Bitef i kulturna diplomatija

Međunarodna konferencija “Bitef i kulturna diplomatija: pozorište i geopolitika”, koju 1. i 2. oktobra organizuje UNESKO katedra za kulturnu politiku i menadžment Univerziteta umetnosti u Beogradu, nastojaće da osvetli značaj Bitefa i posebno liderske uloge Mire Trailović u geopolitici 60-ih i 70-ih godina 20. veka, te da pokaže načine na koji pozorišna umetnost i pozorišni festivali danas mogu da propituju političke okvire sveta.

Na konferenciju, kojom predsedava prof. dr Milena Dragićević Šešić, pozvano je 30 učesnika, a još 15 izabrano je nakon otvorenog poziva, kako bi u dva kruga debate sučelili rezultate svojih istraživanja, razmišljanja i vizije, te otvorili nove puteve kako razumevanju istorije Bitefa, tako i uloge kulture i pozorišne umetnosti u surovoj svetskoj geopolitici, gde zamajci više nisu samo ideološki ili ekonomski interesi, već emocije, afekti i strahovi izazvani terorističkim aktima, prisilnim migracijama, nasiljem vlasti, korupcijom, represivnim politikama sećanja i zaborava…

Zadatak konferencije, kako je navela prof. Dragićević-Šešić, je da promišlja festival ne kao sigurnu luku, ne samo kao susret i razmenu, već kao platformu za polemički dijalog, sukob estetika i mišljenja, ali pre svega kao “put u budućnost”, kao putanju leta (Delez), u ovom sasvim promenjenom političkom pejzažu.

“Bitef nema uobičajeno festivalsko ime inspirisano standardnim narativima pozorišnih festivala: dijalozi, konfrontacije, susreti… Bitef, kao beogradski internacionalni teatarski festival uspešno se upisuje u geopolitičke tokove, ne kao sledbenik već kao kustos koji razumevajući kontekst ukazuje na neispričane veze, otvarajući nove puteve kulturne diplomatije, ali još više, istinskih oblika međunarodne kulturne saradnje i razmene. Kao deo kulturne diplomatije Jugoslavije, Bitef nije dozvolio svođenje svoje uloge na reprezentaciju slobode jugoslovenskog društva u hladnoratovskom podeljenom svetu već je svojim praksama izbora vodio sopstvenu politiku izgradnje sveta kulturnih odnosa mimo i uprkos geopolitičkim granicama”, navela je Milena Dragićević Šešić, podsećajući da se od samog početka, Bitef umrežavao na više različitih nivoa u umetničkim i političkim krugovima sveta, postajući interfejs za susret politički sukobljenih ili razdvojenih kultura.

Pozicioniran kao cutting-edge festival novih pozorišnih tendencija u doba “kulture nade” (Dominik Mojsi), Bitef je uspostavljao nove parametre savremene kulture Zapada, prekoračujući granice Hladnog rata i svetskih geostrateških podela.

“Istovremeno, mnogo pre no što će antropološki pristup teatru odvesti Šeknera i Bruka u treći svet, a Barbi omogućiti ‘treći put’, nesvrstanost jugoslovenske politike dovodi na Bitef tradicionalne pozorišne izraze sveta, a Mira Trailović im, svojim kustoskim talentom, nalazi i pravo ime i pravo mesto – otvarajući prvi Bitef 1967. godine Katakali predstavom – ‘korenima svetskog teatra’, predstavom koju Bitef i Jugoslavija dobijaju upravo kao zalog tome da i politika nesvrstanosti mora da ima svoju adekvatnu kulturnu politiku, koja će omogućiti da glas do tada nečujnih i nevidljivih počne da ođekuje sa svetske kulturne scene.

Hladni rat dovodi najbolje iz socijalističkog bloka na Bitef, jer Istočna Nemačka želi ne samo da pokaže da je pođednako dobra već da je bolja i snažnija u umetničkom pozorišnom izrazu, a Sovjetski savez, iako u ‘dilemama’ da li i koliko disidentima dozvoliti da budu prikazani ‘pušta’ i one teatre koji su čuveni zbog svoje otvorenosti i različitosti spram zvanične ideologije. To je već vreme kada cvetaju teatarski studiji u Poljskoj, kada u Čehoslovačkoj ili Rumuniji teatar postaje retka mogućnost javnog iskaza, te su Grotovski i Kantor, s jedne, a Krejča i Pintilijem, sa druge strane, važni gosti – reperi festivalskog programa.

Istovremeno, zapadni svet kulture dolazi i sa svojim reprezentativnim, institucionalnim, ali inovativnim formama (pozorišta Antoana Viteza, Rožea Planšona, Patrisa Šeroa, Petera Štajna, Boto Štrausa, Hajnera Milera…), kao i sa svojim eksplicitno disidentskim formama (Living teatar, Hleb i lutke, La mama…), pa i levičarskim pozorištem zajednice – intervencionističkim, animacionim angažmanima (Verkteatar Amsterdam).

Treći svet je na Bitefu prikazao svoje umetničke korene, tako inspirativne za savremeni teatar: pored Katakalija stiže i Joruba opera iz Nigerije, No, Bunraku i Buto ples iz Japana, Pekinška opera, Indonežanski teatar senki, kojima se pridružuju i tradicionalne forme Zapada: sicilijanske lutke, pa i američki Medisin šou…”, navela je prof. Dragićević-Šešić.

Istovremeno, jer “lično je političko”, okupljajući umetnike sveta koji probijaju granice svih konvencija (a u tome je kustoski talenat Jovana Ćirilova svakako bio veoma važan), jezičkih, telesnih, seksualnih i rodnih, Bitef postaje i platforma za promociju ženskog pozorišnog mišljenja (Elen Stjuart, Nurija Espert i dr.), kao i za predstavljanje do tada marginalizovanih, smeštenih u milje potkultura, pozorišnih glasova transrodnih osoba, osoba s različitim vrstama hendikepa, pa i radikalnih političkih glasova ugnjetenih unutar “sveslobodne” zapadne kulture (potisnuti nacionalni identiteti). Tako Beograd prvi u svetskim razmerama, kako je podsetila prof. Dragićević-Šešić, pozicionira katalanski jezik kao ravnopravan pozorišni jezik na međunarodnoj sceni, a predstava Moskovskog pozorišta 1968. godine služi kao povod beogradskim kulturnim poslenicima (Bojana Makavejev, Branko Vučićević) da iskažu svoj politički protest povodom sovjetske okupacije Čehoslovačke, pretvarajući spačeka u tenk i kružeći oko Ateljea 212. Kultura nade toga vremena daje impuls i snagu Miri Trailović da uprkos konzervativnim krugovima, s jedne strane, i ideološko-dogmatskim, s druge, nađe svoj put i pozicionira Bitef festival na mapi sveta, kao tačku slobode, tačku ukrštanja, spajanja, prelamanja i preklapanja estetskih ideja i umetničkih jezika, s jedne, i radikalnih političkih stavova i pozorišta kao delanja, agensa promene, sa druge strane.

Uprkos nerazumevanju sredine (kritike često ismevaju golotinju na sceni, nerazumljiv savremeni pozorišni jezik neverbalnog teatra, travestiju…), Bitef postaje veliki festival od strateškog značaja i za velike i za male, a za socijalističku Jugoslaviju “flagship projekat”, projekat-zastava ispod koje će stati svi tada mladi i avangardni pozorišni stvaraoci, od Arsenija Jovanovića do Ljubiše Ristića, Dušana Jovanovića, Slobodana Unkovskog… No kako je sama Mira Trailović bila poliglota, a posebno frankofona, neophodno je i na francuskom imenovati značaj Bitefa – svetionik (projet-phare), svetionik jugoslovenskog specifičnog puta i geo-strateške pozicije Jugoslavije Titovog vremena, istakla je Milena Dragićević-Šešić, ukazujući da se, s jedne strane, ne može zanemariti duh vremena (l`esprit du temps, zeitgeist) koji otvara tada uobičajene pozorišne izraze ka interdisciplinarnosti, interkulturalnosti, snažnoj političnosti i angažmanu, ali ni, s druge strane - snaga i sposobnost Mire Trailović i Jovana Ćirilova da razumeju pođednako i svetski i domaći politički kontekst, stvore Festival kao platformu susreta i razmene u najboljoj tradiciji pozorišnih svečanosti antičkog sveta.

Stoga se Bitef, kako je istakla, i tada i danas mora sagledavati uvek unutar konteksta kulture, aktuelnih pozorišnih procesa i socio-političkih odnosa na globalnom planu.

“Kontinuirana umetnička, kulturološka i politička relevantnost Bitefa zasnivala se upravo na njegovoj sposobnosti da se menja i da u novim geopolitičkim okolnostima iznalazi odgovarajuće strategije držeći se čvrsto svojih temeljnih principa otvorenosti, stvaralačke i kustoske slobode. Podele Istok–Zapad, Sever–Jug, ili kako se danas kaže Globalni jug (a misli samo na ekonomski prosperitetne globalne gradove „Juga“: Singapur, Hongkong, Šangaj ili Seul), iako ne važe na isti način, i dalje se pokazuju relevantnim, jer otkrivaju neke nove centre i neku novu, zaboravljenu periferiju. Stoga nije čudo da ove godine prvi put Bitef dovodi predstavu iz Singapura, tog novog aktera međunarodne geopolitičke i kulturne scene. Dakle, periferija ne stiže više samo sa svojim tradicijom, ona je tu sa svojim novim, polemičkim dijalogom sa svetom. Teatri su uvek na Bitefu predstavljali svoje zemlje, slušale su se njihove himne, često po prvi put upravo tada, na festivalu, ali je Bitef bio istovremeno zajednički prostor (shared space) za sve njih, slavlje koje su otvarale pozorišne fanfare, a često sledile procesije na ulicama Beograda, ili performansi vizuelnih umetnika čineći tako festival u celini kulturalnom izvedbom po sebi. Bitefova mapa sveta nije još sasvim završena, niti će to ikada moći da bude, te to otvara mogućnosti i izazove za nove geopolitičke i umetničke strateške pristupe. A kada je kulturu nade zamenila kultura poniženja (D. Mojsi), Bitef je našao svoj put opstanka zahvaljujući rizomskoj mreži uspostavljenoj u doba kulture nade. Festival je evoluirao, promenio se, počeo da otvara neke nove, regionalne, geopolitičke putanje. Danas, kada kultura straha dominira svetskom geopolitikom i kada umetnost kao ‘meka moć’ (Naj) gubi značaj, a verski fanatizam, etnički nativizmi i rasni sukobi postaju dominirajuće sile u ratovima i konfliktima koji bukte širom sveta, Bitef i Beograd, sada više ne na razmeđi svetova već u centru tužne izbegličke rute uništenih ili još uvek uništavanih kultura i naroda, postaju glas ‘druge Evrope’, Evrope otvorenih granica, strahu i poniženju uprkos”, navela je prof. Dragićević-Šešić, koja će otvoriti dvodnevnu konferenciju u Ateljeu 212 referatom o Miri Trailović kao inspiraciji i uzoru.

Umetnički direktor 50. Bitefa Ivan Medenica govoriće na temu “Bitef i kulturna diplomatija – pogled u budućnost”, Mihail Švidkoj (Rusija) osvrnuće se na Bitef i njegov značaj za pozorište u Sovjetskom Savezu i Rusiji, a Hugo de Greef (Belgija) izložiće referat “Umetnički festivali, glasovi u društvu”.

Na otvaranju konferencije obratiće se i ministar kulture i informisanja Srbije Vladan Vukosavljević, rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu prof. Zoran Erić, direktor Ateljea 212 Branimir Brstina i predsednik Komisije za UNESCO Srbije Goran Milašinović.

Prvi panel “Međunarodni festivali kao sredstva kulturne diplomatije: od mašina za izlaganje do motora koprodukcije” moderiraće Marijana Cvetković, a slede “Izvođačke umetnosti i geopolitčki izazovi” (Ksenija Radulović), “Kultura & diplomatija” (Dragan Simić), “Umetnost pozorišta – geopolitički izazovi” (Vesna Cakeljić) i “Kulturna diplomatija odozdo” (Ljiljana Rogač Mijatović).

Svedočenja (na srpskom jeziku) pozvani su da daju Beka Vučo (Srbija/SAD), Vladimir Stojsavljević (Hrvatska), Arsenije Arsa Jovanović (Srbija), Zoran Blažina (Srbija), Irina Subotić (Srbija), Katarina Pejović (Hrvatska/Srbija), Vera Konjović (Srbija), Raša Dinulović (Srbija) i Ivana Vujić (Srbija).

Program konferencije biće nastavljen 2. oktobra u Bitef teatru i Rektoratu Univerziteta umetnosti u Beogradu, gde su predvidjene sesije prijavljenih radova, počev od teme “Festivali i umetnost u Evropi i svetu u krizi” do “Politike reprezentacije u kulturnoj diplomatiji”.

Program konferencije sa satnicom i temama panela i referata nalazi se u Kalendaru portala SEEcult.org

(SEEcult.org)