Bijenale u Veneciji 2024 - Simbolički krik južne hemisfere
Adriano Pedroza, umetnički direktor 60. Bijenala u Veneciji, prvi je kustos iz Latinske Amerike koji koncepcijski uvodi umetničku produkciju južnih kontinenata - južnoameričkih zemalja, Afrike, Azije i Australije, ističući posebno afričke zemlje kao nove laboratorije budućnosti, sa najvažnijim temama dekolonizacije i dekarbonizacije sveta. Drugi važan cilj je bio ukazati na sve one vrednosti istorije i kulture južnih kontinenata koje se manje poznaju, a važni su faktori razumevanja svih naroda, njihovog identiteta, nacija, teritorija, granica, jezika, tradicije, rase, seksualnih opredeljenja, slobode i pitanja standarda, a koje stoje između primenjene i naivne umetnosti, između kodova no arta i svih drugih atributa ispoljavanja kreativnosti ...
Dakle, razvijena je jedna široka panorama tema, posebno zanimljiva u Veneciji, mestu sretanja stranaca sa svih krajeva planete. Ova venicijanska karakteristika, koja istovremeno odgovara koncepciji Pedroze sa idejom prezentiranja različitih identiteta, uvodi temu “Stranci svuda”, kao poziv za akciju da opšta prezentnost i moć različitosti budu simbolički krik stvaralačkih vrednosti, aktuelne scene i prošlosti zemalja južne hemisfere.
Prvog dana žurila sam prema našem paviljonu. Poznavala sam umetnika grupe To frizure - imali su izložbu u Studentskom kulturnom centru u Beogradu 1985. godine, Aleksandar Denić i Goran Dimić.
Sada, interesovao me je autorski bijenalski projekat Aleksandra Denića. Tek počinju obilasci paviljona. Na vratima srpskog paviljona, ulazni štand sa informacijama i uvođenjem publike. Ulazim u jedan mračan prostor potpuno nejasan, ali pravac kretanja se otvarao i prepoznaje se urbanost zapuštenog kvarta sa svim aspektima propadanja, zapuštenosti, praznine i straha ... Sve je tu, sve funkcioniše, a i dalje lutaš, shvataš - to je stanje realnosti i hvata te nemir, jeza od mraka, glasova, neke buke, nekih svetiljki i zapravo osećaš da tražiš put da izađeš, bolje reći da pobegneš. U toj zahvaćenosti kretanja kroz etape vremena i prostora, shvatila sam da je umetnik odradio pravu stvar. Prva misao bila je, pa ovo nije art, to je no art, ready-made, vešta scenografija urbanog taloga... ili art brut ili ambijentalnost angažovanih sadržaja...
Foto: Vladimir Miladinović
Pitala sam se zašto je nastala frka oko ovog umetnika, jer je izvedena jedna provokativna ambijenalna celina, koja je plasmanom politike drugosti privukla značajno interesovanje bijenalske publike. Tako su formirani redovi publike za ulazak u Paviljon Srbije... Moguće, prvi put u istoriji naših bijenalskih smotri.
Sećam se da sam tog prvog dana, izlazeći iz Paviljona, srećući kolege, uzbuđeno rekla - Ovo nije umetnost, ovo je krik! Potreba da se shvati dno dna ovog vremena.
Taj krik videla sam i u drugim paviljonima ma koliko estetski postavljeni. Osećale su se promene, nešto drugo, oslobađanje i kulturni prevrat, koji mnogi krugovi neće razumeti, ali narod, koji je uvek nosilac poverenja, stajao je na svom terenu, bez obzira kako je ko tumačio ovaj bijenalski podvig predstavljanja različitih narodnih produkcija, istorijskih tokova i savremenih provokacija. Mislim da ni sam autor nije svestan da je uveo novu paradigmu... Stručnjaci kulture trebalo bi da razmisle.
Biljana Tomić