Digitalizacija u Centralnoj biblioteci Novosadskog univerziteta

Centralna biblioteka Univerziteta u Novom Sadu, osnovana 2003. godine, već sredinom 2005. godine počela je da prikuplja doktorske disertacije u elektronskoj verziji i postavlja ih na javni uvid preko sajta Univerziteta. Danas ih ima već više od 1.500, a cilj je da se digitalizuju sve doktorske disertacije koje su odbranjene od 1960. godine do danas, i to od najstarijih do najnovijih. Jedan od najvećih izazova u tom procesu, prema rečima upravnice dr Mirjane Brković, jeste nedovoljan broj ljudi koji bi radili taj posao, zbog čega se i sama bavi digitalizacijom, pored redovnih aktivnosti vođenja institucije.

“Otprilike 15.000 publikacija podrazumeva jednog zaposlenog, a mi imamo 30.000 publikacija, pa bi po tom ključu trebalo da imamo bar dva zaposlena. Imamo mnogo preduslova da se zaposle novi ljudi, da rade ne samo bibliotečke poslove, nego i poslove digitalizacije, ali nikako da dođe to vreme kada će moći da se pod punim radnim vremenom neko zaposli, na koga ću ja moći da se oslonim i planiram poslove. Jer sve je u redu kada imate entuzijazam i kada želite nešto da uradite, ali drugo su realne mogućnosti zato što i drugi poslovi čekaju bibliotekare - proces digitalizacije je samo jedan od njih. Kao upravnik biblioteke obavljam bukvalno iste poslove kao i svaki drugi upravnik u Srbiji, a zapravo i sve ovo ostalo, i to je vrlo iscrpljujuće i prosto vidi se i po učinku – broju digitalizovanih publikacija, koliko smo u zaostatku za drugim bibliotekama, iako smo nabavili opremu blagovremeno i imamo šta da digitalizujemo, imamo i repozitorijum za doktorske digitalizacije, ali ja lično nisam zadovoljna”, rekla je Mirjana Brković za projekat “Vodič kroz digitalizaciju u kulturi u Srbiji”.

Prvi sporazum o digitalizaciji doktorskih disertacija potpisan je 2015. godine sa Medicinskim fakultetom koji je pronašao rešenje da dve osobe, koje su prošle prvobitnu obuku za rad na robotizovanom skeneru Centralne biblioteke, rade prekovremeno posao koji im je honorisao sam fakultet. Ostali fakulteti uglavnom nemaju mogućnost da odvoje čoveka koji bi to radio ili nemaju sredstava da plate prekovremeni rad.

“Dakle, problemi su brojni i uglavnom se svode na materijalnu stranu i broj zaposlenih, budući da imamo opremu, mada je i ona delimično zadovoljavajuća. U perspektivi očekujem da ćemo – ukoliko se reorganizujemo i napravimo drugačiju strukturu Biblioteke, naići i na razumevanje za nabavku nove opreme”, rekla je Mirjana Brković.

Želja Centralne biblioteke da digitalizuje sve doktorske disertacije koje su odbranjene na Novosadskom univerzitetu od kada su prve branjene do danas.

“Radimo grupe po fakultetima - od najstarije disertacije do najnovije. One disretacije koje su iz određenog razloga nestale iz fonda ili su uništene u međuvremenu, jer je to ipak period od više od 60 godina, trudimo se da nabavimo iz Biblioteke Matice srpske i tako kompletiramo zbirku”, dodala je ona, napominjući da se na osnovu matičnih knjiga tacno zna ko je do sada doktorirao na Univerzitetu u Novom Sadu i nije problem da se proveri svako ime. “Radimo fakultet po fakultet tako da očekujemo da ćemo u doglednoj budućnosti taj proces završiti”, istakla je Mirjana Brković, koja će, kada kolega koji je trenutno na praksi u Centralnoj biblioteci završi svoj rad, morati i sama da se angažuje kao digitalizant, odnosno kao operater na mašini.

“To je veliki posao tako da će to biti problem ako ne nađemo neko treće rešenje. Mi možemo donekle da računamo na volonterski rad studenata, ali sa druge strane, mašina je preplaćena – koštala je više od 70.000 evra, i meni nije prijatno da svako na njoj radi”, rekla je Mirjana Brković, napominjući da je reč o osetljivoj mašini, ne samo što se tiče softvera, već i hardvera. “Ja prosto ne mogu da računam da će student koji dođe da volontira na sat vremena moći da se toliko udubi i pazi na svaki detalj”, dodala je ona.

Obrada snimljenog materijala

Budući da Centralna biblioteka nije samostalna institucija, već organizaciona jedinica u okviru Univerziteta, nema ni pravo da nezavisno od matične institucije, odnosno nadređenog, traži od resornog ministarstva odobrenje za nova zapsolenja ili neko drugo rešenje.

“Dakle, prvo moram da dobijem takvo odobrenje od uprave, rektorskog tima, odnosno generalnog sekretara i ostalih koji su nadređeni, a tek tada bih eventualno mogla da tražim od Ministarstva. Prošli saziv rektorskog tima je tražio da se zaposli novi čovek po osnovu broja knjiga u Centralnoj biblioteci, što je meni dobrodošlo bilo i za poslove digitalizacije i za sve ostale poslove, jer bukvalno nisam imala to sa kim da podelim. Sedela sam sama u Biblioteci i radila kad mi se šta zatraži. Međutim, iz Ministarstva je stigao odgovor da su voljni, ali da postoji zabrana zapošljavanja i time su rešili problem sa svoje strane. Naš problem nisu”, navela je Mirjana Brković.

Budući da se u Centralnoj biblioteci praktično rade arhivski snimci u pdf-u, namenjeni za arhivsku upotrebu, trude se da ih što kvalitetnije snime i da obrada same publikacije bude što kvalitetnije urađena da bi snimak ostao što trajnije zabeležen u formatu koji može da se koristi.  

Za jednu disertaciju od 300 strana otprilike je potrebno najmanje sat vremena za snimanje, ali obrada traje mnogo duže. Što je više stranica, duže se učitavaju snimci i saim tim duže traje i obrada snimka u tom procesu.

Centralna biblioteka povremeno prima i molbe pojedinih fakulteta za korišćenje opreme, ali prema rečima Mirjane Brković, sam robot-skener sigurno neći izlaziti iz te institucije, jer ako se pomeri, potrebno je novo baždarenje i usaglašavanje.

“Isuviše je to skupa oprema da bi se selila sa mesta na mesto. Ja sam uvek voljna da napravimo sporazum između dve institucije – Univerziteta i institucije koja je zainteresovana za digitalizuju kako da urade ono što žele. S druge strane, ako je u pitanju jedna publikacija, to se uradi i bez ugovora, to je tekući posao”, rekla je ona, navodeći kao primer zahtev sa Fakulteta tehničkih nauka koji je dobio vrlo specifičnu publikaciju koja je imala unutar sebe snimke materijala u visokoj rezoluciji. Njima je to bilo neophodno da bi prepoznali o kojem se materijalu radi kada dobiju materijale u laboratoriji.

Digitalizacija te publikacije nije bila laka, jer je bila nepraktična – debelo ukoričena, sa vrlo malom marginom.

“Baš smo se potrudili, ali su na kraju bili zadovoljni kvalitetom snimka i mogli su da ga koriste u daljem radu. Dakle, ima situacija kada se oprema zaista koristi za hitne slučajeve, kao što je bila ta, jer su to dobili na mesec dana, ali ima i situacija u kojima se mora voditi računa o autorskim pravima, a neki od profesora prosto ne prepoznaju taj problem i traže da pošaljem publikaciju koju digitalizujem svim njihovim studentima. Ja na to, naravno, odmah reagujem i kažem da ću poslati njima lično, a ako oni to dalje budu distribuirali, to je njihova krivična odgovornost. Ja šaljem na jednu adresu jednom korisniku. Verujem da će se te stvari u budućnosti morati rešiti – da repozitorijum bude dostupan po nivoima – ako se dogovorimo da će biti nešto u otvorenom pristupu, moramo imati potpisan ugovor, licencu, a ako nemamo to, onda će to moći da vidi samo pojedinac koji je za to ovlašćen”, navela je Mirjana Brković.

Deo opreme za digitalizaciju nabavljen donacijom EU - aparat za vakumiranje HENKOVAC Tabletop 150i

Centralna biblioteka do sada nije imala zahteve za snimanje samo pojedinih poglavlja disertacija.

“Prijatelji koji rade u inostranstvu mi kažu da povremeno dobiju spiskove poglavlja koje koriste profesori za pojedine predmete i onda se digitalizuje samo određeno poglavlje. To je jedno od rešenja kojima se, uslovno rečeno, zaobilaze nečija autorska prava, a opet se izlazi u susret studentima koji ne mogu da dođu do publikacije, jer ako postoji jedna u biblioteci, a studenata ima više od 30 ili 90 povremeno, praktično je nemoguće doći do udžbenika. Dakle, svako pitanje ima lice i naličje i svaki put se mora dobro odvagati šta učiniti u određenoj situaciji”, naglasila je Mirjana Brković.

Statistika pretraživanja Digitalne biblioteke doktorskih disertacija pokazuje primetan rast korišćenja tog repozitorijuma otvorenog pristupa.

“To je očigledan primer koji pokazuje koliko su već studenti (i drugi korisnici) navikli da te stvari traže preko interneta, gledaju, čitaju, informišu se, jer za učenje je, bar ja tako smatram, uvek bolja knjiga, a za proveru informacije elektronska knjiga, odnosno digitalni format. Ono što studenti često traže nije copy-paste, nego upravo informacija o literaturi, nekom istraživanju, nekoj ideji koja se može dalje raditi tako da se trudimo da našim korisnicma pružimo takve informacije”, dodala je ona.

Na Univerzitetu u Novom Sadu ukupno je odbranjeno od 1960. do danas 5.570 disertacija.

U Centralnoj biblioteci ima: 179 disertacija u papirnom obliku i 1.535 e-disertacija u Digitalnom repozitorijumu.

U periodu od 2005. do 2014. predato je 1.939 e-disertacija, u periodu 2015-2017. uneto je u repozitorijum 1.024 disertacija, a u 2018. godini otvoreno je 168 disertacija.

U periodu 2005-2018. korišćeno je: 1.055 publikacija u papirnom obliku, a 345 publikacija u elektronskom obliku porudžbinom preko Centralne biblioteke.

U periodu od 2015. do 2017. korišćene su i preuzete: 137.584 e-disertacije iz otvorenog pristupa, od ccega su 82.517 preuzeli pojedinci, a 55.067 su preuzeli elektronski pretraživači.

Pretrage su najviše vršene sa područja Balkana, Centralne i Zapadne Evrope, Velike Britanije, Kine i SAD (Ljubomir Paskali, Analiza upotrebe PHD UNS digitalne biblioteke, 2018, str. 24)

Deo opreme za digitalizaciju - donacija EU (robotizovana kamera Qidenus Robotic Book Scan 4.0)

Što se tiče knjiga, koje se digitalizuju u određenim formatima, ne postoji još institucionalni repozitorijum kao u slučaju doktorskih disertacija, pa se pohranjuju na CD i DVD formatu, i to je privremeno rešenje.

“U jednom momentu će se završiti digitalizacija disertacija sa ostalih fakulteta, ali što se tiče knjiga i ostalog što smo radili za pojedine profesore u digitalnoj formi, tražili smo od našeg Odeljenja za informacione tehnologije da nam daju predlog kako da to čuvamo, jer nisam voljna ni da njihove servere zatrpavam i kačim na oblak nešto što se ne koristi svaki dan i što nije interesantno za sve u sistemu. Onda su mi rekli da je najbolje da uzmemo CD i DVD i da to narezujemo. I to smo tako uradili. To su publikacije koje mi čuvamo u Biblioteci, znači u jednom momentu kada se bude nešto sistemski rešavalo, onda će se i to sistemskli rešiti. Ja sam rekla – OK, hajde bar da skinem sa mog računara, da krenem da radim brže i lakše, jer je to stvarno zakrčilo memoriju, a ne koristim to često”.

Prema rečima Mirjane Brković, kada bi se krenulo u izradu ozbiljnijih repozitorijuma, gde će se znati kuda ide publikacija nakon digitalizacije i u kom formatu, šta se sve čuva, da li se čuva samo pdf, da li pdf A, pdf običan… u zavisnosti od toga, biće jasno i koliko novca treba uložiti, jer nije svejedno koji je format.

“Ima da se priča i da se priča dok dođe do konačnog rešenja”, navela je Mirjana Brković, koja je sa kolegom i demonstrirala proces rada na čistaču knjiga i aparatu koji je usisivač prašine posle čišćenja, te na skupocenom robotu-skeneru (Qidenus Robotic Book Scan 4.0) i potom u programu za obradu snimljenog materijala.

(SEEcult.org)

*Tekst je nastao u okviru projekta Vodič kroz digitalizaciju kulture u Srbiji, koji SEEcult.org realizuje u saradnji sa Centrom za medijsko obrazovanje i kulturu, uz podršku Ministarstva kulture i informisanja Srbije