Cena vatrogasne strategije
Politika Vlade Srbije da reaguje samo na najhitnije krizne situacije u kulturi objašnjava zašto umetnost polako tone u zaborav.
Piše: Nemanja Čabrić, BIRN
Ne bi bilo toliko čudno kada bi jedna od budućih vlada odlučila da spoji Ministarstvo kulture u zajedničko ministarstvo sa Sektorom za vanredne situacije Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije. I u prethodnim godinama spajali su kulturu sa medijima pa čak i telekomunikacijama. Zašto je ne bi umesto toga spojili sa vanrednim situacijama?
Takvo bi spajanje barem tačno odrazilo istinsku državnu politiku kada je reč o kulturi – politiku gašenja požara.
Tu se ne misli samo na stvarne požare kao što onaj u vranjskom pozorištu „Bora Stanković“ u julu, kao ni onaj decembarski, u Narodnom pozorištu u Beogradu. Ovde podrazumevam i druge pozorišne varnice i plamenove, kao što su konflikti glumaca i uprave u beogradskom Ateljeu 212, kao i slična situacija u Pozorištu na Terazijama. Tu bi mogle da se uvrste i mnoge druge vatrene stihije koje su hitro bile zagašene u kulturnom sektoru ove godine, bez uspostavljanja pravog sistema zaštite od takvih pojava.
Na isti način na koji Narodno pozorište nije dobilo novi krov i električne instalacije na vreme, Srbija nije dobila dugo očekivanu Nacionalnu strategiju razvoja kulture.
U oba slučaja, čini se da su vlasti samo bezbrižno sedele i čekale da izbije požar.
Evidentno je da Strategija kulture, odlagana od 2009. godine neće biti usvojena ovog decembra, uprkos obećanjima države.
Bilo kakav drugačiji ishod bio bi zapanjujuć zato što moramo da shvatimo koliko teško mora da je promenljivom timu zaduženom za pisanje Strategije da „porodi“ takav dokument.
Sa jedne strane, prepreka su suprotni interesi različitih igrača u kulturi, a sa druge strane to što u vremenu ekonomske krize mnogi ne smatraju da je kulturni razvoj uopšte vredan pomena.
Da li bi moglo da bude drugačije? Brojni eksperti su sugerisali u prethodnim godinama da novca za kulturu ima, ali da je ključ u njegovoj pravilnoj raspodeli.
Oni kažu da je potrebno više novca za programe, dok se previše troši na javne institucije, koje taj novac koriste da pokriju plate zaposlenih, koji zauzvrat u smislu rada pružaju malo ili ništa.
Hajde da ovo drugačije kažemo. Jedno istraživanje pokazuje da svaki građanin Srbije izdvaja kroz porez oko 15 evra za kulturu.
Taj novac zatim treba da podrži sve srpske kulturne institucije, filmsku industriju, otkup knjiga za državne biblioteke, istraživanja u kulturnoj politici, kao i sve druge moguće vrste umetnosti.
Isti novac mora da se rastegne na plate zaposlenih, kao i na mesečne troškove održavanja zgrada kulturnih institucija. Mrvica od ovih 15 evra ulaže se napokon, i u stvaranje novih kulturnih proizvoda.
Ova činjenica u potpunosti objašnjava sveukupni trend kulture u Srbiji koji je nizlazan i usmeren u pravcu zaborava.
Uz sve napore, država je očigledno nesposobna da izdvoji više od 0,62 procenta godišnjeg budžeta za kulturu. Čak i postojeći procenat nije lako obezbediti.
Sa 55 miliona evra koje spska kultura ima na raspolaganju ni najljući požari ne daju se obuzdati niti ugasiti. Teško da može da bude ozbiljnog razgovora o bilo kakvom razvoju u ovom kontekstu.
Očigledno je da, pored preraspodele postojećeg novca, kulturni budžet valja proširiti na barem dva procenta ukupnog budžeta, što bi pomenutih 15 evra povećalo na 50.
U tom slučaju bi Srbija bila na istom nivou kao i njeni susedi Bugarska i Rumunija, ali još uvek daleko Slovenije koja troši oko 100 evra po stanovniku, a kamoli Holandije koja izdvaja 170 evra.
Naravno, tada bi se pojavili glasovi koji kažu da država ne bi trebalo da bude jedina koja ulaže u kulturu, da umetničke institucije treba da stvaraju sopstvene prihode, kao i da je u kulturi potrebno učešće privatnog i civilnog sektora.
Nesrazmerno malo učešće privatnog i civilnog sektora u kulturi u odnosu na državni sektor zaista predstavlja jedan od najneposrednijih problema, zato što sprečava kulturu da postane, barem u malom delu, samoodrživa.
Ali, Ministarstvo kulture kao i ostatak vlade, nisu učinili ništa da stvore povoljnije okruženje za stvaranje tržišta umetničkih dela i usluga.
Umetničke škole ne mogu da pruže osnovne uslove za svoje studente, a preduzetnici u oblasti kulture i umetnosti moraju da plaćaju jednake poreze kao i drugi ljudi koji se bave biznisom.
U međuvremenu, najvažnije srpske kulturne institucije, poput Narodnog muzeja i Muzeja savremene umetnosti, ostaju zatvorene.
Više od decenije, srpska umetost je zbog ovoga bila lišena javnih prostora u kojima bi prikazala svoju prošlost i savremenost.
Nema niti jedne oblasti kulture koja u ovom momentu stvara profit, a u umetničkom smislu nijedna ne stvara puno suštinski novog i originalnog.
U ovim uslovima ne može biti iznenađenje to što je publika pronašla druge zabave i da je kultura sve više isključena iz društva.
Istovremeno, žiriji mnogih književnih i pozorišnih konkursa iskoristili su mogućnost da ne dodele prve nagrade, sa izgovorom da nije vredno toga!
Da li je moguće da donosioci odluka uporno ne razumeju da je razlog za očajno stanje kulture u državnoj politici ograničavanja kulturne politike na gašenje požara? Čak i ta politika se selektivno primenjuje, jer nisu čak ni svi požari ugašeni.
U ovom kontekstu, jezivo deluje pokušaj nove vlade da dospe malo „patriotskog ulja“ na ovu vatru, i ohrabri ponovno uvođenje populističkih trendova u društvo.
Sadašnje vlasti moraju da demonstriraju svoje umerene veštine kada je reč o „igranju sa vatrom“.
Ako ne mogu da učine ništa korisno za srpsku kulturu, barem bi trebalo da ostave jedan tračak nade u životu, da se svi ovi tinjajući plameni i varnice neće ujediniti u jedan razoran požar koji će sve progutati u sebe.
*Tekst je deo produkcije projekta “Balkanska inicijativa za saradnju, razmenu i razvoj kulture (BICCED)”, koji realizuje BIRN. SEEcult.org je jedan od partnera projekta, koji finansira Švajcarski program za kulturu na Zapadnom Balkanu - SCP.
