Doktorski umetnički projekti Jelene Aranđelović i Zorane Milićević
Galerija FLU u Beogradu predstavlja od 8. marta doktorske umetničke projekte Jelene Aranđelović “Rekonstrukcije predela kroz željena i neželjenlja sećanja” i Zorane Milićević “Biomorfni prostori osame”.
Osnovno polazište rada Jelene Aranđelović, kako je sama navela, jeste humani element u urbanom kontekstu.
“Na koji način se naša neposredna savremena okolina menja, kako taj proces utiče na nas i koje posledice ostavlja po društvo u celini i pojedinca. Važnu ulogu igra sećanje i pokušaj rekonstrukcije sećanja. Znamo da su sećanja fragilna i da ih je nekad nemoguće rekonstruisati. Kroz rad pokušavam da sačuvam sećanja, kolektivna i lična”, navela je umetnica, u čijem procesu rada važnu ulogu imaju fotografije, koje su i osnovno polazište njene umetničke prakse.
Fotografije koje koristi dolaze iz različitih izvora: nađene/odbačene koje preuzima i tako ih transformiše u željene; zatim one koje potiču od njene rodbine i prijatelja, te fotografije i predstave koje je od početka režirala i kreirala.
“Fotografija kao predložak jeste emotivna zabeleška koja nas vraća u neki određeni trenutak. Ponekad sećanje nije tačno, vremenom je izmenjeno, ako i hemijom u našem hipokampusu. Pošto nemamo neograničenu memoriju za čuvanje čulnih iskustava, ponekad stečena zapažanja postanu izvitoperena, izmešana, pa i lažna. U tom smislu je važno sačuvati neku vrstu objektivnosti i tu moj rad dobija ulogu vizuelnog dokumenta”, navela je Jelena Aranđelović povodom izložbe svog doktorskog umetničkog projekta.
Jelena Aranđelović, Kran, ulje na platnu, 180 x 120 cm, 2023.
Prema njenim rečima, sve tri vrste predložaka imaju aktivnu temporalnu ravan.
“Različiti vremenski okviri se prepliću i kreiraju vizuelne priče koje egzistiraju autonomno i imaju svoju autentičnost. Predstave kao što su gradilišta, različiti eksterijeri koji su na prvi pogled nedopadljivi i neprivlačni, razrušeni pejzaži, gradski detalji – evociraju promenu, brisanje prisutnog i stvaranje novog. Devastacija zapravo privlači pažnju, kao što saobraćajna nesreća privlači poglede”, istakla je Jelena Aranđelović, dodajući da je reper njenog istraživanja sećanje, kojim se bavi kako indirektno, tako i direktno.
Želi da vidi, kako je navela, u kolikoj su meri radovi koji su introspektivni i donekle intimni deo jedne šire celine - društva. Takođe, želi da podvuče njihovu univerzalnost i moguća dalja iščitavanja kroz višestruka tumačenja nekog segmenta društva, uspostavljanja identiteta, ekonomije, politike.
Jelena Aranđelović diplomirala je (2003) i magistrirala (2008) slikarstvo na Fakultetu likovnih umetnosti (FLU) u Beogradu, na kojem je na doktorskim umetničkim studijama. Studirala je 2004/05. a ENSBI (Ecole Nationale Superieure de Beaux/art) kao stipendistkinja francuske Ambasade i Francuskog kulturnog centra, a 2006/07. boravila je u Cite International des Arts u Parizu.
Dobitnica je stipendija Norveške (2002) i Francuskog kulturnog centra (2004), kao i stipendije za Talente iz Fonda Srbije za vreme studija. Dobila je 2012. godine i stipendiju Roteri kluba u Beogradu. Učestvovala je na mnogobrojnim grupnim iѕložbama i internacionalnim festivalima u zemlji i inostranstvu, a do sada je imala više od 20 samostalnih izložbi. Članica je Udruženja likovnih umetnika Srbije (ULUS) u statusu samostalnog umetnika.
Jelena Aranđelović, Prostor, ulje na platnu, 180 x 120 cm, 2023.
Galerija FLU uporedo predstavlja i doktorski umetnički projekat “Biomorfni prostori osame” Zorane Milićević (audio-vizuelna instalacija, fotografije i video zapisi projekata, foto knjiga) koja, evocirajući ideje “skulpture u proširenom prostoru” (Rozalind Kraus), suočava publiku sa suptilnim medijacijama između prostorne instalacije kao materijalnog traga sačinjenog od vune, metala ili meda – prikazujući njegovo poreklo i nasilni akt stvaralačke intervencije – i skulpture koja omeđava, te artikuliše društvenost u prostornim negativitetima između publike i umetničkog objekta.
“Eksplicitna premisa njene poetike, prema kojoj estetičko prethodi estetskom, reflektuje se kroz dokumentarne projekcije stvaralaštva u biomaterijalima od kojih će kasnije nastati delo, ili je već nastalo, no čija (finalna) forma nije unapred osmišljena i zavisi od unutrašnje logike materijala, te spoljih okolnosti i autonomnih procesa živih organizama čija egzistenciju za nju ima umetnički potencijal, naveo je u pratećem tekstu Marko Vesić.
Suočavajući publiku sa iskustvom stvaranja koje se kreće od brutalnog i emotivnog do sirovog, zazornog i prijatnog, umetnica relativizuje porozne granice između (ne)humanog i prirodnog, postavljajući pitanje da li čovek svojim intervencijama stvara inkluzije u okruženju ili su prirodni rezervati postali enklave u njegovom svetu.
“Iako duboko intimni i lični, Zoranini radovi pozicionirani su u vidu integralnog iskustva koje transcendira indivudalno i interveniše u kolektivnom (telu), sposobni da govore, bole i osećaju publici i za publiku. Potencijalnost bioskulpture koja predstavlja opus magnum njenog stvaralaštva ogleda se u konceptu (sa)života: de/re-kontekstualizacija utilitarnih objekata u galerijskom prostoru zamenjena je intervencijom nad životom-kao-takvim u laboratorijskim uslovima koji simuliraju procese (biološke) stvarnosti”, naveo je Vesić, dodajući da je za Zoranu Milićević, kao i za Nikolasa Burioa, jedinicu (savremene) umetnosti predstavlja izložba u integralnom formatu, a ne singularno delo.
Zorana Milićević
Upravo kroz prizmu te misli, kako je dodao, moguće je posmatrati i prostorne slike autorke koje organski izrastaju iz prostora, uspostavljaju njegovu dinamiku i hvataju poglede publike, dozvoljavajući joj samo odabrane, gotovo šahovske poteze u istom. Ambivalentnost upotrebljenih materijala, u lucidnoj igri digitalnog i analognog, jasno svedoči o hibridnim, eklektičnim formacijama samoodrživih sistema budućnosti; opstanak ne može biti garantovan [samo] optimizacijom tehnologija, već promišljeno organizovanom koegzistenijom ljudi, mašina i okoline.
Vesić ukazuje i na ekstenziju prostora sopstva u radu Zorane Milićević, odnosno svedočenje umetnika (o) prirodnim i društvenim procesima kroz informaciono zasićenje i povratak čulnosti.
“Art+science koji umetničku eko-nišu izmešta iz ateljea u sterilni prostor laboratorije i vice versa, revilatizujući ideju o njihovom kosmogonijskom jedinstvu. Umetnička intencija nije sadržana u potrebi da se ozvuče i oslikaju sada-vreme i tu-prostor, već da se pruži iskustvo blurovanog trenutka budućnosti kroz fragmentarne senzacije njegovog bića, (ne)jasno definisane granice objekata koje možda i ne poznajemo & biokonstrukcije čija je neutaživa namera da nam kažu – spremite se za (re)evoluciju”, naveo je Vesić povodom umetničkog projekta Zorane Milićević (1994, Ivanjica), koja je diplomirala slikarstvo na Akademiji likovnih umetnosti u Trebinju (2018), master studije završila na FLU u Beogradu (2019), na kojem je trenutno na završnoj godini doktorskih studija.
Zorana Milićević
Dobitnica je nagrade za najboljeg studenta na katedri za slikarstvo (2017), prve nagrade za crtež Međunarodnog bijenala radova na papiru u Prijedoru (2022), kao i pohvale za rad na Bijenalu tapiserije u Beogradu (2022). Izlagala je na više grupnih i samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu, a bila je i saradnica na projektu Art Sequences, međunarodne izložbe umetnika sa Balkana u Kući legata u Beogradu. Članica je ULUS-a.
Izložbe doktorskih umetničkih projekata Jelene Aranđelović i Zorane Milićević u Galeriji FLU biće otvorene do 16. marta.
(SEEcult.org)
