Biljana Ćirić: Kustosiranje će tek postati profesija u Srbiji
Nezavisna kustoskinja Biljana Ćirić, koja već dvadesetak godina živi i radi u Šangaju, osnovala je međunarodni program “Šta kustosiranje može/treba da bude“ (WCSCD) koji se već treću godinu zaredom održava u Beogradu. O njegovom značaju govori podatak da mladi kustosi i umetnici iz Australije, Čilea, Kazahstana i drugih delova sveta dolaze u Srbiju samo da bi pohađali ovaj program. Projekat WCSCD zamišljen je kao tromesečni program kustoskih radionica, predavanja i studijskih poseta, u cilju okupljanja ključnih međunarodnih i lokalnih ličnosti koje se bave kustoskim diskursom, a koje su u mogućnosti da učesnicima pruže važna institucionalna znanja i mreže. Ovogodišnji ciklus programa biće održan od 1. avgusta do 29. oktobra, a zainteresovani umetnici i kustosi mogu se prijaviti do 8. marta u 17 sati.
Tim povodom, razgovaramo sa Biljanom Ćirić o motivima za pokretanje programa WCSCD, o položaju umetnika u Kini i Srbiji, kao i o trogodišnjem novom projektu koji je, na njenu inicijativu, započet u februaru u Adis Abebi.
- Šta vas je inspirisalo da pokrenete međunarodni program “Šta kustosiranje može/treba da bude” i kakav je njegov značaj za mlade umetnike i kustose?
B.Ć: Polazna tačka za pokretanje programa bio je moj prvi susret sa umetničkim institucionalnim sistemom u Srbiji pre tri godine, a koji sam dotad vrlo malo poznavala. Izuzetno skromna podrška za umetničku proizvodnju i veoma malo prostora za produkciju znanja bili su okidač da stvorim WCSCD. Mislim da je to velika prepreka za mlađe generacije, jer kustosiranje zbog nedostatka podrške ne može da postane profesija. To je sporedna stvar kojom se bavite jer je nemoguće da živite od toga. Postoji nedostatak podrške i diskursa o tome u javnom domenu, kao i nedostatak kritičkog razmišljanja o trenutnoj produkciji. To su bili neki od uslova koji su doveli do nužnosti formiranja programa.
- Imajući u vidu činjenicu da već dvadesetak godina živite i stvarate u Šangaju, kako ste se odlučili da program smestite u Beograd?
B.Ć: Gradovi poput Šangaja imaju brojne programe nalik ovome, a kojima ja kao mentor redovno doprinosim. Nedavno je jedan program u okviru kojeg sam podučavala bio deo Shanghai Biennial Power Station of Art programa za mlade kustose. Pored toga, mnogo mladih ljudi u Kini ima finansijske mogućnosti da studira u inostranstvu i magistrira kustosiranje na univerzitetima poput Goldsmita i sličnih. Danas je to veliko obrazovno tržište. Za većinu mladih ljudi u Srbiji to je zaista nemoguće usled troškova školarine, zbog čega bi trebalo da postoji program međunarodnog karaktera u kojem bi mladi iz Srbije i regiona imali mogućnost da učestvuju jer bi mogli da ga priušte. Takođe, Šangaj kao grad ima kustose koji stalno dolaze i odlaze. Usled ekonomskog uticaja postoji kritična masa interesovanja za umetnost i umetnike u Kini i njene institucije na međunarodnom nivou.
Srbija je na margini ovog sistema usled ekonomskih uslova, ali i zbog izvesnog broja problema unutar umetničkih institucija, koje se bore da imaju jednaku ulogu u okviru međunarodnog dijaloga u kreiranju mreže između lokalnog i internacionalnog, i da služe kao medijatori za lokalnu produkciju i internacionalnu promociju.
Ja sam imala sreću da steknem međunarodno izlaganje sa sedištem u Šangaju, a ta mreža i to znanje se mogu deliti kroz WCSCD. U pogledu praktičnih aspekata, posebno mudrog finansiranja, bilo bi mnogo lakše postaviti ovakav program u Šangaju, dok u Srbiji za dovođenje pojedinačnog mentora. uključujući umetničke direktore Documenta 15 „ruangrupa“, moramo da se borimo da bismo u tome uspeli. Beograd ima veoma važno geopolitičko okruženje i to što se nalazi na margini treba iskoristiti za aktivno razmišljanje o napretku. To postaje artikulisanije kroz program. Mislim da će to biti jedna od prednosti programa u budućnosti, jer stvara drugačiji vid internacionalizma, koji smatram potrebnim jer umetnička scena umogome zavisi od zapadnih evropskih fondova. Ova scena ima sjajne učesnike, izuzetne nezavisne inicijative, sjajne ljude čiji rad nije vidljiv u lokalnom okruženju, jer od toga ovde ne mogu da žive.
- Poziv za učešće na programu WCSCD 2020. otvoren je do 8. marta ove godine. Kakva iskustva i šta sve očekuje učesnike tokom ovogodišnjeg programa?
B.Ć: Mislim da je ovogodišnji program vrlo intenzivan jer podrazumeva tri meseca svakodnevnih aktivnosti. Grupe su veoma različite, ali njihova dinamika nije ista. Bitno je da se pronađe način da svi rade zajedno, jer veza koju učesnici uspostave kroz program jeste dugotrajna i postoji i nakon što se program završi, pošto oni stvaraju mreže koje im omogućavaju da nastave da rade zajedno.
- Za program „Šta kustosiranje može/treba da bude“ mogu da se prijave mladi umetnici i kustosi iz svih delova sveta. „Zanimljiva“ je činjenica da su se za prošlogodišnji ciklus WCSCD prijavili i u Beograd došli mladi ljudi iz Australije, Kazahstana, Čilea i sl, a da nijedna prijava nije stigla iz Srbije. Šta nam govori taj podatak?
B.Ć: Kustosiranje će tek postati profesija u Srbiji. Kao što sam rekla, veoma je teško za mlade ljude da žive i rade na izuzetno profesionalnom nivou i da imaju domaći i međunarodni uticaj unutar postojećeg sistema. Program je intenzivan i obuhvata dnevne aktivnosti koje mnogi mladi ljudi zbog svakodnevnih poslova koje obavljaju ne mogu da postignu. Opet, to je i pitanje posvećenosti i odluke da li će to biti vaš životni put. Ako jeste, onda je neophodno da stvorite uslove i započnete da radite na tome.
Umetnički sistem trebalo bi da bude mnogo složeniji i raznovrsniji kako bi se podržao kustoski rad koji se ne svodi samo na pravljenje izložbe, nego obuhvata i razmišljanje o pojmu kuratorstva kroz različite vidove produkcije. Vrlo malo institucija, vrlo malo otvorenih radnih mesta za mlade kustose ostavlja veoma malo mesta za različite mlade umove i raznolike vidove rada. Umetnost je jedna od retkih profesija u kojoj bi svi trebalo da budete podjednako tretirani bez obzira da li ste mladi ili etablirani. Posao koji proizvedete je jedini bitan.
Program WCSCD se nada da će podići nivo svesnosti o tome da je razmišljanje o relevatnim institucijama i načinu njihovog rada ključno za posao kustosa.
- Pored ovog, pokrenuli ste još jedan internacionalni projekat pod nazivom “As you go… The roads under your feet, towards a new future”. O kakvom projektu je reč i u čemu se ogleda njegov značaj?
B.Ć: To je bila moja kustoska potreba da se osvrnem na promene u svakodnevnom životu i vidim kako će se prisustvo kineske infrastrukture odraziti na našu budućnost. To je trogodisnji istraživački projekat „As you go… The roads under your feet, towards a new future”. Započeo kao istraživačko putovanje po specifičnim regijama u Centralnoj Aziji, Balkanu i Istočnoj Africi kako bih pokušala razumeti uticaj infrastrukturnih investicija OBOR-a na lokalne uslove kroz zajedništvo svih prostora, socijalizam, nesvrstano nasleđe, ekonomski okvir (uticaj Kine i arapskog sveta), i kroz novi geopolitički seting, između ostalog.
- Projekat “As you go…” trajaće od 2020. do 2023. Prvo okupljanje partnera na projektu desilo se u Adis Abebi. Šta je rezultat tog susreta, i šta je dugoročni cilj projekta?
B.Ć: Projekat je počeo u februaru ove godine prezentacijom partnerskih institucija u Adis Abebi koje su se obavezale na zajednički rad u okviru trogodišnjeg perioda: Moderna galerija iz Ljubljane, Guramayne Art Center iz Adid Abebe, Times Museum iz Gvangdžoua, ArtEast iz Biškeka i WCSCD iz Beograda. To je takođe projekat koji pokušava da shvati šta se smatra internacionalnim danas i koja smo mi vrsta međunarodnog, posebno u lokalitetima koji su bili na marginama globalnog ekonomskog sistema podjednako kao i na marginama globalnog umetničkog sistema. Prva godina je diskurzivna i njen završetak obeležiće simpozijum u Modernoj galeriji praćen novim naručenim radovima i knjigom, a poslednje godine biće održana izložba ostalih javnih formata prezentacije na svim lokalitetima.
Razgovarala: Tamara Markić, foto: Komunikart
