim.

Službovanje Ive Andrića u Berlinu od gotovo pune dve godine predstavlja najosetljiviji i najdelikatniji period njegove diplomatske karijere. Njegova misija u Trećem rajhu bila je posebno teška i on sam je za te godine rekao da su mu najmučnije u životu. Bio je u centru odakle je dirigovano rušenje Evrope stvorene posle Prvog svetskog rata i izbijanje požara Drugog svetskog rata. Sve to dešavalo se pred njegovim očima. Sa druge strane suočavao se sa činjenicom da se mimo njega kao zvaničnog predstavnika države, održavaju tajni kontakti i pregovori između Berlina i Beograda u vezi sa pristupanjem Jugoslavije Trojnom paktu. Predsednik vlade Dragiša Cvetković slao je više puta u Berlin tajnog emisara Danila Gregorića, direktora lista “Vreme” da razgovara sa Hitlerovim bliskim saradnicima, bez Andrićevog znanja. Kako se pokazalo Andrić nije bio obavešten iz Beograda o poseti ministra Cincar-Markovića Hitleru novembra 1940. kao ni o poseti ministra predsednika Cvetkovića i Cincar-Markovića februara 1941, takođe nemačkom fireru. Andrić je o tome saznao od Nemaca. To ga je veoma pogađalo pa je u jednom momentu zatražio od ministra inostranih poslova da ga povuče iz Berlina pošto je smatrao da je on poslanik “sa smanjenim autoritetom, koji nema puno poverenje svoje Vlade kao i stvarnu i formalnu podršku svog ministra”. Vremena za objašnjenje i razgovore o tome nije bilo.

Andrić je od početka suviše dobro znao za pritiske da se Kraljevina Jugoslavija veže za Nemačku. To je bilo neskriveno već od prvog susreta ministra Cincar-Markovića sa Joakimom fon Ribentropom, ministrom inostranih poslova Nemačke i kancelarom Hitlerom 25. i 26. aprila 1939, kojem je prisustvovao i Andrić u svojstvu poslanika. Tom prilikom upućen je zahtev da Jugoslavija pokaže gest prijateljstva prema Rajhu i Osovini na taj način što će pristupiti Antikominterna paktu i napustiti Društvo naroda. U razgovoru kneza Pavla i ministra Cincar-Markovića sa Hitlerom i Ribentropom ti zahtevi su prošireni zahtevom da Jugoslavija napusti i Balkansku i Malu Antantu, pa sve do realizacije nemačkog plana o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Modaliteti pristupanja Kraljevine Jugoslavije Trojnom paktu posle razgovora Cincar-Markovića i Dragiše Cvetkovića sa Hitlerom i Ribentropom u Fušlu i Berhtesgadenu, dovršeni su u Beogradu u kontaktima ministra Cincar-Markovića i nemačkog poslanika Viktora fon Herena.

Andrić je, kao i ostali šefovi jugoslovenskih diplomatskih misija na strani, obavešten ujutro 24. marta 1941. da je Vlada Kraljevine Jugoslavije donela odluku da pristupi Trojnom paktu. Pozvan je u Beč gde je prisustvovao ceremoniji potpisivanja dokumenta, u čijoj pripremi nije učestvovao.

U Beču, u Žutoj dvorani dvorca Belvedere 25. marta 1941. godine, Dragiša Cvetković i Aleksandar Cincar-Marković stavili su svoje potpise, pored potpisa ministra inostranih poslova Italije i Nemačke, grofa Galeaca Ćana i Joakima fon Ribentropa i japanskog ambasadora u Berlinu Ošime, na Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu.

Posle događaja od 27. marta i državnog udara - vojnog puča, Andrića je 29. marta primio u nemačkom Ministarstvu inostranih poslova državni sekretar Ernst Vajczeker. To je bio njegov poslednji prijem pošto kasnije, po povratku iz Beograda gde je bio na referisanju kod novog ministra inostranih poslova Momčila Ninčića, niko nije hteo da razgovara sa njim. Nije uspeo da saopšti želju jugoslovenske vlade “da može razgovarati i ponuditi bilo kakav ustupak koji se ne kosi sa nacionalnom čašću”. Nije mu omogućeno ni da uruči notu jugoslovenske vlade za vođu Trećeg rajha.

Umesto razgovora, Andriću je 5. aprila šef protokola nemačkog MIP-a uručio pasoš što je značilo da je njegova diplomatska misija završena a time, kako se ubrzo pokazalo, i njegova diplomatska karijera. Sutradan mu je saopšteno da celokupno jugoslovensko diplomatsko-konzularno osoblje mora napustiti Nemačku zbog prekida diplomatskih odnosa. Andrić je sa tim osobljem i članovima njihovih porodica doputovao specijalnim vozom u Beograd 1. juna.

Penzionisan je rešenjem Ministarskog saveta od 15. novembra 1941.

Posle toga živeo je u Beogradu do kraja života, 13. marta 1975. godine.

Prema navodima Milossevicha u tekstu u katalogu, činjenica je da Andrićev brži uspon u diplomatiji počinje dolaskom Stojadinovića na čelo vlade i za ministra inostranih poslova. Od 1935. godine on je u samom vrhu diplomata za koga nije bilo tajni u spoljnoj politici jugoslovenske države. Položaj ministra pomoćnika još više je osnažio njegov položaj i ugled, sa znatno više obaveza i ovlašćenja. U toj poziciji bio je aktivan protagonista i tumač spoljnopolitičkih smernica i poteza jugoslovenske vlade i Dvora. Andrić nije bio u krugu ličnosti koje su kreirale spoljnu politiku Jugoslavije, ali je bio jedan od onih koji su tu politiku sprovodili. Andrić je diplomata koji je ličnosti i pojave definisao pravim imenom i kvalifikacijom koje su vreme i istorija, uglavnom, potvrdili - “Musolini, Hitler i Staljin su diktatori, njihovi sistemi su totalitarni i agresivni, zapadne demokrate su kolebljive i neodlučne”. Ispoljavao je, osim niza vrlina, i visoko razvijeno osećanje za dostojanstvo naroda i države koje je zastupao i predstavljao. Sa pozicije činovnika Stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi, jedan dokument uvredljivog sadržaja na račun srpskog naroda sa indignacijom je vratio generalnom sekretaru Društva naroda, Englezu Eriku Dramondu.

“Andrić je bio pisac u diplomatiji. Ali, po profesionalnom angažmanu on je bio diplomata koji piše. A pisao je i objavljivao i bio poznat u svetu i po tome, za vreme svog službovanja u diplomatiji. To su dva života koja se prepliću - od kojih je život pisca predmet stalnog interesovanja javnosti a onaj drugi, diplomate, potisnut u ‘senku’ istorije i slabo vidljiv.

Izložba vraća piscu deo potisnute i manje poznate biografije koja, tek uklopljena u jedinstven ‘životni mozaik’, odgoneta Andrića diplomatu - pisca i pisca - diplomatu”, naveo je autor teksta u katalogu izložbe Miladin Milošević.

Sajt Arhiva Jugoslavije je www.arhivyu.gov.rs

(SEEcult.org)