Archive as Practice: Stanica

Marijana Cvetković iz Stanice - Servisa za savremeni ples govori u intervjuu za SEEcult.org o razlozima za osnivanje te organizacije, počecima, prvim projektima, ključnim problemima sa kojima se suočava(la) nezavisna scena savremenog plesa i načinima na koje pokušava da ih rešava. Između ostalog, Marijana Cvetković govori i o problematičnom uticaju Beogradskog festivala igre na lokalnu plesnu scenu i odsustvu saradnje, kao i o umrežavanju Stanice u regionu i šire, problemima kulturne politike, značaju evropske podrške, te o ključnim višegodišnjim projektima koji na različite načine bitno utiču na razvoj domaće scene savremenog plesa, kao što su Puzzle, Generator, Life Long Burning, Departures and Arrivals... kao i festival Kondenz.

Kako je došlo do osnivanja Stanice 2005. godine?

M.C: Početkom 2000-ih godina i intenziviranjem procesa koji su ponovo upostavljali veze u kulturi u regionu, nakon ratova i svega što se dešavalo 90-ih, umetnici koji su se bavili savremenim plesom – koreografi i plesači iz čitavog regiona, vrlo često su pozivani na razne vrste susreta i konferencija na kojima su se upoznavali i sve više saznavali jedni o drugima i tako shvatali da su uslovi i problemi zajednički, da iste prepreke za razvoj tih nastajućih scena postoje od Ljubljane do Skoplja. Pokušali su da uvide šta je to što bi moglo da se radi na lokalu - u svakoj od zemalja, i kroz te procese došlo se do ideje da se napravi organizacija, odnosno infrastruktura koja bi pomogla sistematičnijom razvoju plesne scene, ali i samim tim umetnicima da svoj rad mogu da koliko-toliko kontinuirano razvijaju i da bude vidljiv ne samo publici, već i donosiocima odluka u oblasti kulturne politike. Tada se okupila u Beogradu grupa od oko 40 umetnika, koji nisu svi bili iz polja savremenog plesa, već je bilo tu i umetnika koji su se bavili i nekim drugim poslovima, ali su sarađivali sa plesačima i koreografima, i na njihovu inicijativu osnovana je Stanica – kao ćelija za savremeni ples. Ideja je bila da to upravo bude jedna servisna struktura koja će različitim ljudima, bez obzira na estetiku njihovog rada i njihove politike, pružati neke osnovne uslove rada i pomagati im da svoje potrebe komuniciraju prema različitim instancama sistema kulture.

Kako je u početku funkcionisala Stanica?

M.C: Stanica je u početku funkcionisala baš kao inicijativa umetnika, koja dolazi iz samog polja rada, što je bilo važno, jer je dalo značajan zamah razvoju organizacija i input koji polazi upravo od konkretnih potreba samog polja. Paralelno sa tim, odvijali su se procesi regionalnog susretanja koji u doveli do inicijative da se stvori slična mreža, zapravo više mreža na nivou Balkana i Stanica je učestvovala u stvaranju Nomad Dance Academy, veoma važne mreže i, kako se ispostavilo, jedine balkanske mreže koja je nastala na inicijativu samih umetnika iz regiona i koja je opstala kao takva do danas. NDA je bila važna i za Stanicu i za lokalnu plesnu scenu zato što je omogućila da se snage, znanje, iskustva i kontakti, koji su postojali u svim zemljama u regionu, udruženo ulože u napor da se stvori stabilna struktura i na regionalnom i na lokalnom planu. Taj proces je pritom uobičajeno išao tako da se prvo prepozna taj regionalni karakter i zajednički rad - prvenstveno od različitih međunarodnih aktera, a da se tek posle nekog vremena ta prepoznatljivost prelije i počne da bude vidljiva na lokalnom nivou.

Koji su bili ključni problemi kojima se treba baviti?

M.C: Prvi projekti i aktivnosti Stanice i na lokalnom i na regionalnom nivou kroz NDA odnosili su se na pitanje obrazovanja. Ispostavilo se da je svim umetnicima to bilo najvažnije pitanje, odnosno najveći nedostatak svih lokalnih sistema – nedostatak mogućnosti za obrazovanje i profesionalnog razvoja. U Srbiji, za razliku od većine drugih zemalja u regionu, u kojima su se ti uslovi promenili od tih ranih 2000-ih, i dalje postoji mogućnost obrazovanja u oblasti savremenog plesa samo do nivoa srednje škole. I danas imamo srednje baletske škole u kojima postoji odek za savremeni ples i to je jedina instanca u sitemu javnog, državnog obrazovanja gde se može učiti savremeni ples. Iz toga je proistekla potreba da se u ranim godinama Stanice razvijaju programi neformalnog obrazovanja u oblasti savremenog plesa, što je imalo velikih prednosti, jer je ostavljalo slobodu stvaranja programa i izbora predavača - domaćih, regioonalnih, ali i sa međunarodnih scena. To su bili pedagozi sa velikim pedagoškim iskustvom ili koreografi čije su prakse bile zanimljive ovdašnjoj zajednici kojoj je to bilo ponuđeno. Paralelno sa tim, mi smo sa mrežom stvorili izuzetno važan edukativni program NDA koji je trajao tri godine, a kroz koji je prošlo šezdeetak mlađih učesnika. Nisu svi bili iz oblasti savremenog plesa, već i iz vizuelnih umetnosti, filma, teorije ili novinarstva, ali neki čak i iz oblasti biznisa ili nauke. To smatramo važnim segmentom čitavog tog programa, jer je omogućilo upliv tih drugih oblasti znanja u oblast savremenog pelsa i koreografije, a isto tako dalo i neke nove inicijative za istraživanje u tim drugim oblastima. To je učinilo taj edukativni program zapravo jednom otvorenom transdiciplinarnom platformom koja je uticala na dalji razvoj plesnih scena u regionu u određenoj meri.

Stanica se dalje postepeno razvijala sa ciljem da učini vidljivijom tu malu plesnu scenu, koja je imala veliki kapacitet. Scena se postepeno razvijala i pojavljivali su se novi akteri i nove čvorišne tačke na polju savremenih izvođačkih umetnosti i od tada do danas možemo da kažemo da se scena razvila, da ima više mesta na kojima se razvija ples, da se prostire uglavnom u sektoru nezavisne kulture i privatnog sektora u oblasti kulture, ali nažalost, u oblasti javnog sektora vrlo malo se promenilo. Iako je naša namera u početku bila da otvorimo taj prostor, prvenstveno pozorišta i kulturnih centara, i iako smo u početku imali saradnje i koprodukcije - na primer sa Belefom i sa Bitef teatrom, koji je u međuvremenu postao i jedina javna insitucija u Beogradu koja je zvanično uvrstila savremeni ples u svoj program i čak jedno vreme razvijala svoj idenitet oko plesa, sve drugo je ostalo bez ikakvih rezultata. Kao što znamo, pozorišta se vrlo teško otvaraju generalno za programe nezavisne scene, a posebno ples. Nismo uspeli, osim kroz nekoliko pojedinačnih primera, da ostvarimo trajnu saradnju i dugoročniju vezu. Sa druge strane, na nezavisnoj sceni to je išlo mnogo dinamičnije i slobodnije i zato danas imamo različite tačke koje se povezuju povremeno ili trajno u saradnje koje omogućavaju bolje uslove za rad i veći prostor za rad koreografima i plesačima, i onima koji rade u Stanici i mnogim drugima.

Kako je uticao na scenu Beogradski festival igre, koji postoji zapravo koliko postoji i Stanica?

M.C: To je zanimljiv primer tih procesa ne samo u oblasti plesa, nego uopšte – kako se kultura ovde razvijala. Jer, Beogradski festival igre je zapravo privatna inicijativa, zamišljen je kao veliki festival koji je uspeo da razvije ogromnu vidljivost i čiji PR ne prestaje tokom čitave godine i bio je prvenstevno usmeren na inostrane umetnike i kompanije. U proteklih 13 godina prikazao je veliki broj kompanija iz čitavog sveta, a doneo je dve stvari pre vega. S jedne strane – vidljivost plesne umetnosti u najširoj publici, što je otišlo do ekstrema i pretvorilo se u vašar u kojem nije važno kakav ples, koji ples, za koga, sa kojom porukom, iz kog konteksta dolazi i kakve veze ima sa ovim kontekstom. Dakle, jedno šarenilo, vašar koji može da bude interesantan za stručnjake, ali mislim da daje zamagljenu sliku publici kroz način na koji se prezentuje sa tim varljivim najavama – najbolji na svetu, prvi u svetu, jedini itd. Dakle, jeste doneo tu vidljivost i prepoznatljvost, pa kada se kaže ples – najšira publika reaguje i prosto ima želju da vidi šta je to. To je jedan rezultat koji je vrlo snažan. Drugi rezultat je dodatna konfuzija u polju savremenog plesa. O čemu mi pričamo kada govorimo o BFI? Izgubila se upravo tom agresivnom reklamom kritička distanca u govoru o plesnoj umetnosti i sceni u Srbiji. Pomešali su se terrmini šta je ples, a šta je igra, što je inače vrlo problematičan termin koji je novim Zakonom o kulturi i ozvaničen. Izgubilo se razumevanje u javnosti šta je savremeni ples. BFI se ne bavi savremenim plesom. Ima ponekad goste koji predstavljaju neke vidove savremenog plesa, ali vrlo često srećemo tu kompanije koje se bave baletom, neoklasičnim baletom i oblicima plesa koji se ne mogu nikako podvesti pod termin savremenog plesa. To malo polje savremenog plesa koje se borilo za svoje mesto u sitemu kulture, svoju vidljivost i prepoznatljivot, ostalo je zagušeno tim šumom koji je natao kroz način komunikacije ovog festivala.

Da li ima saradnje sa Beogradskim festivalom igre?

M.C: Sama saradnja i uticaj na lokalnu plesnu scenu je vrlo problematična, jer BFI donedavno nije predstavljao domaće umetnike. Onda je počeo da producira radove koreografa koji dolaze više iz polja baleta i neoklasike, ali to su ljudi koji su možda nekada živeli u Beogradu, išli ovde u školu, ali su profesionalne karijere gradili daleko, bez ikakvog dodidra sa domaćom plesnom scenom. Dakle, ne postoji nikakav kontakt i saradnja. To što se može podvesti pod domaću scenu je nešto vrlo udaljeno, daleko i potpuno nepoznato. Akterima plesne scene mislim da nema mesta na tom festivalu, bar je dosad bilo tako i ne vidim da je ikakav konkretan korak napravljen u tom pravcu, što je možda i dobro, jer možda može da omogući razvojem tog i drugih projekata upravo kritičku distancu i mogućnost artikulacije toga ko se čime bavi i gde je čije mesto najširoj sceni.

Osim problema obrazovanja, kojim ste počeli da se bavite već na samom početku, koji su još ključni problemi sa kojima se suočava scena?

M.C: Ono što je takođe u prvom trenutku bilo važno - to je prostor za rad. Tada nije postojao bilo kakav prostor za rad i taj problem smo delili sa čitavom nezavisnom scenom. Zbog toga smo se udružili u malu platformu nastalu upravo zbog pitanja prostora za nezavisnu scenu. Ta platforma nazvana je Druga scena i rezultat njenog rada bio je pokušaj da se uspostavi dijalog sa donosiocima odluka u oblasti kulture upravo iz stava da nezavisna kultura ne treba da bude na marginama, već da treba jednako da učestvuje u raspoloživom javnom prostoru. Rezultat tih aktivnosti i napora bilo je dobijanje prostora u Magacinu u Kraljevića Marka kao prvog prostora za nezavisnu kulturu. Stanica je dobila mogućnost da koristi ovaj prostor. Tada je u razgovoru sa gradskim vlastima to bilo planski smišljeno kao korak u procesu pronalaženja ozibiljnog, pravog prostora za savremeni ples u Beogradu. Nažalost, nije se dalje otišlo, iako je bilo nekih pokušaja koji nisu uspeli, uglavnom zato što nikada nije otvoreno dovoljno prostora za pravi dijalog sa plesnom  zajednicom koja bi onda artikulisala prave potrebe i osnove na kojima bi mogla da se napravi jedna takva institucija, koja ne bi morala da bude javna, već civilno-javna. Tako da su i neki dobri impulsi i inicijative propadali, jer je uvek odozgo nametana nekakva volja i potreba da se kontrolise sve što se dešava. Međutim, prostor u Magacinu, koji Stanica koristi od 2007. godine, veoma je važan za razvoj scene, i ne samo plesne, već svih različitih aktivnosti i oblika delovanja u savremenim izvođačkim umetnostima, jer je to jedini prostor za probe i produkciju koji koristi ogroman broj umetnika i stvaralaca. Čak i onda kada imaju partnere i producente u javnom sektoru, oni nikada ne dobijaju prostor za rad i onda dolaze u Magacin i tu rade, pripremaju ono što će posle prikazati na nekoj pozorišnoj sceni više puta. Za samu plesnu scenu to je postalo i mesto fizičkog okupljanja i to je izuzetno važan element – prostor gde se ljudi okupljaju, sreću, prikazuju jedni drugima šta rade… Nedostatak tog prostora je nemogućnost ozbiljnog predstavljanja produciranih radova, jer Magacin nije predstavljački prostor, nije scena. I to nas u velikoj meri ograničava da imamo redovan program. Stanica posle toliko godina postojanja i ulaganja u umetnike i njihov razvoj i produkciju, što je i bio jedan od početnih zadataka, ima toliko plesnih produkcija različitog tipa kojie bi mogla da predstavlja publici i time utiče na sitematski razvoj publike za savremeni ples, ali je u tome onemogućena, jer nema odgovarajući prostor – nema scenu. Kada predstavlja radove, Stanica mora da iznajmljuje prostor ili da sarađuje s drugim prostorima, a to nije lako, i to ne zato što ti prostori ne žele, već zato što je velika gužva i zato što generalno u Beogradu nedostaju prostori za izvođačke umetnosti koji bi koristila nezaisna cena, kako u oblasti pozorišta, tako i u polju plesa i drugim srodnim oblastima.

Pošto je jedan od najvažnijih ciljeva Stanice da se obezbede pristojni profesionalni uslovi rada za sve aktivne učesnike umetničke scene, da li se u proteklih deset godina još nešto promenilo – na bolje ili na gore?

M.C: Bio je jedan važan period promene – između 2006. i 2008. godine, kada su i Grad i Ministarstvo ustanovili poseban segment budžeta za ples. U to vreme radili su zajedno – upravo zato što su imali zajednički cilj da ojačaju plesnu cenu, što znači da su uvek podržavali iste ili slične projekte dajući im finansijsku podršku kako bi mogli da se razviju u ozbiljnim usklovima i sredstvima koja omogućavaju da se pokrije čitav produkcijski ciklus. To je rezultiralo neverovatnim usponom broja produkcija, ali i pojavom umetnika koji počinju redovno da stvaraju svake godine nove predstave i performanse. To je trajalo tri-četiri godine, a onda je došla ekonomska kriza, odnosno izgovor da se čitava ta struktura promeni. Grad je ukinuo takav budžet, Ministarstvo takođe na nekoliko godina, i to je naravno uticalo i na produkciju u oblasti savremenog plesa. Posle toga je opet izvesna stabilnost uspostavljena u okviru Ministarstva kulture, kada je segment plesa vraćen u sistem budžetiranja projekata u oblasti savremenog stvaralaštva. Poslednjih godina većina značajnijih projekata je bila podržana. Međutim, ta podrska ostaje veoma mala i nedovoljna. Ako posmatrate karijeru nekog od ovih umetnika koji su od početnika koji idu na obrazovne programe polako prerasli u mlade profesionalce, koji su odlazili da se školuju u neke velike, prvenstveno evropske plesne škole, a zatim se vraćali ovde da nastave karijeru, onda očekujete i ozbiljniju produkciju tih umetnika, jer oni više niu samo mladi lokalni umetnici, oni su prepoznati evropski umetnici, čiji radovi bivaju predstavljeni u različitim prilikama širom Evrope. Međutim, to nije slučaj i ovde – oni se ne vrednuju na taj način, već se uvek gleda kako da svako dobije po malo, što je taj čuveni princip koji zapravo ubija produkciju.

Upravo zato je Stanica poslednjih godina pokušavala da preko međunarodnih kontakata razvija projekte koji će omogućiti da se obezbede sredstva, ali i vidljivost za nove produkcije domaćih umetnika koja se kombinuju onda sa grantovima koji se dobijaju lokalno. Tako su nastali neki važni projekti koji su učinili scenu stabilnijom, bar ovaj deo okupljen oko Stanice, u smislu da se obezbeđuju finansijska sredstva i uslovi rada koji idu korak ili dva napred. To je važno i za umetnike i za scenu, jer dobija vrstu kredibiliteta na široj kulturnoj sceni.

Bili ste među prvim organizacijama u Srbiji koje su dobile podršku programa Kultura 2007-2013 i Kreativna Evropa? Koliko vam je ta podrška bila važna ne samo u pogledu finansijskih sredstava, već i razvoja saradnje?

M.C: To je omogućilo i vidljivost naše scene u međunarodnim okvirima i iz tih programa izrodili su se i mnogi drugi saradnički projekti i prilike za lokalne umetnike. Sada se te mreže šire. Od pre dve godine razvijamo veoma intenzivnu i zanimljivu saradnju sa SAD, prvenstveno sa scenom u Njujorku, koja je vrlo dinamična i sama prolazi kroz promene. Otvara se sve više i više je zainteresovana za neke druge prostore i duge načine rada u oblasti izvođačkih umetnosti

Koje biste projekte Stanice izdvojili kao najznačajnije do sada?

M.C: Projekat Puzzle nastao je na inicijativu umetnika iz Stanice sa ciljem da se povežu nove generacije igrača, prvenstveno mladih koji su izlazili iz baletskih škola i kojima ništa nije nuđeno posle izlaska iz škole – ni mogućnost nastavka školovanja, ni bilo kakvog profesionalnog rada.  Ideja je bila da se kroz jedan ciklus od oko godinu dana omogući zajednički rad – upoznavanje mladih igrača i koreografa koji već rade, i tako otvore mogućnosti za njihove buduće saradnje. Program se sastojao iz segmenta edukativnog karaktera (radionice koje se tiču plesa, koreografije…), zatim kroz sesije rada kroz nekoliko koreografa i na kraju kroz proces zajedničke produkcije predstave koja je uključivala sve te igrače i različite estetike i načine rada grupe koreografa. To je rezultiralo konkretno predstavom na sceni Studio Jugolovenskog dramskog pozorišta, koja je izvođena sa velikim uspehom, a opet i aktivacijom tih igrača koji su od tog prvog Puzzle do danas značajno profesionalno napredovali. Neki su nastavili da rade u Bitef dens kompaniji kada je osnovana, neki su otišli u inostranstvo i danas igraju za velike kompanije, a neki su počeli da rade svoje autorske koreografske predstave. Puzzle želimo da nastavimo i uključimo razne druge partnere, je smatramo da i dalje postoji potreba za sitemskim povezivanjem tih segmenata unutar polja plesa, i da ono ne teče samo po sebi, već je potrebno uložiti napor da se te veze uspostave i da eventualno budu deo sistema.

Drugi program koji je za nas važan i relativno nov jeste program rezidencija Station One, kao prvi te vrste u Srbiji. Ideja je bila da sistematizujemo prethodna iskustva sa rezidencijama koje smo imali kroz druge projekte razmene umentika, ali tako da bude mnogo vidljiviji, i da omogući permanentno prisustvo stranih plesnih umetnika u Beogradu kako bismo omogućili vrstu kontrolnog mehanizma, odnosno prisustva spoljnog posmatrača na domaćoj sceni koji bi mogao da kroz upoznavanje i razgovore sa domaćim umetnicima da pogled spolja. Mislim da je to izuzetno važno za malu scenu kakva je naša. Jeste da umetnici putuju i odlaze na druga mesta, ali mi se čini da je u ovakvim domaćim uslovima važno prisustvo nekog spolja. Pored toga, taj program omogućava i našim umenticima rezidencijalni boravak u inostranstvu. Najvažniji segment te razmene za sada je saradnja sa Akademie Schloss Solitude – to je veliki rezidencijalni program u Štutgartu, jedan od najznačajnijih u Evropi, koji se odnosi na razne vrste umetnosti. U slučaju plesa vrlo je važno da se omogući umetnicima da provode vreme u takvim uslovima i da posvećeno i potpuno mirno, bez ikakvih drugih problema, rade na svojim projektima.

Jedan od velikih projekata koji smo započeli pre dve godine, a nadam se da će to rezultirati u budućnosti možda odvojenom platformom, zove se Generator - platforma za razvoj plesnog pozorišta za decu na Balkanu. To je takođe regionalni projekat čiji je cilj bio da pokušamo da iskustva plesne zajednice i prakse koje se razvijaju u Srbiji, Hrvatkoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji, a možda i šire u nekom trenutku, iskoristimo kao sredstvo i materijal koji će unaprediti razvoj kulture za decu. Mislim da je ples jako koristan kada razmišljamo o kulturi za decu, jer daje iskustva i znanja koja se mogu koristiti u radu sa decom, ne samo u umetničkim projektima sa decom i za decu, već i šire, uključujući i proces obrazovanja i vaspitanja. Zbog toga taj projekat predstavlja veoma otvorenu i široku platformu koja uključuje i umentičke i organizacije koje se bave decom i njihovim pravima, poboljšanjem uslova za njihov razvoj itd. Naravno, još jedan segment tog projekta je sistem obrazovanja i pitanje kako u njega uneti neke dobre elemente iz oblasti savremene umetnosti. Znamo da je to užasno težak proces, da je sistem veoma zatvoren, da se teško menja, ali nam se čini da će iskustva koja imamo vremenom otvoriti ta vrata i konačno omogućiti da se korisna znanja iz umetničkih praksi uključe u vrtiće i škole.   

Koje biste evropske projekte koje radite izdvojili?

M.C: Stanica ima nekoliko evropskih projekata, uz više malih, ali dva u velika. Jedan je Life Long Burning, velika evropska mreža za savremeni ples koja se bavi podsticanjem i poboljšanjem uslova za rad i promociju rada mladih plesnih umetnika širom Evrope. U toj mreži Stanica je jedan od predstavnika Nomad Dance Academy mreže, dakle predstavlja Balkan i balkanske plesne scene. Taj projekat nam omogućava nekoliko aktivnosti koje su važne za našu scenu. Jedna od njih je razmena rezidencija, druga je godišnji budžet za produkciju novih plesnih radova. Jedan od vrlo važnih segmenata je i tzv. Critical Practice, koji smo mi nazvali ovde “Kritičke prakse Made in Yugoslavia”. Reč je o balkanskom  programu unutar tog velikog evropskog projekta, čiji je cilj da kroz princip mentorskog rada podrži ljude koji se bave pisanjem o izvođačkim umetnostima, prvenstveno o plesu. To je jedan od velikih nedostataka našeg polja. Generalno, umetnička kritika je problematična u našim zemljama, malo je ljudi koji se bave profesionalno, a i malo je prostora. Za ples je to još više suženo. Zbog toga smo želeli da podržimo razvoj makar male grupe koja će se profesionalno baviti plesom. Ta grupa učesnika je uvek međunarodna, svake godine se menja, to su uvek mladi ljudi koji se bave teorijom ili kritikom izvođačkih umetnosti, a dolaze iz raznih krajeva Evrope, uključujući i naše zemlje. Hteli smo da iskoristimo mogućnost da i radovi naših umetnika budu vidljivi i kritičarima koji dolaze iz drugih krajeva Evrope. Dakle, dvostruka je korist od toga programa – s jedne strane, jačanje platforme za pisanje kritike, a  sa druge – izlaganje domaćih produkcija kritičarima koji dolaze sa strane i produkcija kritičkih tekstova o tim radovima, što našim umetnicima jako nedostaje.

Osim toga, unutar Life Long Burning projekta imamo mogućnost da jačamo i mrežu ljudi koji se u oblasti plesa bave produkcijom i menadžmentom. To je opet nešto što je na nama da jačamo, jer nema drugih prostora za to. Naravno, vrlo često u takvim situacijama sarađujemo sa akademskim programima, prvenstveno sa Univerziteta umetnosti koji obrazuju menadžere u kulturi i koji su stručni za kulturne politike. Ali, to je još nedovoljno, iako je Stanica dosta često mesto za profesionalnu praksu. Još uvek nema dovoljno drugih impulsa da bi mlade ljude opredelilo da se bave oblašću savremenog plesa.

Drugi veliki projekat je Departures and Arrivals  – mreža na nivou Evrope koja pokušava da pruži podršku koreografima i autorima u plesu koji su tokom  prethodnih nekoliko godina završili školu, da im pomogne u prvoj fazi karijere. To je za Stanicu bila mogućnost da obezbedi produkcijska sredstva da se svake godine ovde napravi jedna nova ozbiljna produkcija. Kako projekat traje četiri godine, tako ćemo imati četiri nova rada koja imaju mogućnost da budu distribuirana širom Evrope i prikazana na festivalima i različitim evropskim scenama širom kroz tu mrežu i druge mreže naših partnera. Takva veza koju omogućava taj projekat je pravi upgrade uslova rada ovde, jer podrška traje godinu dana, proces je potpuno slobodan, raspoloživa su finansijska sredstva koja sve to omogućavaju, angažuju se različite vrste saradnika, što obično umetnici u malim produkcijama ne mogu sebi da priušte.

Organizujete i festival Kondenz. Kako je on nastao?

M.C: Festival kondenz je nastao 2008. godine kao strateška odluka Nomad Dance Academy mreže da pomogne stvaranje festivala u svim sredinama na Balkanu gde sličnih programa nije bilo. U Beogradu do tada nije bilo festivala ni te vrste programa koja bi omogućila publici da vidi šta su to nove tendencije u oblasti savremenog plesa na međunarodnom nivou. Prvobitni koncept je bio da to bude festival malog formata ili solo performansa. To se kasnije menjalo i razvijalo kako je rastao naš festival i scena, ali i potreba da se vide neke drugačije stvari koje se dešavaju na međunarodnoj plesnoj sceni. Do sada je kondenz uspeo da obezbedi važno mesto na kulturnoj mapi Beograda, prvenstveno među mladom publikom, i to je vrlo jasno vidljivo na predstavama koje su uvek popunjene. Uvek zažalimo što nemamo više izvođenja. Međutim, tu se opet susrećemo sa probolmom prostora. Vrlo je teško organizovati program sa 11 predstava na primer u uslovima veoma malog broja scena i termina koji su na rapolaganju. Kondenz na neki način širi polje savremene umetnosti i širi publiku za savremeni ples i tako ukazuje na sve nedostatke koje imamo ovde, kao što je nedostatak prostora, nedostatak prostora u medijima itd. To su ujedno i zadaci za nas koje pokušavamo da rešimo. Jer Stanica tako deluje – pokušava da identifikuje probleme i da na njih onda reaguje programima, akcijama, projektima…

Koliko je situacija na savremenoj plesnoj sceni u zemljama u regionu slična, odnosno različita, i kako to utiče na saradnju i razvoj zajedničkih projekata?

M.C: Uslovi su promenljivi i uvek zavise od promene generalnih politika u svim tim zemljama. Sve se to veoma brzo reflektuje na način i uslove kulturne saradnje. U oblasti savremenog plesa, kulturne politike su se zaista menjale svih ovih godina. Negde brže, negde sporije, a negde vrlo sporo. Kako idemo ka jug, ta sporost je sve izraženija.

Po pitanju obrazovanja, stvari su se menjale tako da su se skoro svuda uspostavljali neki akademski programi – u Sloveniji, Hrvatskoj i Makedoniji. U Srbiji se ništa nije promenilo, osim što je otvorena jedna privatna škola, koja nije akreditovana.

Po pitanju prostora, stvari su se takođe dešavale različitom brzinom i intenzitetom, ali mi u Srbiji ne možemo da budemo zadovoljni načinom na koji je taj problem rešavan, jer Beograd nema nijedan prostor koji je namenjen savremenom plesu – ne samo isključivo, već ni između ostalog.

Što se tiče saradnje, kada se određeni problemi intenziviraju u bilo kojoj od naših zemalja, intenzivira se i saradnja, jer mreža zapravo reaguje pokušajem da pomogne nekim zajedničkim programima – koncentracijom svojih resursa na tu zemlju i scenu. To razvija scenu na veoma dobar način. Ona je suštinski povezana, a ne pro forme radi ili zbog nekih drugih interesa. To omogućava zajedničko promišljanje svih tih promena na bolje ili gore od strane mnogo šire grupe ljudi, od kojih su neki iznutra, a neki spolja. To daje vrstu vitalnosti sceni i svemu onome što rezultira iz njenog rada.

U Srbiji, osim Beograda i Novog Sada, ne vidim nigde bilo kakve promene ili bilo kakvu pojavu interesovanja za savremeni ples, što je možda delimično i naša odgovornost.

Veliki broj umetnika je otišao iz zemlje. Kako je to uticalo na scenu?

M.C: Jedna od važnih karasteristika naše scene, koja utiče i na način na koji mi o njoj razmišljamo i delujemo, jeste činjenica da veliki broj umetnika profesionalno radi u nekim drugim sredinama. Ponekad su razlozi za njihov odlazak bili nastavak obrazovanja, koje im nije omogućeno ovde, a ponekad bolji uslovi za profesionalni rad u ovom polju. Za ovako malu senu to je ogroman udar i predstavlja veliki problem, ali pokazuje i karakter te scene koja odmah promišlja svaku vrstu promena, uključujući i tu. Tako je, na inicijativu Per art centra iz Novog Sada, započet programski okvir “Proširena scena” koji podrazumeva posmatranje domaće scene koja se prostire toliko daleko koliko se prostiru ljudi koji su učestvovali u njenom stvaranju. Posmatrano optimistički kroz tu prizmu, ova scena je velika i dinamična, jer sa obe strane pokušava da održi vezu koja je komunikativna i dvosmerna i omogućava stalnu razmenu znanja i iskustava ljudi koji su ostali ovde da rade i onih koji su otišli negde drugde.

Jedan princip rada Stanice je upravo održanje tih veza i delovanja, očuvanja te proširene scene kroz programe koji stalno uključuju umetnike i druge profesionalce koji rade ili žive negde drugde, ali su kroz naše programe prisutni na ovoj sceni i njihovi projekti i rezultati rada vidljivi su i domaćoj publici. 

- - -
Projekat: ARCHIVE AS PRACTICE
Produkcija: SEEcult.org, 2016.

Razgovarala: Vesna Milosavljević
Kamera: Milan Nešić
Montaža: Marija Aranđelović

SEEcult.org realizuje projekat Archive as Practice u saradnji sa Kulturtregerom i Kurzivom (Kulturpunktom) iz Zagreba, SCCA-Ljubljana iz Qendra Multimedia iz Prištine, u okviru programske razmene Kooperative - regionalne platforme za kulturu