Bekim Fehmiu u Kinoteci

Jugoslovenska kinoteka priredila je omaž legendarnom glumcu albanskog porekla Bekimu Fehmiuu (1936-2010), koji je tragično okončao život u junu u Beogradu, a počast su mu odali i brojni festivali širom bivše Jugoslavije, podsećajući na njegovu izuzetnu ličnost i svestrani talenat.

Jugoslovenska kinoteka priredila je omaž legendarnom glumcu albanskog porekla Bekimu Fehmiuu (1936-2010), koji je tragično okončao život u junu u Beogradu, a počast su mu odali i brojni festivali širom bivše Jugoslavije, podsećajući na njegovu izuzetnu ličnost i svestrani talenat.

Posetioci Muzeja Jugoslovenske kinoteke imaju priliku 9. i 10. septembra i potom od 12. do 14. septembra da se prisete nekih od najupečatljivijih filmova Fehmiua.

Biće prikazani filmovi “Saša” (1962) Radenka Ostojića, “Neprijatelj” (1965) Živojina Pavlovića, “Klakson” (1965) Vojislava Kokana Rakonjca, “Roj” (1966) Miodraga Popovića, “Klopka za generala” (1971) Miomira Mikija Stamenkovića, američki “Avanturisti” (1969) Luisa Džilberta (Lewis Gilbert), u kojem igra i Šarl Aznavur (Charles Aznavour), te “Tople godine” (1966) Dragoslava Lazića, italijansko-američko-jugoslovenski “Prelaz preko Đavoljeg klanca” (1971) Nikše Fulgošija (Nksa Fulgosi) i Barta Kenedija (Burt Kennedy), “Košava” (1974) Dragoslava Lazića i kultni film Aleksandra Saše Petrovića “Skupljači perja” (1967), u kojem je Fehmiu ostvario jednu od najupečatljivijih uloge, pored Olivere Katarine.

Fehmiu je pronađen 15. juna mrtav u svom stanu na Zvezdari, a njegova tragična smrt, nakon dugogodišnje samoizolacije i svojevrsnog protesta zbog situacije na ovim prostorima, izazvala je tugu među njegovim kolegama, prijateljima i poštovaocima širom bivše Jugoslavije.

Prema navodima Dinka Tucakovića, njegov čin koji može da se dešifruje samo u nizu dugom kao proodična istorija gde su još preci trpeli zbog pobune protiv Turaka.

“Njegovo ćutanje na kraju se pokazalo gromoglasnim. Brujali su mediji Srbije, Kosova, Italije, Albanije, sveta... Setili su se glumca, a veličali čoveka”, naveo je Tucaković, dodajući i da je na pitanje da li slučajno zna šta znači ime Bekim, rekao: “Čovek!”. “Na srpskom ili albanskom?”, insistirao je njegov sagovornik. “Na našem”, odgovorio je.

Rođen u Sarajevu 1. juna 1936. godine, Fehmiu je, kako podseća Tucaković, bio četiri godine mlađi od Džejmsa Dina, sedam godina stariji od Mika Džegera ili Slobodana Miloševića.

“Albanac. Mada mediji pomalo okolišaju kada je reč o etnicitetu. Nesporno talentovan upisuje tadašnju Akademiju za pozorište, film i televiziju (a ne kako se uglavnom pogrešno navodi Fakultet dramskih umetnosti) u Beogradu. Pod uslovom da dobro nauči srpski. Samo četiri godine kasnije slede uspesi na pozornici, a onda nešto kasnije, otvara se prostor veći od života - film”, podsetio je Tucaković u tekstu “BEKIM ili O vidljivim i manje vidljivim stvarima”, koji prenosimo u nastavku:

PROLOG

Da li je reč istina u jednini ili množini? Vuk je znao da citira narodnu mudrost: “Laž je slepa, ili lepa”. Ili možda narod nije u pravu. I onda kada se desio i onda kada nije. Hrabrost. Druga velika reč. Haksli je rado citirao apokrifnu priču o prvom susretu ljudi i lavova. Jedna grupa ljudi je prišla lavovima. Ovi su ih proždrali. Ljude koji su pretekli svoje drugare su nazvali hrabrima. Za sebe su govorili da su mudri.

FAKTOGRAFIJA
Breht je u “Baladi o Fransoa Vijonu” karikirao hageografski stil zvaničnih biografija političara i znamenitih ličnosti DDR-a. “Fransoa Vijon dete siromašnih je bio...” Pa da krenemo. Bar onako kako su mnogi reagovali na agencijsku vest “da je 15.06.2010. u svom stanu na Zvezdari pronađen mrtav glumac Bekim Fehmiu...”.

Rođen u Sarajevu 1.06.1936. Četiri godine mlađi od Džejmsa Dina, sedam godina stariji od Mika Džegera ili Slobodana Miloševića. Albanac. Mada mediji pomalo okolišaju kada je reč o etnicitetu. Nesporno talentovan upisuje tadašnju Akademiju za pozorište, film i televiziju (a ne kako se uglavnom pogrešno navodi Fakultet dramskih umetnosti) u Beogradu. Pod uslovom da dobro nauči srpski. Samo četiri godine kasnije slede uspesi na pozornici, a onda nešto kasnije, otvara se prostor veći od života. Film.

BLISTAVO
Godine 1962, diskretnom epizodom u filmu “Saša” drži opelo u jednoj od najduhovitijih montažnih scena jugoslovenskog patriotskog filma. Komika se bazira na ponavljanju govornika na grupu narodnih neprijatelja koje odstreljuju “đaci a već junaci”. Film “Saša” je iz nepoznatih razloga bio omiljen urednicima televizija, pa je prigodno išao u dane žalosti kad bi preminuo neki istaknuti drug. A bilo ih je. Drugova.

Zahvatio ga je onda cunami “crnog talasa”. Godine 1965. je u “Neprijatelju” Živojina Pavlovića, koji ovaj radi za slovenačke producente čekajući da se odbunkeriše debitantski dugometražni film “Povratak”. Iste godine je i u “Klaksonu” Vojislava Kokana Rakonjca, čija se životna avantura završila strasno i tragično, nalik na sudbine junaka njegovih filmova. Kruna ranih radova je godinu dana kasnije u “Roju” Miće Popovića, nepravedno “podcenjena” filmskom autoru zarad jedinstvenog slikarskog genija. Romantični intermeco bile su “Tople godine” (1966) Dragoslava Lazića, koje otkrivaju njegovu nežnu stranu naspram muževne pojavnosti i dramske uverljivosti, i otkrivaju potencijal romantičnog junaka.

VIDEO SAM I SREĆNE GLUMCE
Godine 1967. oluja se sprema. Perje će da leti na sve strane. Aleksandar Saša Petrović smešta večnu (biblijsku?) priču o prokletstvu lutanja u potrazi za srećom (Bogom) u milje Roma, skupljača perja, kako će biti i jednostavan i tačan naziv filma koji će za svetsku distribuciju biti prepevan kao “Video sam i srećne cigane”. Minuciozna fotografija Tomislava Pintera bazirana na naivnom slikarstvu u smislu tabloidnosti i kolorita (sličan eksperiment ponovljen uspešno i u “Brezi”), uspela je da uhvati kreativni vatromet, žeđ za životom Fehmiua kao Belog Bore, uz kolosalnog antagonistu, velikog i jedinstvenog Velimira Batu Živojinovića i strasnu i rasnu Oliveru Vučo (danas Olivera Katarina). Kvintesencija balkanskog derta u samo nekoliko minuta. Srča. Krv. “Đelem, đelem...”. Bio je to njegov prvi Odisej (Uliks) negde između Homerovog originala Džojsove transpozicije i ciganske magije. Trijumf u Kanu (ali ne “Zlatna palma” kako to piše “copy paste” generacija) i “Oskar” na dohvat ruke za holivudsi hepiend, tužne drame sa bodenjem i pevanjem. Pričao mi je Jerži Mencel. Nepredvidljiv i jurodiv, smislio je u trenutku proglašenja laureata pozlaćene statuete malu i možda pomalo okrutnu šalu. Doviknuo je Saši Petroviću: “Pobedio si!” Naravno te 1968. pobedili su “Strogo kontrolisani vozovi”, a manje kontrolisani, sovjetski i bratski, tenkovi prvi put su posle Drugog svetskog rata, silom počeli da menjaju stvarnost blede majke Evrope. Ali bilo je to vreme kada su još ljudi pevali posle rata. Tu 1968. zvali su još “leto slobode i ljubavi”. A onda je Veneru još jednom silovao Mars, pa je čovek opet morao da peva posle rata.

Ipak, za Bekima je to vreme kada postaje deo globalnog sazvežđa najmlađe među umetnostima. Kažu da izuzetno objektivni, inteligentni i stabilni ljudi sa nekih 10% realno prihvataju svet u kojem žive, ostatak je tek ono kako ga vide i doživljavaju. Bekim Fehmiu je svojom suštinskom koncentracijom, kvalitetom i željom, obrnuo ove procente. I onda je sve krenulo svojim logičnim tokom.

Da li je presudio antički potencijal “Perjara...”, tek italijanski producenti, sinjor De Laurentis pre svih, prepoznali su u njemu hrabrog i lukavog Odiseja, koji će herojski zablistati u TV serijalu koji i danas mladi Italijanu smatraju nezaobilaznim delom svog detinjstva. Bilo je to vreme kada se naivnost smatrala vrlinom. Bioskopski film uhvatio je samo deo magije, u vreme kada se jedan mali ekran u stanu smatrao luksuzom.

NAPORAN DAN U FABRICI SNOVA
Karta za Holivud bila je već kupljena. I overena. “Avanturisti” (1969) su bili raskošna ekstravaganca Paramount Pictursa vredna tadašnjih 10 miliona dolara, bazirana na bestseleru najprodavanijeg škrabala epohe, Harolda Robinsa. Na čelu zvezdane internacionalne podele u kojoj su bili Kendis Bergen, Šarl Aznavur, Fernando Rej, bio je Bekim Fehmiu kao Daks Ksenos, baziran na karipskim plejbojima – mangupima, tipa Porfirija Rubiroze. Iako je kritika sasekla film, ali svakako ne i Bekimovu harizmatičnu interpretaciju, gde je bio jednak, i na momente “jednakiji” sa najvećim filmskim artistima epohe, sasvim je dobro zaradio na blagajnama, vratio uložene pare i malo preko toga, a danas ga “internet filmofili” smatraju rasnim primerkom epohe.

Definitivno tu demonstrira onaj onirički kvalitet, koji je francuski kritičar Mišel Murle prvobitno prepoznao kod Čarltona Hestona. Ono što mnogi veliki glumci nikada neće imati, a to je filmska pojavnost. Harizma (u vorholovskom i originalnom hrišćanskom smislu). Materijal od kojeg su bili sagrađeni oni najveći, Lino Ventura, Žan Gaben, ali i Paja Vuisić i Bata, koji je sa svojih 77 posle 55, spreman za još poneku filmsku avanturu. Režiju potpisuje “bondovski” reditelj Luis Džilbert, pa svaka sličnost Fehmiua sa legendarnim agentom 007, u belim smokinzima, dok podjednako uspešno igra polo i zavodi lepotice, možda i nije sasvim slučajna. Kažu da je postojala i “žešća” verzija sa malo više nasilja i golišavih scena, tako prirodnih za vreme u kojem je film nastao.

Zatim je otelotvorio misterioznog grofa Kaljostra (1974) u istoimenoj kostimiranoj biografiji sa nešto manje zvezda a više zvezdica, i opet bio ubedljiv u političkom trileru “Izvršilac” u istoj sezoni.

Kontroverzni pornograf Tinto Bras prepoznao je u njemu ratnika na odmoru u javnoj kući u “Salonu Kiti” (1976) koji sasvim izvesno ima i meku i tvrdu verziju, ali ga poznavaoci filma smatraju ravnim i u nekim aspektima superiornim kultnom Pazolinijevom “120 dana Sodome i Gomore”, jednoj od najžešćih kritika fašizma, kroz bitku Erosa i Tanatosa. Godine 1977. ponovo je sa elitom. “Crna nedelja” Džona Frankenhajmera, čija se originalna karijera protegla i do novog milenijuma, holivudskog profesionalca, koji je jedinstvenim stilom znao da govori o krucijalnim temama. Ovaj film je u velikom budžetu otvorio pandorinu kutiju terorizma, ali kao prvi u nizu nije pobrao lovorike, nego izazvao polemike, zbog rediteljevog ambivalentnog odnosa prema negativcima.

Svim ovim ulogama Bekim demonstrira gotovo nestvarnu lakoću transformacije, dajući svojim junacima sa raznih paralela suštinsku uverljivost i magnetizam koji su prepoznavali gledaoci bilo da im se obraćao na italijanskom ili engleskom (koji je kažu naučio za nedelju dana).

JAHAO SAM SA DŽONOM HJUSTONOM
Posebno izdvajam mitsku epizodu sa filmom “Dezerter” (1977) reditelja Barta Kenedija, holivudskog saborca, patrijarha vesterna Džona Forda, koji je svoje poruke slao poštom a ne publici preko bioskopskog platna. Špageti vestern koji potpisuje hrvatski reditelj Nikša Fulgosi (zakon je u to vreme bio takav da na koprodukciji mora da bude potpisan i domaći autor koji se na snimanju nije mešao u svoj posao), bio je neka vrsta El Dorada za vestern veterane koji su tada tražili sreću i egzil u Evropi, kada je Holivud koji se odrekao svojih korena, bio prepušten producentima mediokritetima. Zamislite u jednom filmu jednog od najvećih reditelja svih vremena Džona Hjustona, instinktivnog glumca (koji je kockarske dugove često odrađivao u ovakvoj vrsti projekata), Patrika Vejna sina velikog Džona, Brendona De Vajlda tinejdžerskog idola, crnog akcionog idola, još jednog Fordovog miljenika, Vudija Strauda... Na čelu ove prelepe bande otpadnika, čija se životna slika amalgamirala sa mitskom je Bekim Fehmiu, velik i veći od života, sa aurom filmskog besmrtnika. A evo i jedne anegdote u kojoj se prepoznaju pravi heroji.

“Vidite, kćerka reditelja Berta Kenedija, u čijem sam filmu “Dezerter” igrao, bila je član nekog društva u Los Anđelesu gde su se igrale srpske narodne igre. Gospodin Bert me je zamolio ako mogu da mu nabavim našu narodnu nošnju. Dao mi je mere svoje kćerke. U Narodnoj radinosti u Knez Mihailovoj ulici kupio sam kompletnu šumadijsku narodnu nošnju od opanaka do jeleka. Gospodin i gospođa Kenedi nisu mogli da nađu prave reči zahvalnosti, a radost kćerke je bila neopisiva. Ono što je najlepše, upravo je različitost tradicije koja čoveka obogaćuje i raduje” (intervju VREME, br. 539, 3.05.2001).

SVOJ MEĐU TUĐIMA TUĐ MEĐU SVOJIMA
Dok je na “službenim putovanjima” u inostranstvu heroj, u domaćem filmu on je antiheroj sa margine, bilo u kriminogenom miljeu “Depsa” (1974) ili naprslom brodu samoupravnog socijalizma u “Košavi” (1974) ili “Pavlu Pavloviću” (1975). Za uloge u domaćim filmovima nije dobijao nagrade na domaćim festivalima. Tadašnja kritika i publicistika, preferirala je metodski pristup, teatralno sečenje vazduha, nasuprot njegovom intuitivnom bihvijorizmu i tehnici “podglumljivanja”, minimum sredstava za maksimalni emotivni udar. Kao da nekako u to vreme vodi bitku za sopstveni, umetnički i ljudski identitet, svetska zvezda, uspešan jugoslovenski glumac, ponos Albanaca... Internetom cirkuliše snimak iz 1972. kada je bio u poseti filmskim studijima u Tirani. Bekim, prava zvezda u kožnoj jakni, njegovi domaćini u dizajniranim odelima, snimanje nekog dečijeg filma u “partizanskim” uslovima. Na Bekimovom licu osmeh, oko njega divljenje... Nisu različiti ni snimci iz Pule iz istog vremena gde njegova aristokratska pojavnost nekako prirodno štrči pa kada je i u društvu svemogućeg balkanskog filmskog mogula kakav je bio Ratko Dražević.

NACIONALNA KLASA
Možda Bekim Fehmiu ne bi ni “dobacio” do novih generacija, nego tek ostao deo usmene legende, da nije zasjao kao vaspitač Munižaba, u debiju Gorana Markovića “Specijalno vaspitanje” (1977) gde je po tvrdnji reditelja, velika zvezda praktično besplatno odigrala ulogu kojoj je verovala. Slavko Štimac je imao od koga da “pokrade” trikove zanata za svoju skorašnju i kratku holivudsku avanturu.

Jedan od postmodernih čuda jugoslovenske kinematografije, i šarmantnih i dekadentnih pokušaja, svakako je “Partizanska eskadrila” Hajrudina Šibe Krvavca, rekvijem za partizanski film, ali ispostaviće se i za državu istine, ljubavi i slobode, SFRJ. Šiba i Bekim, čiji talenti i dostignuća su mogli da se mere svetskim aršinom iz tame bioskopa prelaze u mrak života.

GOSPOĐA KOLONTAJ I DRUGE OKRE(U)TNE IGRE
U vreme kojem salvete postaju ishodište iscrtavanja granica, ali ljudi postaju meta velikih nacionalista, prekida jednu predstavu (“Gospođa Kolontaj” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu) i odlazi u dobrovoljno ćutanje, dajući oproštajni intervju u “Politici” 1987, za koji mu sve misleće i pošteno odaje priznanje. I dok odzvanja “Hapsite Vlasija”, njegovo ćutanje više nije dovoljno glasno, a moralni kredo prepoznaje u stihovima Dušana Vasiljeva iz grke i teške pesme, “Čovek peva posle rata”:
“Ja sam gazio u krvi do kolena i nemam više snova...”

STRAŠNO
Iako je autobiografiju “Blistavo i strašno” napisao još 1985. ona se pojavljuje početkom milenijuma, kada se, valjda, nakon užasa na beskonačnoj traci balkanske istorije i kola srpsko-albanske mržnje, pojavljuje makar simboličan tračak nade. On kao Odisej jezdi opustošenim i spaljenim predelima, u emotivnom bermudskom trouglu, Beograd – Priština – Prizren. Deo utehe ležao mu je verovatno u harmoničnom porodičnom životu sa suprugom, glumicom Brankom Petrić, i sinovima Hedonom i Uliksom, gde je ovaj druti izrastao i uzrastao u sjajnog glumca, ali i zhatvorio krug porodičnog prokletstva, kada je nakon incidenta i sam iz Srbijice otišao put Amerike, da bi se na svu sreću vratio sa novim ulogama.

TO JE TO
Hroničari će da zabeleže 15.06. i njegov čin koji može da se dešifruje samo u nizu dugom kao proodična istorija gde su još preci trpeli zbog pobune protiv Turaka. Njegovo ćutanje na kraju se pokazalo gromoglasnim. Brujali su mediji Srbije, Kosova, Italije, Albanije, sveta... Setili su se glumca, a veličali čoveka.

Sam čin kremacije trebao je po želji porodice da bude privatni čin. Njegove kolege i poštovaoci, poštujući to, takođe su privatno došli da budu tu blizu, bez rituala, neki u crnom, neki u belom, jednog sparnog letnjeg dana pred oluju koja nije došla. Čula se “Oda radosti”. Više puta. Prah će biti razvejan u Prizrenu. Sada tamo dolazi sezona svadbi. Pun je života i neke čudne svetlosti koja podjednako obasjava različite bogomolje, neke nove, neke spaljene pa obnovljene, ali i neke ljude koji bi želeli da žive baš kao Bekim. Neko me je pitao da li slučajno znam šta znači ime Bekim. Rekao sam: “Čovek!”. “Na srpskom ili albanskom?”, insistirao je moj sagovornik. “Na našem”, odgovorio sam.

I to je to. Kako je rekla njegova Branka ispraćajući Bekima na Jelisejska polja večnosti. (Dinko Tucaković).

Sajt Kinoteke je www.kinoteka.org.rs, a program se nalazi i u Kalendaru Portala za kulturu jugoistočne Evrope SEEcult.org

(SEEcult.org)