Digitalna oštrica - Eksponencijalno učenje

Eksponencijalno učenje: nema povratka na staro

Piše: dr Adam Sofronijević

Događaji u digitalnom svetu tokom juna 2018. godine nedvosmisleno govore o tome da su promene koje sve jasnije uočavamo ireverzibilne i da svet više nikada neće biti onakav kakav je bio pre četvrte industrijske revolucije. Trend neravnomernog razvoja, fenomen pojave digitalnih šampiona i princip dugačkog repa raspodele interesovanja definišu dispoziciju digitalnog sveta koji nastaje, u kojem su nam potrebne nove definicije i pristupi pojmovima jednakosti, pravde i pravičnosti. U kojoj meri nam eksponencijalno učenje može u tome pomoći možda ćemo kroz ovaj prilog tek početi da naslućujemo.

28. jun svakako je u Srbiji i za Srbe najvažniji datum tog meseca. Novi nastavak Digitalne oštrice počinje, međutim, od istorijskog događaja u razvoju digitalnog sveta koji se odigrao baš na taj datum. Na ovogodišnji Vidovdan veštačka inteligencija pod nazivom Kimon je stigla na Međunarodnu svemirsku stanicu. Uzbuđeni, ali i pomalo razočarani, jer prvi inteligentni entitet koji nije ljudske prirode, a koji je stigao u svemir, nosi ime koje je banalna skraćenica, a ne podsećanje na jednog velikana antičke Grčke, pratimo da li će prisustvo Kimona među ljudskim astronautima imati dramatične efekte slične radnji mnogih naučno-fantastičnih filmova ili će, pak, samo doprineti daljem neujednačenom razvoju digitalnog sveta i na njegovoj najdaljoj granici – u svemiru.

I dok prvi inteligentni robot pravi svoje prve korake u svermiru, njegov (ili možda njen, jer veštačka inteligencija i pored sve inteligencije još nije počela da razrešava pitanja sopstvene rodne pripadnosti) boravak u svemiru rezultat je ljudskim razumom neshvatljivo brzog napretka u raspoloživoj računarskoj snazi koja stoji iza ovakvih sistema. U američkom Kongresu 26. juna, pred podkomitetima za energetiku i za istraživanja i tehnologije, održan je razgovor ''Veštačka inteligencija – velika snaga nosi i veliku odgovornost'', tokom kojeg je osnivač i izvršni direktor kompanije OpenAI Greg Brockman izneo podatak da se kompjuterska snaga koja se koristi za obučavanje veštačke inteligencije od 2012. godine do danas uvećala 300.000 puta. Da je sličan napredak ostvaren u drugoj oblasti, baterija mobilnog telefona, na primer, koja je 2012. godine mogla da potraje jedan dan, danas bi nam trajala 100 miliona godina.

No, i pored svih neravnomernosti razvoja, digitalni svet u gotovo svim apsketima neumitno napreduje. Gotovo u isto vreme dok je Greg Brockman pojašnjavao američkim senatorima različite aspekte veštačke inteligencije i njenog uticaja na savremeno društvo, 29. juna komunalno preduzeće iz Kalifornije Pacific Gas & Electric Co. podnelo je nadležnima te američke države zahtev da se odobri izgradnja četiri instalacije, koje u svojoj suštini predstavljaju gigantske baterije. Njihov ukupan kapacitet od 570 megavata uključivao bi i najveću bateriju na svetu, kapaciteta 300 megavata. Do sada najveća svetska baterija, takođe u Kaliforniji, kapaciteta 100 megavata, omogućava snabdevanje grada od 60.000 stanovnika potrebnom električnom energijom tokom četiri sata. Izgradnja ovakvih specifičnih instalacija posledica je traganja za čistijim izvorima energije, a ishodišni digitalni svet u kojem se jedan deo pokreće gigantskim baterijama, dok su neki drugi delovi, kao kineska prestonica Peking, tek nedavno dospeli pod izmaglicu smoga, mora da razreši ključna pitanja: da li se pravednost može ponovo osmisliti u okvirima globalno i lokalno inherentno neravnomernog razvoja i čemu bi vodila potraga za jednakošću u tim okvirima?   

Dobru ilustraciju neravnomernosti razvoja digitalnog sveta, koja je istovremeno i globalna i lokalna, nalazimo, 20. juna, zajedno sa analitičarima uglednog portala Atlantik  u primeru kompanije General Electric, koja je i pored ostvarenih prihoda od 120 milijardi dolara u 2017. godini i pristustva od 1907. godine, izbrisana posle 111 godina iz odabranog društva 30 reprezentativnih akcija Dow Jones Industrial Average. Pripadnost skupu odabranih, koji bi trebalo da pruži jasnu i brzu sliku privrede SAD, dobiće od ovog juna kompanija Walgreens, lanac drogerija koji u maloprodajnim objektima nudi lekove na recept, zdravstvene suplemente i druge proizvode. Google i Amazon, pak, verovatno nikada neće biti svrstani u kompanije čije akcije čine Dow Jones Industrial Average. Samom svojom veličinom, digitalni giganti današnjice, čine princip potekao početkom 20. veka neupotrebljivim za postizanje izvornog cilja, lakog i brzog uvida u stanje ekonomije. Vrednost Amazona je u 2017. godini iznosila 844 milijarde, za red veličine više nego što su kompanije zastupljene na listi. Promene prinosa akcija zasnivale su se prethodne godine samo u obimu od 2,4 procenta na varijaciji zarade. Očekivana zarada zasnovana na ekonomiji obima, odnosno broju korisnika, predstavlja direktno ili indirektno gotovo 98 proceanta promene prinosa akcija digitalnih kolosa, kakav je na primer Fejsbuk. Dakle, Gugl, Fejsbuk, Amazon, Epl, najveće kompanije današnjice, ne mogu biti slika jedne nacionalne ekonomije, makar ona činila, kao što je to slučaj SAD, četvrtinu globalne eknomije. Ostaje pitanje kako meriti, oslikati, predstaviti, nacionalnu ekonomiju, da li to ima smisla, i kako na osnovama takvih nacionalnih ekonomija predstaviti globalnu ekonomiju? Činjenica da je svet postao isuviše kompleksan da bi se merio i prikazao za današnje uslove suviše primitivnim alatima 20. veka, makar oni bili sofisticirani kao što je Dow Jones Industrial Average, u direktnoj je koliziji sa trendovima distrakcije pažnje pojedinca koji taj svet treba da razume.

Vidovdan je ove godine očigledno opravdao ime, jer je 28. juna Erik Brijolfson izneo na videlo na svom Tviter nalogu sažetak upečatljivih statistika. Prosečni stanovnik SAD danas dnevno provodi četiri sata gledajući u ekran svog pametnog telefona, a ukupno 11 sati svakoga dana gleda u ekrane telefona, računara i televizora.

Kako očekivati da se u okvirima tako fragmenitrane pažnje iskažu i prihvate sa razumevanjem podaci neophodni za shvatanje ekonomije na primer, koji su, videli smo, danas daleko složeniji od prikaza koji daje Dow Jones Industrial Average. Ipak, ne treba zaboraviti da se za tih 11 sati gledanja u različite ekrane mnogo toga sazna, verovatno nemerivo više nego što je bilo ko mogao saznati daleke 1907. godine višesatnim gledanjem u štampana izdanja dnevnih novina o, na primer, tadašnjem gigantu ekonomije General Electricu. Stoga danas ipak ostajemo sa pitanjem: da li nešto ne znamo jer nam nije u interesu da znamo.

Mnogo je naizgled mudrog i naizgled značajnog rečeno o manama statistike i njenim nedovoljnostima da objasni fenomene i događaje koji nas okružuju. Uprkos svemu tome, jedan od vodećih istraživača Univerziteta Oksford Maks Rozer 26. juna podelio je na svom Tviter nalogu razmenu mišljenja sa Bilom Gejtsom upravo vezanu za statističke podatke. Gejts uverava Rozera, a ovaj to prenosi, da će nam tri statistička podatka pomoći da bolje razumemo svet u kojem danas živimo. Podaci su preuzeti sa sajta ourworldindata.org Univerziteta Oksford: od 1960 godine do danas dečja smrtnost na planeti je na godišnjem nivou smanjena sa 20 miliona na 6 miliona, a broj rađanja je prepolovljen; od 1990. do 2015. godine broj ljudi koji živu u ekstremnom siromaštvu (sa manje od 1,9 dolara dnevno) smanjio se za više od pola, sa 1,86 milijarde na 706 miliona. Dakle, trendovi drastičnog smanjenja nataliteta i drastičnog smanjenja smrtnosti novorođenčadi vode ka ili su posledica bogatijeg sveta. Šta iz čega proističe i koje su veze ova tri statistička podatka koji opisuju ključno važne fenomene digitalnog sveta tema je za neku opsežnu analizu. Vođeni savetom Bila Gejtsa da su ovi podaci zaista važni, ono što ćemo na prvi pogled svakako zaključiti je da digitalni svet koji nastaje od 1960. ili od 1995. godine globalno i nije tako loše mesto za život, kakav je bio nedigitalni svet pre njega.

Najzad, da bismo stekli što sveobuhvatniji utisak o digitalnom svetu tokom meseca juna moramo se osvrnuti i na krhkost toga sveta. Vol Strit Džurnal objavio je 29. juna tekst koji ukazuje na važnost minijaturne komponente – višeslojnog keramičkog kondenzatora. Ovaj uređaj dimenzija oko jednog milimetra čini neophodan deo svih digitalnih uređaja danas. Prosečan automobil sadrži ih oko 3.000-4000, pametan telefon oko 400, televizor oko 800. Japanska kompanija Murata iz Kjota, koja sa još dva druga najveća proizvođača pokriva 60% tržišta, proizvodi trilion mini kondenzatora godišnje. Iako beleži 30% rasta vrednosti akcija u 2017. godini, Murata planira povećanje proizvodnih kapaciteta od 10%. Relativni nedostatak na tržištu upravo je jedan od faktora rasta cena akcija i vrednosti kompanije. Jedna fizička osnova digitalnog sveta zasnovana je na ovim uređajima i nestvarno zvuči tehnološka priča u pozadini njihove proizvodnje. Svaki proizvođač ima svoj recept za mešanje gline, gotovo porodične tajne njenog pečenja i konstrukcije peći, sve to da bi se obezbedilo da, pored ostalog i Kimon sa početka ovog teksta, stigne u svemir. Koliko je neravnomerno razvijen digitalni svet, i koliko je istovremeno krhka njegova struktura, u svoj njegovoj sofisticiranosti, možemo shvatiti u potpunosti samo ako sagledamo njegovu celinu - od veštačke inteligencije i gigantskih baterija i kompanija, pa do minijaturnih glinenih kondenzatora, koji se u stotinama i hiljadama milijardi peku u gotovo porodičnim pećima, verovatno ne na drva, ali ipak na tradicionalni način.  

Tema meseca
Eksponencijalno učenje

Na otvaranju sajma CEBIT2018 u Hanoveru, Džini Rometi (Ginni Rometty), predsednica i izvršna direktorka IBM-a, održala je 22. juna govor u kojem je ukazala na istorijsku važnost sadašnjeg trenutka razvoja digitalnog sveta. Uporedivši sadašnji trenutak sa dva prethodna prelomna momenta razvoja digitalnog sveta, pojavom poluprovodnika opisanu Murovim zakonom 60-ih godina, i pojavom Eterneta opisanom Metkalfovim zakonom 90-ih, ona definiše eksponencijalno učenje kao trenutak kada inače linearna kriva razvoja dobija izuzetno ubrzanje. Neslućeni potencijali veštačke inteligencije u susretu sa velikim količinama podataka stvaraju osnovu za eksponencijalno učenje – složeni fenomen u kojem se čitavo društvo menja.

Rometi procenjuje da će se u doglednoj budućnosti 100% poslova promeniti, neki će nestati i biti zamenjeni drugim poslovima, a neki će opstati uz korenite promene u metodama, alatima i potrebnim veštinama. Važna karakteristika eksponencijalnog učenja je da se ono može ostvariti samo ako niko ne zaostane, odnosno ako svako nađe svoju ulogu u novom svetu koji nastaje. Važnost obrazovanja u ovom svetu ne može se dovoljno naglastiti, a važna osobina koju Rometi ističe je da ne mogu svi biti doktori nauka ili čak fakultetski obrazovani, kao i činjenicu da za tim i nema potrebe. U domenu obrazovanja tradicionalni pristup jednakosti koji logički proizilazi iz vekovima razvijanih osećanja za pravdu zasnovanu na ekonomskoj jednakosti, ne prvenstveno jednakih prilika već preovlađujuće jednakih rezultata, govorio bi da je potrebno da svi završe fakultet i da svi budu doktori nauka, što je očigledno nemoguće, a logički nepotrebno.

Suprotno tome, a u prilog stavova koje iznosi Rometi, govori i članak koji je 29. juna objavio Vol Strit Džurnal ''Novi inkubator talenata velikih tehnoloških korporacija: više škole'' u kojem se ističe problematika zapošljavanja velikog broja visokoobrazovnanih mladih ljudi u društvima u kojima je obrazovanje skupo i dugotrajno, a kao rešenje se ukazuje na najnoviji trend velikih tehnoloških kompanija koje sve više traže izlaz u zapošljavanju talentovanih, inteligentnih mladića i devojaka sa završenim dvogodišnjim studijama. Novi svet, kaže Rometi, karakteriše pojava novih poslova, takozvanih new colour jobs, koji su definisani u opoziciji prethodno postojećoj podeli poslova na poslove plavih i belih okovratnika, čime se sugerisala dihotomija obrazovanih i neobrazovanih, stručnih i nestručnih, intelektualaca i manualaca... u krajnjoj instanci više i manje vrednih. Novi svet nudi i zahteva veštine i znanja koja su pre svega čisto ljudska, u oblastima u kojima veštačka inteligencija ne dominira, ili kako to definiše Gari Kasparov, u oblastima u kojima ljudi ne umeju da objasne strukturirano kako obavljaju posao, odnosno u kojima ne umeju da nauče mašine onome što rade. Rometi crta jednu novu sliku sveta u kojem su potrebne, poželjne i ljudima  dostupne veštine, znanja, poslovi i struke u kojima su kombinovani manuelni i intelektualni kapaciteti, jedna nova kreativnost koja nastaje na višem niovu, nivou čiju lestvicu je podigla veštačka inteligencija preuzimajući mnoge tradicionalno kreativne poslove i veštine. Svet opisan na ovaj način, koji svakako nastaje i postoji svakim danom sve više, svet je neravnomernog razvoja i u tradicionalnom diskursu svet neravnopravnosti, nepravde. Shvatanje da se ravopravnost i pravda zasnivaju pre svega na ekonomskim pokazateljima, pregažena je digitalnim tehnologijama koje inherentno podstiču neravnomernost, favorizuju najpopularnije, praveći digtalne šampione, ali istovremeno nudeći svima podjednaku šansu za ispunjavanje inicijalnih ambicija i osnovnih potreba kreiranjem dugačkog repa ponude, tražnje i interesovanja.

Očekivanja onih koji vezuju svoja razmišljanja pre svega za logičke okvire nastale u starom, nedigitalnom svetu, okrenuta su ujednačavanju digitalnom revolucijom nastalih nejednakosti. Jedno takvo novo očekivanje vezuje se za takozvanu generaciju Ce, generaciju konektovanih, onih rođenih posle 2000. godine, koji ne poznaju drugi svet osim digitalnog i koji su rođeni konektovani na internet, uređaje, mreže. Za njihovo očekivano stasavanje u periodu oko i posle 2020. godine vezuju se percipirane mogućnosti ujednačavanja razvoja sveta i društva, jer će se navodno ujednačiti urođeni kapaciteti individualnih članova društva za primenu tehnologije. Kao što smo videli na osnovu mnogih primera, digitalni svet neće prestati da bude neravnomeran čak i posle 2020. godine i uspona generacije Ce. Sve ukazuje upravno na suprotno i ispunjenje proročanstva Stiva Džobsa da nas velike stvari u 21. veku tek očekuju, u preseku tehnologije i biologije, čime će se neujednačenost još više multiplicirati. Jedina mogućnost nastavka progresa i trenutno još uvek ipak preovlađujućih trendova, jedini opozit smanjenju rasta, vraćanju u prošlost, ili kako nas istorija - rečima profesora Donalda Kejgana uči, nastanku novog mračnog doba skidanjem tankog vela civilizacije koji pokriva životinjsko u ljudima - može se opisati kao ujednačavanje očekivanja učešćem svih, ili gotovo svih, u novom svetu, svetu novih znanja, novih veština, nove kreativnosti. Eksponencijalno učenje nas može dovesti tamo, ali moramo svi učestvovati.

*Prilog je emitovan u stalnoj rubrici Digitalna oštrica emisije Digitalne ikone Radio Beograda II