Čistač(ica) je prisutna

Dugoočekivana, naširoko reklamirana i trostruko otvorena, retrospektiva Marine Abramović “Čistač” u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu (MSUB) jedinstvena je prilika za uvid u ogroman opus umetnosti performansa i najbolje radove slavne umetnice, koja se tom izložbom, nastalom u produkciji nekoliko evropskih muzeja, na velika vrata konačno vratila u rodni grad, 44 godine nakon poslednje samostalne izložbe u Salonu MSUB. Beogradski period karijere jedne od zvezda svetske umetničke scene bio je ključan za njen celokupan opus - kako navodi istoričar umetnosti Jerko Denegri, koji je prvi i pisao o umetnosti Marine Abramović, a autor je i teksta u reprezentativnom katalogu izložbe “Čistač”, koja je najpre otvorena za državne zvaničnike i druge VIP ličnosti, a 21. septembra i za medije i potom za stručnu javnost, goste iz regiona i druge zvanice.

Postavka hronološki prati sve faze njene kompleksne karijere – od ranih slikarskih i konceptualnih radova, preko solo performansa i zajedničkog rada sa Ulajem, do kultnih radova iz samostalne faze. Među ukupno više od 120 radova (slike, crteži, objekti, fotografije, audio i video radovi, filmovi, scenografije, reperformansi i arhivska građa), našla su se i antologijska dela umetnosti performansa (serija Ritam, Lips of Thomas, Relacioni radovi, Prelazak preko noćnog mora), kao i dela koja su obeležila njen recentniji opus (Balkanski barok - za koji je 1997. dobila Zlatnog lava na Bijenalu u Veneciji, Sedam lakih komada, Umetnik je prisutan).

Balkanski barok (1997), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Kao dodatak ranijim verzijama “Čistača”, predstavljenim od 2017. godine u Modernom muzeju u Stokholmu, a potom i u Danskoj, Norveškoj, Nemačkoj, Italiji i Poljskoj, beogradska izložba obuhvata i neke od ranih radova Abramovićeve koje domaća publika nije imala priliku da vidi – ulja na platnu na teme saobraćajnih udesa i oblaka.

Takođe, dodatak je i snimak performansa Stupanje na drugu stranu iz 2005. godine, koji je izvela u okviru izložbe “Sedam lakih komada” u njujorškom Gugenhajmu, kada je sedam dana reizvodila neke od najznačajnijih performansa drugih umetnika - Brusa Naumana (Body Pressure, 1974), Vita Akončija (Seedbed, 1972), Vali Eksport (Action Pants: Genital Panic, 1969), Đine Pane (The Conditioning, 1973) i Jozefa Bojsa (How to Explain Pictures to a Dead Hare, 1965), uz svoja dva - reperformans Tomasovih usana (1975) i novi rad Stupanje na drugu stranu. Osim snimkom iz Gugenhajma, performans Stupanje na drugu stranu predstavljen je i ogromnom instalacijom sa plavom haljinom koju je Abramovićeva nosila u Gugenhajmu, stojeći sedam sati na visokoj platformi i raširenih ruku pomerajući torzo.

Stupanje na drugu stranu (2005), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Dodatak beogradskoj izložbi je i video zapis performansa Ritam 2 koji je Abramovićeva izvela 1974. u Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu, a pozajmljen je od MSU Zagreb.

Beogradska verzija “Čistača” dopunjena je i prikazom performansa Ritam 5 koji je izvela u okviru Aprilskih susreta 1974. godine u dvorištu beogradskog Studentskog kulturnog centra (SKC), u kojem je bila aktivna sa grupom konceptualnih umetnika, sa kojima se prvi put predstavila na svetskoj sceni - na festivalu u Edinburgu.

Ritam 5 (1974), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Prema rečima Jerka Denegrija, beogradski period karijere Marine Abramović ključan je u njenom opusu jer formiranje umetnika trasira one probleme koje će razrešivati celog života, bez obzira na promene u medijima, jeziku, kontekstu…

Beogradski period obuhvata, osim njenog uvodnog studijskog rada na Likovnoj akademiji u klasi prof. Stojana Ćelića, i njene slikarske početke, te posebno važan ciklus Ritam od pet radova koji čine celinu sa ostalima izvedenim od 1973. do 1975. u drugim gradovima u Evropi. Abramovićeva u tom ciklusu razrađuje svoj fundamentalan problem, iako se svaki Ritam pojedinačno razlikuje u izrazu i na neki način po sadržaju, rekao je Denegri 21. septembra na konferenciji za novinare Marine Abramović koju je zakazala u 6:23 sati, jer simbolično u zoru “čisti” svoju umetničku karijeru i arhivu najboljih radova.

“Čišćenje je za mene metafora, prošlosti, svesti, spiritualnog, fizičkog, mentalnog… Kada umetnik radi, ne pravi sve odlično. Ima toliko loših radova koje treba da škartiraš i skloniš i ostaviš samo ono što misliš da možeš da pokažeš publici”, rekla je Marina Abramović novinarima, priznajući da je pogrešila što izložbu nije nazvala “Čistačica” – kako joj je skrenuo pažnju Boris Miljković koji snima dokumentarni film o njenom radu.

“Čistačica je drugo nego čistač, nekako je još radikalnije”, dodala je Abramovićeva, koja je to ponovila i na svečanom otvaranju: "Nije umetnost prisutna, čistačica je prisutna. Mnogo bolje zvuči. Nisam mislila da sam pogrešila sa čistačem, ali, u stvari, čistačica je tu".

Marina Abramović, jutarnja konferencija za novinare, MSUB, 21.9.2019. Foto: Ivan Zupanc

Abramovićeva je počela da se bavi performansom u vreme kada je - krajem 60-ih i početkom 70-ih bio potpuna novina, a kako je napomenuo Denegri, na ovdašnjoj sceni gotovo da nije postojao. Stoga je trebalo “naći i aparate za razumevanje takve umetnosti”.

Ono što, prema njegovim rečima, povezuje radove iz ciklusa Ritam - od početnog (Ritam 10) do poslednjeg (Ritam 0), jeste fundamentalni pristup umetnice koja se odlučuje za akciju koju će izvesti, nakon koje nastupaju okolnosti koje mora da kontroliše i dovede rad do završteka.

“To je jedan mentalni pristup koji je bazičan, a izražava se u celom repertoaru fizičkih, telesnih performativnih akcija koje fasciniraju gledaoce”, rekao je Denegri, navodeći da je složen opus Abramovićeve neminovno morao da se istorizuje na ovakav način - u formi retrospektive, koja završava evropsku turneju u Beogradu, gde je Marina Abramović i krenula na umetnički put pre gotovo 50 godina.

Ritam 10 (1973), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Setiti se danas prve polovine 70-ih kao vremena beogradskog perioda Marine Abramović, kako je Denegri naveo u tekstu za katalog izložbe “Čistač”, znači setiti se nezaboravne duhovne atmosfere zanosa, ideala, emocija, ambicija i decidiranosti tadašnje mlade generacije, te atmosfere koju je karakterisalo odbacivanje umetničkog dela kao materijalnog i estetskog objekta u ime prava na direktno telesno ispoljavanje subjekta umetnika/ce nesputanim i nesuzdržanim “govorom u prvom licu”.

Ukazujući i na specifične istorijske, društvene i političke okolnosti nastanka, kao i na načine sprovođenja u delo novih umetničkih praksi u krugu neformalne grupe “Šestoro autora” (uz Marinu Abramović, i Dragoljub Raša Todosijević, Zoran Popović, Neša Paripović, Era Milivojević i Gergelj Urkom), Denegri navodi da je, međutim, “pitanje za otvorenu raspravu kada taj Marinin proboj počinje, odnosno kada zaista počinje njena istorijski relevantna umetnička produkcija”. Umetnica je sklona da to bude već ranih 60-ih, kada nastaju crteži, akvareli i uljane slike sa prizorima sudara automobila, za kojima sledi niz drugih, nastalih u vreme studija na Akademiji (1965-1970), nakon čega je imala i prvu samostalnu izložbu u Galeriji Doma omladine 1970.

Slike Marine Abramović, Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Definitivni otklon od slikarstva, prema rečima Denegrija, ona obavlja izlaganjem rada Oblak i njegova senka na grupnoj izložbi “Drangularijum” u Galeriji SKC-a juna 1971. Konačno, nastupom sa kolegama iz grupe “Šestoro autora” na izložbama “Objekti i projekti” i “Oktobar 71” u Galeriji SKC, Marina Abramović obeležava svoj ulazak u kontekst nove umetnosti 70-ih.

Slede radovi u mediju fotografije i zvučni ambijenti u SKC-u i MSUB-u, kojima je izvršen definitivan prelaz iz materijalnog stanja umetničkog dela u potencijalno i faktičko postojanje nematerijalne umetničke situacije i umetnikovog ponašanja. Time je, kako konstatuje Denegri, obavljen i nepovratni proboj u polje operativnih postupaka nove umetnosti 70-ih.

Taj proboj nastavljen je, znatno radikalizovan i proširen na međunarodnoj sceni, nastupom sa većinom članova beogradske grupe na festivalu u Edinburgu, u organizaciji galeriste Ričarda Demarka u avgustu 1973. Marina Abramović tada prvi put vrši čin direktne upotrebe sopstvenog tela nazvan Ritam 10, prvi u nizu od pet performansa koji će obeležiti ne samo njen beogradski period, nego i ostati temelj njenih narednih umetničkih poduhvata. Tom performansu sa noževima koje je zabadala između prstiju najpre leve, a potom i desne ruke, prateći ritam snimljenih udaraca, prisustvovao je i Jozef Bojs, a upravo on ju je i preporučio kustosu rimske izložbe “Savremen” Akilu Bonitu Olivi i tako joj omogućio ponovno izvođenje rada u donekle izmenjenoj i dopunjenoj verziji. Taj upečatljivi performans doveo je i do poziva za naredne nastupe u Italiji iste godine, kao što su Ritam 4 u Milanu i Ritam 0 u Napulju.

Ritam 10 (1974), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Vesna Milosavljević

Posledica edinburškog poznanstva beogradskih umetnika i kustosa sa Bojsom bio je njegov dolazak na Aprilske susrete 1974. godine, na kojima je Marina Abramović izvela u dvorištu SKC-a Ritam 5. To je bio njen prvi performans u Beogradu, koji je lokalnoj publici predstavio znatno radikalizovano poimanje umetnosti.

Nakon što je obavila sečenje kose i noktiju na rukama i nogama, legla je u plamenu petokraku zvezdu, zapaljenu piljevinom natopljenom benzinom, pasivno se prepuštajući daljem sledu događaja. Ubrzo je performans i okončan, budući da su posetioci primetili da bi mogao čak i da bude koban po njen život. Prijatelji su je izneli iz središta plamene zvezde, gotovo na granici gubitka svesti, podseća Denegri.

Ritam 5 (1974), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Da bi tok odvijanja performansa do detalja unapred planirala, a tek potom se prepustila ne samo spolja izazvanim intervencijama, nego i sopstvenim nesvesnim impulsima, Marina Abramović je, na poziv kustosa Davora Matičevića, izvela Ritam 2 u Galeriji savremene umetnosti u Zagrebu u oktobru 1974. Taj performans bio je još neizvesniji, pa čak i opasniji od prethodnih, jer je uzimanje medikamenata namenjenih lečenju šizofreničara – mimo odobrenja i kontrole lekara, moglo da bude znatno pogubnije po njen organizam od fizičkih povreda.

U narednom performansu, Ritam 4, u Galeriji Diagrama u Milanu, Abramovićeva iskušava dosad nekorišćene operativne postupke i tehnička sredstva – umesto neposredno pred publikom, radnja performansa odvija se u zatvorenoj prostoriji, snima se kamerom i prikazuje na monitoru, tako da gledaoci opažaju jedino sliku na ekranu. A slika pokazuje delove nagog tela i lica umetnice izložene pritisku snažnog mlaza vazduha pod dejstvom vrlo moćnog ventilatora.   

Nastavljajući taj niz performansa, od kojih je svaki bio ekstremniji od prethodnog, umetnica je za Ritam 0 u Studiju Mora u Napulju pozvala publiku da na njoj, kao na potpuno pasivnom objektu, upotrebi tokom šestočasovnog performansa, sve što želi od predmeta izloženih na stolu, među kojima je bio čak i pištolj sa metkom u cevi.

Ritam 0, panel sa 72 objekta (1974), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Denegri podseća da je kritičar Tomas Mekiveli, opisujući Ritam 0 kao klasiku pasivne provokacije, naveo svojevremeno u Art forumu da se atmosfera zagrevala iz sata u sat, da joj je trećeg sata sva odeća već bila rasečena žiletima, a četvrtog su već završili na njenoj koži. Posečeno joj je i grlo, bilo je i nekoliko manjih seksualnih nasrtaja…

Suočena sa njenim odricanjem volje koje je nagoveštavalo slom ljudske psihologije, unutar publike je počela da se stvara grupa zaštitnika. Kada je napunjeni pištolj pritisnut uz Marininu glavu i dok je njen sopstveni prst bio savijen oko obarača, izbila je tuča među frakcijašima u publici. Uz sve te opasnosti, Marina je dovršila šesti sat performansa.

Ritam 0, panel sa 72 objekta (1974), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Marina Abramović nastavila je niz performansa i 1975. godine, kojima zaključuje svoju beogradsku fazu, a to su: Tomasove usne (Insbruk), Toplo-hladno (Edinburg), Umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep (Kopenhagen), Zamena uloga (Amsterdam), Oslobađanje memorije (Tibingen), Oslobađanje glasa (Beograd) i Oslobađanje tela (Berlin).

Većina tih performansa predstavljena je na izložbi “Čistač” kroz video radove i reizvođenje, kao i deo onih koje je radila 1977. i 1978. sa Ulajem - Udisanje/izdisanje, Imponderabilia, Svetlo/tama, Odnos u vremenu, Radni odnos i AAA-AAA.

Prelomni susret sa Ulajem označio je i novi period njenog umetničkog delovanja, započet zajedničkim performansom Odnos u prostoru na 38. Bijenalu u Veneciji (1976), za kojim je usledilo Uzdisanje/izdisanje na Aprilskim susretima u SKC-u 1977.

Prema navodima Denegrija, uočavaju se izvesne promene u operativnim postupcima između ciklusa Ritam i potonjih performansa u kojima se spoljašnji efekti čine donekle svedenijim, ali ne i manje ugrožavajućim, poput onih u tri nastupa iz serije Oslobađanje, i naročito u Zameni uloga u Amsterdamu. Svojstvo drastičnog čina posedovao je i performans Umetnost mora biti lepa, umetnik mora biti lep. S druge strane, performans Tomasove usne, kako navodi Denegri, ponudio je argumente za tezu o “okultnom u umetnosti Marine Abramović”.

Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Njen umetnički opus stoga, kako zaključuje Denegri, opravdano može da se podeli na tri perioda, od kojih prvi i rani beogradski predstavlja polazište koje je nastavljeno i nadograđeno, ali ne i suštinski izmenjeno i prevaziđeno potonjim etapama. Svaki njen rad i svaki nastup, od beogradskih početaka i dalje, podrazumeva ubeđenje umetnice da u umetnosti i u ime umetnosti u principu nema i ne sme da bude ničega beskompromisnog, rutinskog, olako obavljenog.

Principe umetničke prakse Marina Abramović zacrtala je u Manifestu umetnikovog života, koji je predstavljen i u katalogu, i na izložbi “Čistač”, a sadrži pravila vezana za život i za rad umetnika, umetnikov odnos prema ljubavnom životu, erotici, patnji, depresiji, samoubistvu, inspiraciji, samoobuzdavanju, prozirnosti, simbolima, tišini i samoći, te preporuke o imovini, prijateljima i neprijateljima, kao i različite scenarije za smrt i za pogreb umetnika.

Manifest umetnikovog života, Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Presudan uticaj na umetničku praksu Marine Abramović imala je i njena saradnja sa nemačkim umetnikom Ulajem, a posebno njihov boravak među Aboridžinima u australijskoj pustinji početkom 80-ih.

Abramovićeva i Ulaj, koji nije prisustvovao svečanom otvaranju izložbe "Čistač" iz zdravstvenih razloga, upoznali su se 1975. u Amsterdamu, a bili su umetnički i životni partneri do 1988. godine i poslednjeg zajedničkog rada Ljubavnici - hodanja duž Velikog kineskog zida.

Od 1977. do 1979. godine kreirali su više performansa objedinjenih nazivom Relacioni radovi, a odlučivši da budu u stalnom pokretu, nekoliko godina proveli su živeći i radeći u kombiju kojim su putovali po Evropi. U tom periodu izveli su i čuveni performans Imponderabilia (1977) u Galeriji moderne umetnosti u Bolonji, koji je kasnije reizvođen na mnogim izložbama Abramovićeve, a jedan je od desetak radova koji reizvode i mladi performeri u MSUB-u.

Imponderabilia (1977), reperformans, Čistač, MSUB, 2019. Foto: Vesna Milosavljević

Nakon prodaje kombija, 1980. godine odlučili su da otputuju u Veliku Viktorijinu pustinju u Australiji, gde su devet meseci živeli sa plemenom Pintupi. Pod uticajem aboridžinske kulture, kreirali su performans Prelazak noćnog mora, koji je izvođen kasnije gotovo na svim kontinentima, a 1983. godine dobio je novu verziju u Muzeju Fodor u Holandiji, u saradnji sa tibetanskim monahom i aboridžinskim vračom iz Velike Viktorijanske pustinje.

Prema navodima Dejana Sretenovića, kustosa beogradske verzije izložbe "Čistač", Marina i Ulaj su u Australiji došli do krucijalnog saznanja da njihov dalji rad ima smisla samo "ukoliko je moguća sopstvena unutrašnja transformacija", jer jedino kroz nju "sve što radiš ima neko puno značenje". Zaokret od performansa-koji-izvodi-telo do performansa-koji-izvodi-um, kako je naveo Sretenović u tekstu u katalogu izložbe (Iluminacija u pustinji), uneo je u njihov rad spiritualni supstrat koji je do danas ostao crvena nit umetnosti Marine Abramović. Povodom performansa Prelazak preko noćnog mora, govorili su kako su od ratnika postali sveci.

Potonja putovanja u Indiju, Tajland, Severnu Afriku, Tibet i naposletku u Kinu, donela su verifikaciju i nadgradnju onoga do člega su iskustveno došli boraveći u pustinji.

Radovi Marine Abramović i Ulaja, Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Sretenović zaključuje da je seme svega onog čemu danas u umetnosti teži Marina Abramović posejano u vrelini australijske pustinje - u jednom posebnom stadijumu samorefleksije i u jednoj posebnoj istorijskoj situaciji, a klijalo je tokom njenih daljih putovanja i istraživanja vanevropskih i duhovnih praksi, kao i načina njihovog prevođenja u umetničku formu. Na tom putu okušala se u različitim žanrovima performativnog izražavanja, pa njen opus može da se shvati kao neka vrsta sažetog kompendijuma istorijskih trajektorija umetnosti performansa od ranih 70-ih do danas - vraćajući se nekoliko puta na proklamaciju Prelaska noćnog mora, modifikujući je i okrećući je u smeru nemog energetskog dijaloga sa publikom, pre svega u seminalnim radovima iz recentne faze, kao što su Kuća sa pogledom na okean (2002) i Umetnik je prisutan - maratonski performans u Muzeju moderne umetnosti (MoMA) u Njujorku koji je 2010. godine zavšen posle 736 sati koje je provela sedeći bez reči naspram ukupno 1.675 posetilaca.

"U tim participatornim performansima je spiritualni okvir Prelaska dobio svoj društveno komunikativni izraz i potvrdu da se radi o delu koje možemo smatrati prekretnicom u Marininom poimanju društvene misije umetnika i društvene funkcije umetnosti", naveo je Sretenović.

Kuća sa pogledom na okean (2002), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Kokustoskinja izložbe "Čistač" Tina Kolstrup kao jedan od ključnih aspekata kasnijeg rada Marine Abramović navodi sistematizaciju načina na koji se vodi i produžava život umetnosti performansa - na primer, putem reperformansa, što je pristup koji je prvi put isproban i pokazan kao deo izložbe "Sedam lakih komada" u njujorškom Gugenhajmu 2005.

Umetnica se, između ostalog, poduhvatila i izvođenja serije performansa namenjenih za kameru, u filmovima kao što su Kuhinja; držanje mleka i Spavanje pod drvetom banjana, te fotografskim radovima kao što je Stromboli III (Vulkan). Uz dokumentaciju, posredovanu objektivom kamere, postoje i drugi relikti - fizička arhiva.

Kuhinja V: Držanje mleka (2009), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Dok u ranim performansima ona reference izvodi iz pravoslavne i komunističke ikonografije - krst i zvezda petokraka, vino i med, vatra i led, tokom 80-ih su talismani od materijala impregniranih specijalnim moćima i odlikama, poput onih korišćenih u Prelasku noćnog mora, kao i u Balkanskom baroku, te medicinski kosturi, upotrebljeni tokom 90-ih u nekolicini njenih sučeljavanja sa nasiljem i sukobom u bivšoj Jugoslaviji.

Otprilike u isto vreme razvila je takozvane Tranzitorne objekte za javnu upotrebu, kao što su Cipele za odlazak, izrezbarene od ametista, ili četvoro merdevina u radu Dvostruka ivica. Oni su kasnije povezani u nekom smislu sa jednostavnim priborom koji je korišćen u vežbama Metoda Marine Abramović, koji je razvila tokom godina putovanja, istraživanja i obuke, a zatim usavršila početkom 21. veka, kada je osnovala institut za performanse dugog trajanja.

Tranzitorni objekti za ljudsku upotrebu, Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Tina Kolstrup ukazuje u tekstu u katalogu i da naziv retrospektive "Čistač" obuhvata i pravce razmišljanja u vezi oplemenjivanja i pojačavanja intenziteta naše mentalne usredsređenosti, kojoj je umetnica težila decenijama, a koja je bliska idejama u budizmu i misticizmu.

Čišćenje i purifikacija prisutni su kao teme kroz njen opus od rada Dođite da perete sa mnom, koji nikada nije izveden, do ritualnog odbacivanja koje je izraženo u seriji Oslobađanja; od kompulzivnog "ribanja" krivice i greha u Balkanskom baroku, do tranzitornih kristalnih četki - bešumnih zvučnih dela za "duhovnu upotrebu", koja više "govore" o ideji purifikacije nego o njenom praktikovanju.

Oslobađanje tela (1975), reperformans, Čistač, MSUB, 2019.

Rad Balkanski barok, za koji je Marina Abramović dobila 1997. godine Zlavnog lava na 47. Bijenalu u Veneciji, jedan je od njenih performansa koji su direktno vezani za sredinu iz koje je potekla, ali i za porodičnu situaciju i kompleksan odnos sa roditeljima, koji ističe kao jedan od glavnih motiva svog rada. U toj instalaciji su prisutni i njen otac, i majka, i ona, a čine je i dva bakarna umivaonika i kada, kao i snimak performansa iz Venecije, kada je satima ribala hiljadu svežih goveđih kostiju, pevajući neprekidno narodne pesme iz svog detinjstva.

Na 47. Bijenalu je učestvovala, inače, na centralnoj izložbi, nakon što je Crna Gora, koja je trebalo 1997. godine u ime tadašnje SR Jugoslavije da odredi predstavnika za Veneciju, odustala od prvobitne namere da to bude ona, odlučivši se za slikara i akademika Voja Stanića.

Balkanski barok (1997), Čistač, MSUB, 2019.

Abramovićeva je posvetila ocu rad Heroj (2001), jednokanalni video sa vitrinom sa predmetima koji su pripadali Voju Abramoviću. Kako je navela u objašnjenju za taj rad, njen otac je umro veoma razočaran političkim promenama u Jugoslaviji. U životu se nikada nije predavao, što ga je učinilo narodnim herojem.

U performansu Heroj ona sedi na belom konju dok joj se kosa i bela zastava u ruci vijore na vetru. Ta slika, praćena jugoslovenskom himnom Hej Sloveni, priziva i jedan drugi narativ iz njenog života - priču o tome kako su se njeni roditelji upoznali.

Heroj (2001), Čistač, MSUB, 2019.

Abramovićeva je na konferenciji za novinare povodom izložbe "Čistač" posebno pomenula i rad Računajte na nas koji je posvetila deci posle rata na Balkanu.

"Govorila sam o tome koliko je za njih bilo teško, šta to znači za mladost. Mi smo bili uništena zemlja, ali imamo snagu mladosti. To je način na koji ja mogu da pomognem – svojom umetnošću”, rekla je ona povodom tog rada iz 2004. godine, koji je izvela sa horom dece odevene u crno, koja pevaju himnu UN, dok im diriguje kostur. Deca telima na zemlji formiraju zvezdu oko skeleta, a Abramovićeva u ruci drži golu neonsku svetiljku, bez kablova, dok ispred nje kroz dva velika bakarna kalema protiče 25.000 volti struje.

Tada je dobila počasnu nagradu 45. Oktobarskog salona, a takođe je najavljivan njen povratak u rodni Beograd velikom retrospektivom, ali su se planovi izjalovili. Ostala je bez poziva sve do kraja 2017. godine, kada se sa premijerkom Anom Brnabić, prilikom njene posete izložbi "Čistač" u Oslu, dogovorila da izlaže u MSUB-u. 

Računajte na nas (2004), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Posebnu atrakciju na izložbi "Čistač" - sudeći bar prema prvim reakcijama publike, predstavlja rad Balkanski erotski ep (2005) - petokanalna video instalacija zasnovana na umetničinom istraživanju erotskog u balkanskoj narodnoj kulturi - ljudi su verovali da u erotskom počiva nešto nadljudsko, što ne potiče od nas, već od bogova. Otuda opsceni objekti i muške i ženske genitalije, kako je navela u opisu tog rada, imaju izuzetno važnu funkciju u obredima plodnosti i zemljoradnje balkanskih seljaka. Izvode se sasvim slobodno u razne svrhe... Žene bi u ritualima slobodno pokazivale vagine, zadnjice, grudi i menstrualnu krv, a muškarci zadnjice i penise u činu masturbacije i ejakulacije.

Balkanski erotski ep (2005), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Prema rečima Marine Abramović, poreklo sa Balkana joj nije odmoglo u karijeri, a u ovoj sredini je naučila tri jako važne stvari - od bake sve o spiritualnosti, jer je kao devojčica često odlazila u crkvu sa njom; od oca - sve o hrabrosti, a od majke je nasledila vojnu disciplinu. "Kombinacija te tri stvari me je učinila jakom i spremnom za svet, tako da na mom putu nije bilo prepreka", rekla je Abramovićeva.

Povodom povratka u Beograd, istakla je na sva tri otvaranja retrospektive da je zahvalna za dobrodošlicu.

“Nije zastrašujuće skočiti, ni poleteti. Možete skočiti sa oblakodera, ako želite. Opasnost počinje kada treba da dotaknete tlo. Pre 44 godine, kad sam napustila ovu zemlju, skočila sam. Letela sam sve vreme od tada. Danas osećam da počinjem da dotičem tlo. Topla dobrodošlica koju ste mi priredili ublažila je to što je moglo da bude katastrofalni pad”, rekla je Abramovićeva.

Marina Abramović, otvaranje izložbe Čistač, MSUB, 21.9.2019. Foto: Miroljub Marjanović

Pred VIP zvanicama, kao i na svečanom otvaranju izložbe "Čistač", rekla je i da je srpska umetnica, bez obzira koliko je vremena provela među ostalim nacijama.

"Ovde sam odrasla, zakoračila na svoj umetnički put, zbog toga je toliko posebno vratiti se retrospektivom u MSUB-u", rekla je ona, ističući i da je, bez obzira koliko je mnogo vode proteklo Dunavom i Savom od kada je poslednji put izlagala u Beogradu, i bez obzira koliko je daleko bila, "uvek volela našu kulturu, hranu, zvuke i mirise, i naročito naš smisao za crni humor". Taj smisao za humor, kako je dodala, toliko puta ju je spasio da je postao sastavni deo nje.

Abramovićeva je, ujedno, rekla i da se ne bi vratila kući kako dolikuje da nije bilo loših članaka o njoj i njenom radu.

"Jednoglasnost i slaganje nikada nije bio srpski običaj, ali baš zbog toga naučila sam da mržnju koristim kao pozitivno gorivo i zato nikada neću ostati bez energije koja mi je potrebna da budem umetnik", poručila je ona.

O životu i radu Marine Abramović u katalogu izložbe “Čistač”, uz Denegrija, Sretenovića i Tinu Kolstrup, pisali su i Bojana Pejić (A sada, setimo se… Jugoslavije), Devin Zuber (Lumizioznost na severu: lociranje duhovnosti u umetnosti Marine Abramović), kao i kokustoskinja Lene Esling (Oblak u sobi), a tu je i intervju Edrijana Hitfilda sa Marinom Abramović, u kojem ona zaključuje da je prošla kroz mnogo načina izvođenja performansa i “okrenula sve naglavačke”, te da sada glavni rad postaje publika.

“Postoji nešto tako izgubljeno u ljudskom duhu. To se mora obnoviti. To mora da je današnje stanje stvari: mislim da ovakva vrsta reakcije nije bila moguća 70-ih. Potreba za zajednicom je danas ogromna. Performansi dugog trajanja stvarno zbližavaju ljude. Kao deo publike, znaš da neki ljudi svaki dan prolaze kroz pakao i daješ im energiju da ih podržiš i dovodiš druge. To stvara jedinstvo koje ne postoji ni u jednom drugom obliku umetnosti”, navela je Marina Abramović.

Umetnik je prisutan (2010), Čistač, MSUB, 2019. Foto: Ivan Zupanc

Izložba “Čistač” u MSUB-u biće otvorena do 20. januara 2020. godine, a ulaznice su u prodaji po ceni od 600 dinara, uz popuste za određene grupe.

Program izložbe “Čistač” čine i projekcije filmova o Marini Abramović, kao i javno predavanje kojem će 28. septembra moći da mu prisustvuju besplatno oni koji su rezervisali ulaznice. Prema navodima MSUB-a, ima ih više od 6.000, što umetnicu čini posebno srećnom, jer ne zna da je ikada neki vizuelni umetnik nastupio pred tolikim brojem ljudi. To će biti "Vudstok arta", dodala je.

Povodom izložbe “Čistač”, Marina Abramović pozvala je i mlade umetnike i studente iz Srbije da se prijave za učešće na masterklasu koji će održati od 24. do 26. septembra u MSUB-u. Odabrani učesnici će provesti vreme sa njom u intenzivnom umetničkom radu, istraživanju, učenju i upoznavanju sveta umetničkog performansa.

“Preneću im iskustvo, i to radim od srca i na moju inicijativu. Meni niko nije pomogao, niko nije ni mislio da je performans umetnost…”, rekla je Marina Abramović i dodala da tokom 70-ih godina - da je čitala sve što se o njoj pisalo, sigurno ne bi izašla iz kuće. “Kada bih čitala šta su o meni pisali i ovih dana, isto iz kuće ne bih izašla”, dodala je ona, navodeći nekoliko primera negativnih komentara koji svedoče o nerazumevanju umetnosti performansa.

“Vrlo je zanimljivo da ljudi pišu o nečemu što nisu još ni videli”, konstatovala je Marina Abramović, koja smatra i da je svetska slava nije promenila, a na pitanje novinara da li će iskoristiti uticaj koji ima među donosiocima odluka za poboljšanje položaja savremene umetnosti, rekla je da nije političar, već umetnik, te da se nada da je sama izložba dovoljna poruka onima koji odlučuju. “Izložba dovoljno pokazuje političarima da, ako se uloži u kulturu dobijate visoke standarde”, rekla je ona i izrazila nadu da će MSUB dobijati dovoljno novca da pravi nove izložbe koje su svetskog standarda.

MSUB organizuje izložbu “Čistač”, koja košta oko 150 miliona dinara, uz podršku Vlade Srbije, a producent je Moderni muzej u Stokholmu, u saradnji sa Luizijana muzejom moderne umetnosti (Humlebek) i Bundeskunsthale (Bon).

(SEEcult.org)